Куда иде Србија…

Пише Никола Врзић

Између противречних сигнала лагане ресуверенизације и симптома потпуне десуверенизованости, Србија, после експозеа Александра Вучића, чека да види хоће ли он бити њен премијер, или стечајни управник

Прошло је десетак дана откако је Александар Вучић изговорио свој премијерски експозе а Србија добила нову владу. И, после једне десетине од оних стотину дана поштеде коју свака влада, по неком устаљеном а можда и добром обичају добија, време је. Не за критику, за њу ће времена бити напретек, већ за наслућивање пута којим ће нова влада Србију да поведе. Први сигнали су, па, противречни.
Кренимо од оних позитивних.
У погледу украјинске кризе, главне битке нашег времена која ће, прилика је, и без нашег учешћа умногоме одредити и оно што ће се нама десити у будућности, Вучићева влада успешно је наставила с политиком техничке владе Ивице Дачића, политиком незамерања Русији упркос очигледним и константним притисцима евроатлантског Запада да ту политику промени. Колико Руси цене овакав наш став, показала је и овонедељна посета председника руске Државне думе Сергеја Наришкина Србији, током које је, према саопштењу, председник Србије Томислав Николић после састанка са Наришкином изјавио да „Русија правилно разуме позицију наше земље око кризе у Украјини“, Наришкин „пренео председнику Николићу поздраве председника Руске Федерације Владимира Путина, рекавши да он високо цени стратешко партнерство између наших држава и народа“, а члан руске делегације Михаил Јемељанов и отворено рекао да је „Русија захвална Србији због тога што се супротставила увођењу санкција које су против Русије увели САД, ЕУ и неке друге земље“; Наришкинова посета Србији у овом моменту је утолико значајнија што, како је приметио Јемељанов, „није тајна да је Америка вршила притисак да би спречила долазак Наришкина у Србију“, при чему такође треба имати у виду и да је председник руске Државне думе 21. марта стављен на проширену црну листу руских званичника којима су забрањена путовања у ЕУ.

[restrictedarea] Треба узети у обзир и да је Наришкин, током посете Београду, потврдио да се на земље кроз које треба да прође гасовод „Јужни ток“ врши притисак, и да „тај притисак пре свега врше наши амерички партнери“, а да су овог уторка, у Бечу, министри спољних послова Србије и Русије Ивица Дачић и Сергеј Лавров „потврдили спремност обе стране за изградњу гасовода ¸Јужни ток‘, и нагласили да Москва и Београд на сличан начин тумаче догађаје у Украјини“; и треба узети у обзир да се Зорани Михајловић испунила стара жеља да се у једно министарство обједине ресори енергетике и рударства, али да није она тај министар већ Александар Антић, што је без сумње много веће задовољство изазвало у руској него у америчкој амбасади у Београду; и најзад, треба узети у обзир и да је, стојећи поред ЕУ комесара за проширење Штефана Филеа, премијер Александар Вучић и коначно потврдио да Србија неће уводити санкције Русији.
Све заједно, ово су позитивни сигнали извесне еманципације Србије од западног утицаја и диктата који су се досад слушали углавном беспоговорно и са задовољством. Невоља ће бити, међутим, ако се српски отпори западним налозима на овоме и заврше, зато што ће то бити знак да смо за отпор Западу спремни само онолико колико је то потребно Русији. Што не говори лоше о Русији, него о нашој (не)моћи.
А кад смо код немоћи… Од појединих чланова нове владе – Лазар Крстић, Кори Удовички, Душан Вујовић… – па до економског дела премијеровог експозеа који, како рече Кори Удовички, „није Свето писмо, осим најављене фискалне консолидације“, све су то озбиљни симптоми потпуне економске десуверенизације Србије у корист ММФ-а, Светске банке и њихових проказаних експерата. Доказ ове сумње налазимо управо у министаркиној проповеди о фискалној консолидацији као Светом писму из Вучићевог експозеа, будући да је управо она, консолидација, то јест стезање каиша свему што мрда и може да дише, темељни захтев ММФ-а свакој земљи коју је дошао да усрећи. Имајући у виду да су Оливије Бланшард, главни економиста ММФ-а, и Данијела Ли у једном недавном раду признали да је смањење јавних расхода (фискална консолидација) поспешило рецесију уместо да је смањи, те да би заправо сасвим супротна терапија, у виду повећане јавне потрошње, имала много позитивнији ефекат, а да се уз ову убиствену терапију у премијеровом експозеу, осим смањења плата и вероватно пензија, најављује и продаја свега што буде могло да се прода, почев од „Телекома“, тешко је избећи мрачну прогнозу да ћемо остати и сиромашни и без ичега што још имамо а нечему вреди…
А како ћемо се онда, тако зависни од ММФ-а и његове рецептуре пропасти, успротивити и политичким заповестима главних ММФ-ових акционара, па и оним око „Јужног тока“ или око Косова и Метохије или било чега што им већ западне за око, можемо само да слутимо.
Узгред буди речено, кад споменусмо Космет, осим да га нећемо признати али да хоћемо наставити бриселски дијалог о нормализацији односа, о конкретним изазовима који нам предстоје, од захтева за улазак Косова у УН, преко промене српског Устава до успостављања косовске војске која је иначе супротна Резолуцији 1244, о томе не чусмо још ни реч…

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Србија иде у раље, у центар огромног ока ЕУ, тамо где ће јој све руке бити завезане а за шачицицу услуга клечати ће на коленима!

  2. Раштимовани оркестар тоје Србија данас. Диригенти држе прут (ПАЛИЦУ) неки раштимовани глас промукло рече, нашу политику води наша глава. Николић неће да буде у кожи диригента хора. Хоровођа
    скупи хор различитих гласова од баса(BOS) до сопрана. Кирби испоручи ноте са пуно,КВАКА,КАРИКА до оне ЊИМА познате I WONT YOU.

  3. Plate smanjenje za 20%,plate male sada ce biti jos manje,sramota sramota sramota,pederi se setaju slobodno,romi zive lagodnim zivotom,a SRBI u svojoj srbiji zive ko stranci,cestitom srbinu i zemljoradniku skracuju prava samo da bi ovi sa vlade napunili jos vise svoje lopovske djepove dokle srbijo dokle vako,ovo mora da se zaustavi neznam kako ali mora treba da se odrze masovni protesti ako treba i da se rusi pa da se ponovo gradi ali ovaj put kako treba to je moj savet za sve srbe u ovoj napacenoj zemlji i ako budemo cutali i dalje nece nas biti vise.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *