Људскост одбранила Српску, сада је обнавља

Пише Миодраг Зарковић

Пре него што је стигао до Србије, плавни талас Саве захватио је Републику Српску, где је нанео како велике људске губитке (17 живота) тако и значајну материјалну штету (најмање пола милијарде евра), а солидарност је и тамо спречила већу трагедију

Оно да Република Српска, упркос оноликим непријатељима, ипак нема издајнике какве има Србија, могло је да се види и око ових трагичних поплава, које су задесиле српске земље са обе стране Дрине. Наиме, оно што је Б92 у Србији, то би у Републици Српској требало да буде бањалучка Алтернативна телевизија. Требало би, али ипак није, ако је судити по прилогу који је новинар ове куће Игор Пожгај снимио у Добоју.

Приказујући пустош коју је водена стихија у повлачењу оставила за собом, Пожгај је Добојлије, које су почеле да се враћају натопљеним и уништеним кућама, питао шта мисле да је грађанима најпотребније у том тренутку. Остали су набрајали многе потрепштине, али је последњи упитани, средовечни човек са качкетом, рекао да би му најпотребније биле те гумене чизме које новинар има. Када га је Пожгај упитао да понови, човек је још једном, ваљда се напола шалећи, рекао да би највише волео да може да обује гумене чизме, зато што, пошто их нема, већ данима хода у ципелама умотаним у пластичне кесе. На то је Пожгај спустио микрофон, сео и, пред камерама, изуо своје гумене чизме и дао их захвалном човеку (чија је жена у позадини одушевљено пљескала).

Наравно да су појединци овај Пожгајев потез оценили као смишљено, унапред договорено рекламерство. Толико смо често изложени лажима и обманама тамо где их не би смело бити, па није ни чудо што неки међу нама више ни у шта не верују. Али, чак и ако је све било унапред уговорено не би ли новинар испао људина, и то говори о разликама у односу на упоредне појаве у Србији: овде, у Србији, лажу како би све испало горе него што јесте, док тамо, у Републици Српској, ако и обмањују јавност, онда то барем раде да би подстакли оно најбоље у људима.

 

НЕЗАПАМЋЕНА КАТАСТРОФА Оно у чему су Република Српска и Србија прилично подударне јесте то што ни овамо ни онамо није био потребан некакав нарочити подстицај да би људи у оволикој невољи помагали једни другима. У Српској је, ништа мање него на супротној обали Дрине, солидарност такође веома изражена, иначе се другачије не би ни могли да носе са оволиком несрећом.

Та несрећа је још једна истоветност. И у Српској су, као и у Србији, поплаве достигле катастрофалне размере, уништавајући животе хиљада људи, неке притом и гасећи, и разарајући привреду, имања, сточна газдинства…

Најпогођенији градови Републике Српске били су Шамац, Добој и Бијељина. Ту су биле и највеће жртве – укупно 17, због чега је 20. мај био проглашен даном жалости. Највише страдалих било је у Добоју, који је био скоро потпуно под водом на врхунцу поплава.

Часопис „Фокус“ јавио је да је на једној фарми поред Шамца вода усмртила скоро четири стотине крава. Више десетина хиљада становника Републике Српске било је у дужим временским раздобљима без струје. У Бањалуци, која је такође осетила поплаве – мада у значајно мањој мери – набујали Врбас однео је два моста: један друмски и један пешачки. Кажу, додуше, Бањалучани да ни за једним не треба претерано жалити, поготово за овим друмским, који је и овако имао само једну саобраћајну траку. Већа несрећа по главни град Републике Српске спречена је, процењују мештани, некаквом интервенцијом на брани Бочац: тако, барем, објашњавају то што је у једном тренутку водостај почео да опада, иако је киша и даље лила као из кабла. Страдали су и Лакташи, као и Модрича, где су стотине кућа потопљене, односно Модрича, у којој је такву судбину претрпело десетине стамбених јединица.

Оно што је Шабац за Србију – град који су спасили добровољци – то је у Републици Српској била Козарска Дубица, у коју вода није продрла само због наслага џакова које су у последњи час и напунили и поређали волонтери. Више од девет хиљада врећа са песком било је постављено, како надошла Уна не би продрла у град.

[restrictedarea]

НАЈПРЕ РУСИЈА Укупна материјална штета у Републици Српској се, у тренутку закључења овог броја „Печата“, још процењивала. Оно што је сигурно јесте да ће ваљано премашити милијарду конвертибилних марака, односно пола милијарде евра. Због толике штете, Република Српска је, како је рекао њен председник Милорад Додик, принуђена да тражи међународну помоћ. Наравно, за разлику од српских властодржаца, Додик нема дилему у погледу тога ко ће Српској најпре помоћи: прво је посетио Москву, где је, према најавама, управо на дан изласка овог броја „Печата“ (петак, 23. мај) требало да тим поводом има састанак са председником Руске Федерације Владимиром Путином.

Пошто је плавни талас прво захватио Републику Српску па тек онда Србију, онда је лева обала Дрине пре него десна осетила и страдање, али и ону задивљујућу солидарност и људскост. Тако се у Српској већ показала неоснована сумња у истрајност те помоћи коју људи пружају једни другима: постојала је бојазан, наиме, да ће подршка угроженима спласнути чим се буде прионуло на незахвалније, опасније физичке радове чишћења поплављених подручја и уклањања разноразног материјала који је остао за водом. По начелу: свако има каквог вишка одеће или потрепштина у кући и лако је тај вишак однети у Црвени крст, али ће много теже ићи са гажењем по прљавом и смрдљивом муљу и блату. Испоставило се, међутим, да за те бојазни није било места, пошто су буквално хиљаде добровољаца, махом младих људи, спремно прионуле и на најнезахвалније послове чишћења и обнове. За свако задужење било је довољно расположивих руку и ногу.

Као најбољи пример ове пожртвованости нека послужи случај једног седамнаестогодишњег дечака, који је слагао да је пунолетан како би му било дозвољено да добровољно учествује у чишћењу и обнови.

Вреди такође истаћи и домишљатост угоститеља из Републике Српске. По многим градовима, наиме, кафићи нуде посебне погодности сваком госту који на њихове очи позове телефон одређен за хуманитарне донације – неки нуде бесплатну кафу, неки попуст на цене било којег пића, а један власник, коме се изгледа све скупило па је решио да усмери срџбу ка најодговорнијима, дописао је ситнијим словима да та понуда не важи за политичаре.

 

КОСМЕТСКА СОЛИДАРНОСТ Једна од најзапаженијих вести у Републици Српској, у вези са поплавама, јесте она о помоћи коју прекодринској браћи шаљу Срби са Косова и Метохије. Нарочиту пажњу привукла је акција „Грађани Космета за бебе у Републици Српској“: у северном делу Косовске Митровице постављен је покретни пункт са комбијем, где грађани могу да одлажу добровољне прилоге намењене најмлађима: храну за бебе, пелене, хигијенска средства, одећу… Посебан хит по друштвеним мрежама у Републици Српској представљају фотографије које приказују гужву на прикупљању помоћи, као и обилату сакупљену помоћ, те камион са називом акције који је прикупљену помоћ и дотерао до Републике Српске. Доказано је тако да Срби који једну реку, Ибар, већ 15 година користе за одбрану голих живота (и своје државе) умеју да се нађу у невољи Србима који су са рекама имали много мање среће.

Све у свему, после незапамћене несреће која ју је задесила, Република Српска се опоравља. И то, рекло би се, без претеране кукњаве. Потпомогнута од стране сународника из Србије, али и од правих пријатеља из света (Русија) а највише се ослањајући на унутрашњу снагу и жилавост – прекаљене у рату кроз који је стварана – Република Српска ће у том опоравку, колико год био тежак, барем моћи да се ослања на у сећање уклесану људскост која ју је спасила и тежег страдања.

[/restrictedarea]