Добриц а Ћосић 1921–2014

Добрица Ћосић, једини писац кога су Срби звали оцем и патријархом нације,  није више међу нама: умро је у зору − 18. маја. Била је то недеља, трећи дан у којем је Србија тонула у дубоку тмину и тмушу незапамћене  поплаве, што ће и смрт  великог писца у сећањима савременика  заувек обележити својеврсном симболиком бола и страдања. Симболика се очитава и у чињеници да је Ћосић отишао  баш у  2014. −  години у којој се обележава датум судбоносан за српску историју као и за пишчево књижевно стваралаштво и морално и идејно сазревање. Ако би пак било „по његовом“, неизбежно би било напоменути  да је умро „у туђем веку“, уз сва подразумевања неспоразума, ломова и пропасти идеала којима се некада служило, а ново време их више не уважава или чак и не препознаје. О пребогатом и дуговеком животу, као и о значајном књижевном делу и сложеном друштвеном завештању Добрице Ћосића било је много речи већ за његовог живота, несумњиво је да ће се расправа наставити. Текстови које објављујемо у овом броју јесу мали омаж и дуг поштовања Добрици Ћосићу, можда и прилози за будућу расправу о његовом животу и делу. Са великим задовољством, овим сећањима придружујемо за нас у „Печату“ посебно вредан  прилог – Ћосићев ауторски текст, односно Уводник који је за стоти број нашег листа написао. За непуних седам година постојања нашег недељника, Ћосић је не само гостовао као аутор на страницама „Печата“ већ је и неувијено оценио да је реч о новинама „које показују дубоко разумевање прилика и свест о времену у којем се налазимо, те да у српској кризи, која траје веома дуго и чији се крај не види, ¸Печат‘ има веома значајну и инспиративну улогу.“ Можда је наслов који је дао свом-нашем Уводнику управо она реченица која је сада свима у Србији и најпотребнија. Дакле, како рече Ћосић: Можемо више него што можемо!

Moжемо више него што можемо

Добрица Ћосић, књижевник

Милорад Вучелић, главни уредник „Печата“, поводом излажења 100. броја „Печата“, почаствовао ме је питањем: „Шта мислим о недељнику „Печат“?

Непримерено је, сматрам, оцењивати један недељник који се бави политичким, економским, друштвеним и културним проблемима и спољнополитичким односима Србије, а не одредити се барем неким општим питањима, ако то не могу аргументима, према темељним одредницама нашег егзистенцијалног стања.

На пример, српски народ и после два века изгибије за државу још нема међународним правом дефинисану територију, а Влада, односно, Народна Скупштина, поред „нерешеног“, то јест изгубљеног Косова и Метохије, без протеста губи етничку територију најмање 46 километара дубине Србије уз Ибар са јужним рудним делом највеће српске планине Копаоника; дакле, Албанци анектирају српску етничку територију на неким местима до српско-турске границе важеће до Берлинског конгреса 1878. године, а Срби ћуте и сањају Европу без граница.

Док међународни чиниоци озакоњују албанску анексију од Ибарског Колашина до Рашке и руба општине Новог Пазара, српска влада, Парламент, „проевропска демократска коалиција“, председник Републике, озакоњују бирократску аутономију Војводине и политички трасирају војвођански сепаратизам, утемељен на Брионима 1974. године. Истовремено, игнорантски толеришу интернационализацију „санџачког питања“, иначе ослободилачким ратом решеног 1912. године, и чине легитимном отоманизацију Балкана, односно Србије, Босне и Херцеговине, јавно, званично, у Сарајеву јесенас декларисаног циља неоoсманске Турске. А све се то збива непосредно после сецесије Црне Горе, нерешеног српског питања у Црној Гори и прекида дипломатских односа са том „братском“ државом.

Која је то светска сила и ЕУ захтевала од српске Владе такву ризичну, расколну, краткоумну националну и државну политику? Ако јесте, у шта не верујем, нека се то јавно саопшти да се овако полуписмени и лаковерни више не свађамо због политике, слободе, грађанског и националног суверенитета, па да своје колективно постојање препустимо злој судбини на коју смо се одавно навикли.

Непринципијелно, равнодушно према истинама Босанског рата, галантно, „еманциповано“, прихватамо џихадско-фундаменталистичке бошњачке пропагандне лажи о српском геноциду у Босни и Сребреници, несавесно неодговорно изједњачавамо своје ратне злочине са тобожњим „холокаустом“ над муслиманима, бројимо и умножавамо своје злочине, а прећуткујемо о бошњачким и хрватским – чиме и наше потомке чинимо припадницима геноцидног народа равног са нацистичком Немачком. Од кога је добијен мандат за такву европеизацију Србије, коју заступају недорасли политичари, корумпирани интелектуалци и неки медији?

У име какве демократије, транзиционог реформизма, цивилизације, 10 година страначки вахабити легитимно, „новодемократски“ феудализују Србију, освајају и раздељују власт да је употребљавају за своје привилегије и пљачку српске сиротињске имовине стечене бољшевичким терором сељака, знојем радника и знањем домаћих стручњака?

Такозвана „петооктобарска“ власт која се најавила као реформска у привреди, у школству, здравству, државној управи, култури, које је то позитивне реформе спровела за десет година демократске владавине? Која су то општа добра и какав је то духовни и морални препород доживела Србија после кобног титоизма и Милошевићевог режима?

Када ће званичници Републике Србије и Републике Српске да се уморе од буразерског грљења и поповског љубљења и започети озбиљно, радну, свестрану сарадњу и принципијелну одбрану дејтонске БиХ од гаулајтерске самовоље, џихадских и проусташких рушења једног за сада нужног државног провизоријума произашлог из грађанског и верског рата?

Постоје ли у Србији неке друштвене, класне, сталешке, културне организације које раде тако успешно, како успешно раде неке „невладине организације“?

Једно наивно питање поставио бих и бриселској централи евробирократије, добро знајући за њену циничну равнодушност према истини и правди. Наиме, зашто је према Србији и српском народу од 1990. године Европска заједница водила недемократску, кажњеничку, ратоборну политику према народу који је у Југоисточној Европи испољио највећи слободарски, демократски, антифашистички, антистаљинистички капацитет у 20. веку, жртвујући скоро четвртину своје популације у два светска рата за одбрану оне Европе која је западној цивилизацији бранила њене највеће вредности?

Ако је такву политику водила ЕУ и Америка и првом ратном употребом НАТО-а убијајући хиљаде српских цивила, рушећи мостове, школе и болнице, само због несрећног и за Србију кобног режима Слободана Милошевића и због два осумњичена хашка оптуженика, 10 година држала у гету и изолацији државу од 8-9 милиона становника, онда су ЕУ и САД сасвим морално и политички порекли ону Европу која је од старе Атине до Аушвица била човечанству стваралачка матица основних људских вредности западне цивилизације. На крају себи и свим читаоцима „Печата“ постављам питање у шта смо утрошили 20. век? Шта све треба да чинимо и коначно зауставимо своје назадовање да као значајна нација не нестанемо у 21. веку?

Не верујем да самим учлањењем у ЕУ, ако и престану да нас уцењују двојицом хашких оптуженика, започиње српски препород. Препород почиње најпре у самом човеку, у његовом уму, у срцу и души његовој, а та велика мена у Србима и Српкињама још се није оказала.

 

Оказаће се! Јер ми можемо и више но што можемо.

Да овде станем са својим неспокојним упитаностима и одговорим на Вучелићево питање о „Печату“. Онолико колико стижем да пратим недељнике, имам утисак да је у овим данима „Печат“ најозбиљније, најсадржајније и најактуелније новине на српском језику. Заслужује да се с пажњом чита јер се у њима могу сазнати истине које се не знају или које се погрешно тумаче. Неки „Печатови“ сарадници, да их не набрајам, и заборавом не огрешим се о неком, сврставају се у врх српског новинарства.

Редакција и они знају шта у „Печату“ може и треба да буде боље и неопходније српској читалачкој јавности.

Објављено у Печату 4. фебруара, 2010. 

Дубок траг у српској књижевности

Добрица Ћосић је рођен у месту Велика Дренова (код Крушевца) 29. децембра 1921. године.
Академик Ћосић био је наш истакнути књижевник и први председник Савезне Републике Југославије.
Био је редовни члан Одељења језика и књижевности од 22. 04. 1976. године, дописни је постао 28. 05. 1970. године.
Академик Ћосић био је члан: Удружења књижевника Србије и Српске књижевне задруге, чији је био и председник од 1969. до 1971. године. У САНУ је биo члан МО одбора за проучавање српске мањине у суседним земљама, МО одбора за 3. миленијум и МО одбора за проучавање Косова. Такође, био је члан Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања, организатор и председник од 1984. године.
Бавио се и уредничким радом у часопису „Млади борац“.
Добитник је: Седмојулске награде за „Деобе“ 1961. године; НИН-ове награде за „Деобе“ 1962. године; НИН-ове награде, 1954. и 1961. године; Награде Удружења књижевника Србије 1986. године; Његошеве награде 1990. и 1991. године; Специјалне Вукове награде 1991. године; Награде БИГЗ-а 1991. године; Награде Златни крст цара Лазара, 1993. године; Награде „Лаза Костић“, 1996. године; Награде „Меша Селимовић“ 1996. године; Награде Кочићеве задужбине 1996. године; Награде Народне библиотеке Србије 1997; Награде „Светозар Ћоровић“ 1997. године; Златни прстен деспота Стефана Лазаревића 1998. године.
Академик Ћосић је својим визионарским и магичним књижевним стилом оставио дубок траг у српској књижевности. Његова дела, која су обележила српску књижевност 20. века, привлачила су велику пажњу читалаца и увек су била међу најчитанијим издањима.
Академик Добрица Ћосић сахрањен је у уторак 20. маја 2014. године у 14 часова на Новом гробљу у Београду.
Српска академија наука и уметности


Милорад Екмечић

Тужно сећање на Добрицу

Од давних дана, кад бих год помислио да морам нешто да кажем о Добрици, страховао сам, да не увредим друге, да је он најбоље од свију обележио своју епоху. Нисам веровао да ће умрети пре мене, јер је одавао бољу ведрину и слабију спремност да мери време. Али ето десило се на путу који само једном прођемо.
Најпре сам о њему сазнао из књига, или новина које су понекад о њему писале. А онда смо се почели сусретати кад сам ја изабран, као члан ван радног састава у Српску академију наука. Прави сусрет је био у Српској књижевној задрузи, где је он био изабран за председника. Међу различитим пројектима дела за издавање била је и многотомна „Историја Срба“.
Био сам позван да дадем прилог о историји Срба у Босни и Херцеговини у новом веку. Слагали смо се у свему, сем што је и он као и сви други мислио да ја немам право да би у ту историју требало уврстити и том о историји српског народа у доба Другог светског рата. Мислио сам да наука, а не политика, о таквој историји одлучују. Причало се тада како је маршал Тито у званичном обилажењу Војводине био позван да сврати у Матицу српску, најстарију нашу културну установу. Одбио је, јер тамо је директор онај Ћосић. Маршал заменио Српску књижевну задругу, у Београду, са Матицом у Новом Саду. Имао је разлога, али га није хапсио. Можда му је неко дошапнуо изреку Луја XVI пред револуцију 1789. да се сви могу послати у тамницу, али Волтер не, јер се „волтери не хапсе“.
Добрица Ћосић је обележио своју епоху, са свим њеним менама, на два начина – као истакнути књижевник и подједнако прихватљив национални делатник. И за једно и за друго се определио у раној младости. Нешто је шкрабао као дечак. За политику га одредио један народни посланик из његовог краја, ако се не варам, даљи сродник, кад га је у посети селу пред свим људима подигао на сто и рекао му да одржи говор. Дечак је то савршено урадио.
Као уметника Добрицу сам упознао његовим романом „Далеко је сунце“. Право упознавање је ипак било једне године у Дубровнику, када је у друштву са Мешом Селимовићем радио на роману „Време смрти“. Не знам шта је Меша писао. Донели су једно предратно издање књиге Достојевског и не знам по који пут у животу, изнова читали и заједно тумачили. Добрица и Меша Селимовић су ми изгледали, до данас тако и остали, као два интелектуална близанца брата. Од Достојевског су умни монолози и доста причања кроз дијалог. Ја сам сматрао да је то његово најбоље дело, иако је он сам, у више разговора до смрти, говорио да је то његова „Бајка“.
Он је припремао роман о Првом светском рату, као што је Острогорски скупљао грађу за неку тему из историје Византије. Интервјуисао је све преживеле учеснике из рата 1914. Одатле много сцена у причању које су основане на стварним догађајима – као грактање врана у време кад престолонаследник Александар у Ваљеву разматра могућности одбране. Заједно са пријатељем од пре партизанског времена, Антонијем Исаковићем, добавио је и неке аустријске документе на немачком језику. Издавачко предузеће „Просвета“ је намеравало да их објави.
У уметности Добрице Ћосића треба најпре почети од његовог негованог језика. Писао је лепо и умно, андрићевски, и пазио да не квари говор свог народа. Кад смо се једном враћали са Копаоника, где смо са представницима шведских академија расправљали о теми „Наука и етика“, позвао ме да сам не зујам кроз прозор, него да седнем крај њега да ми понешто каже о крају куда смо пролазили. На једном дужем растојању рекао је да је ту, одмах након доласка из шуме 1945, дошао да учи српски језик, јер га ту народ најбоље говори. Нисам га никад чуо, нити прочитао код њега да употребљава вулгарне и недоличне речи. Једном рече, да је сад овде Крлежа, цела би соба била испуњена музиком речи. Још док је дело Солжењицина „Август четрнаесте“ било непреведено, одломак преведен са руског је објавио лист великог формата „Herald Tribune“ на више од једне странице. Одрезао сам ту велику страницу и послао Добрици. Превео сам главни садржај, а писано је неким чудним обележавањем нових тема испред текста. Касније сам видео да је нешто од тога прешло и у „Време смрти“, формално а не у садржају.
Био је чудно толерантан према свима који су о њему писали нешто лоше и погрдно. За писање једног калуђера, који је њега и мене прогласио злочинцима из 1945, марио је као да окрећеш празну страницу књиге коју читаш. Тужакање по методу „рекла-казала“, са којим мантија не иде. Највише од свих српских интелектуалаца, поред неких дисидената светског гласа, он је таквог писања имао наодмет, па је и по томе најбоље обележио ову епоху.
Упитах га једном шта мисли о Басари, који је управо тада нешто политички лупетао о њему. Он се расприча да је Басара добар књижевник и био би још бољи да изоставља слабије пасусе. Наводио ми лепе примере добрих ствари код Басаре. Огуглао је на измишљање грехова за које није знао.
Комуниста у својој младости, пратилац маршала Тита по неким земљама по несврстаном свету, он је прошао историјску голготу, као и сви ми остали, тражећи пута да српски народ и у демократији остави велика историјска остварења, као у својој прошлости. Предњачио је и у томе пред другима. Одакле је то вукло порекло? Можда из описа улице у Приштини, енглеског путописца Мекензијеве 1868. Она вели да је у пролазу лако препознати човека који је дошао из Кнежевине Србије, од домаћег Србина. Први иде уздигнуте главе, а други је сагиње. До данас је, за боље око, тако остало. Шумадинац не мрмља себи у браду, него то напише на чело да сви виде. Ми из Босне никако да одрешимо језик од зуба. Да је раскидао са југословенским комунизмом, видео сам из једног писма које ми је писао у Сарајево. Радило се о неком мом тексту који је требало објавити у Београду, без икаквог политичког садржаја. У писму је на крају дописао како се боји да „подалпски мрак пада на Југославију“. Опет Србин из Кнежевине који хода уздигнуте главе. Навео је и име Едварда Кардеља. Сматрао сам да то писмо има историјску вредност. Затурао га све док га нисам изгубио пре бежања из Сарајева, од муслиманског мрцварења у затвору 1992. То што је написао, у Босни смо више осећали од њега. До неба је жалио да је, због неке мање важне ствари, одгодио разговор са Александром Ранковићем, пре него је умро. Рекао му је да „зашиљи седам оловака и бележи шта ће му казивати“. За један његов роман о отпаднику од комунизма, он и његова Божица су мислили да би најбољи приказ написао ја. Радило се о отпаднику од југословенског комунизма и његовој судбини, Живојину Павловићу, иако се из текста не види да се ради о њему. Павловић је у Паризу 1940. објавио књигу „Биланс совјетског термидора“. Добрица је писао роман о отпадништву и кажњавању које следи. У свом приказу ја сам писао о отпадништву као универзалној појави модерне историје, јер ни Добрица није радио хронику једног човека. Павловић је наводио убијање у Москви тројице генералних секретара партије и великог броја лица мањег ранга. Новог секретара, кога наименује Коминтерна, није познавао и бележи га само као „постављеног комесара“. У другом издању мога приказа, када сам још боље простудирао повест Живојина Павловића, навео сам тај случај као повод да Добрица пише ту књигу.
Тужан је мотив „Смрти у Венецији“ у Добричиној књизи. Није случајно узет наслов од Томаса Мана. Југословенски комуниста се поново састао са вољеном девојком и са жалошћу сазнао да обилато користи дрогу. Ново потрошачко друштво је прогутало некадашњу утопију о друштву једнакости.
Увек сам добивао утисак да Добрица никада није прекидао са Српском православном црквом. Причао је о избору ранијих патријарха. Истина је да је црква, барем по ономе што сам чуо од епископа бачког Иринеја, сматрала кад нема довољно својих интелектуалаца, има српске интелектуалце и увек их радо прима. Некада није било пуно црквених мислилаца, као данас. Заставу је увећања понео академик Јеротић.
Добрица је, са супругом, заволео моју породицу. Разумео што се поред жене коју имам према лепотицама односим „као калуђер“. Сина ми је упознао док је био дечачић, тек проходао. Касније га називао „моје дете“, ценио му памет и дошао на његово венчање.
Живот Добрице Ћосића је састављен као огрлица великих успеха и великих животних пораза. Оптужби за његов национални рад је било више него похвала. Могао се човек с њим и не слагати у политичком погледу, али се то увек све завршавало поштовањем разлика. Кад је смењен са места председника државе, једно време се није појављивао ни у Академији наука. Професор Крестић и ја смо му јавили да дреждимо пред зградом чекајући га. Изби из попречне улице, насмејан и одмахује руком знатижељним новинарима, који однекуда ту дотрчаше, или су одраније направили бусију.
Да зауставим ову сузицу коју пустих за Добрицом. Човека који наврши 93 године не треба жалити. На крају, сви ћемо једном тамо. Треба само жалити што онај горе који позива на одлазак не прави распоред по оставштини на земљи. Они који су највише допринели требало би још да почекају. Са својим великим делом, које од пре два дана уђе у нашу историју, Добрица ће овде вечно бити присутан. Рекох, најбоље од свију је обележио ову епоху.

[restrictedarea]
Владимир Кецмановић

Ћосићева „Бајка“

Изјава да у опусу Добрице Ћосића роман „Бајка“ заузима посебно место, неупућеном читаоцу може да делује као пука фраза – једна од оцена коју је, без много размишљања, могуће изрећи за било коју прозну књигу било ког аутора, будући да свако уметничко дело јесте јединствено и непоновљиво, па тиме различито не само од дела других стваралаца него и од осталих остварења сопственог творца.
У случају „Бајке“, међутим, ова тврдња нипошто није фраза. Јер „Бајка“ се од осталих дела Добрице Ћосића разликује у толикој мери да је тешко наћи писца у чијем опусу сусрећемо тако дисонантно остварење.
Настао после романа „Далеко је сунце“, „Корени“ и „Деобе“, а пре „Времена Смрти“, трилогије „Време Зла“ и „Времена власти“ – који, сваки на свој начин и из различитих перспектива, обрађују одређене историјске епохе – овај роман је изразито херметичан, измештен из конкретног историјског контекста, у имагинарне пределе и времена, које спорадична појава препознатљивих топонима не само да не чини конкретнијим него наглашава њихов фантазмагоријски карактер.
„Бајка“ је антиутопијско дело, које из националне традиције баштини језик и одређен број митских образаца, док на идејном плану кореспондује првенствено са сродним остварењима насталим у оквирима других култура.
Будући наглашено дистанциран од националне књижевне традиције и директно супротстављен у време његовог настанка још увек снажној традицији социјалистичког реализма, овај роман представља прилично жесток израз у шездесетим годинама двадесетог века авангардног модернизма. Можда чак и пре него делу Оскара Давича, ком је посвећена, „Бајка“, блиска је прози Радомира Константиновића, ког данас, пре из ванкњижевних него из књижевних разлога, део српске културне јавности доживљава као Ћосићевог архиопонента.
Успех „Бајке“ код читалачке публике неупоредиво је мањи од успеха било ког другог Ћосићевог романа, што је, с обзиром на њену херметичност – сасвим разумљиво.
Ово дело је, међутим, и од стране критике у доброј мери прећутано, чему је, без сумње, с једне стране кумовала чињеница да је у годинама након његовог објављивања Ћосић представљао политички неподобну персону, а с друге велики успех који је, у време умереног попуштања идеолошких стега, доживело његово „Време смрти“, бацивши у сенку не само „Бајку“ него и остала Ћосићева дела.
Како било, озбиљнија анализа критичка „Бајке“ је нешто што, уверен сам, тек треба да се догоди. И то не само због „Бајке“ него и због питања на које се све начине мотиви које сусрећемо у њој транспонују у Ћосићевим историјским сагама.
Поред књижевне посебности која је чини специфичном у опусу Добрице Ћосића, „Бајка“ је, међутим, занимљива и за тумаче ауторове ванкњижевне каријере, личности и дела.
Написан непосредно пре романа „Време Смрти“, који обрађује трагику националне епопеје, па у перцепцији већине површних тумача представља симбол ауторовог животног раскида са идеологијом комунистичког интернационализма, овај роман нам, наиме, казује да је Ћосићевом дистанцирању од некритичког „антинационализма“ претходио раскид са праксом слепог робовања било којој, па самим тим и комунистичкој идеологији чији је верник у једном делу живота био.
За заступнике тврдње да је Добрица Ћосић интернационалистичку идеју заменио националистичком, а да заступање демократских начела у његовом случају представља тек мимикрију старог „бољшевика“, „Бајка“, тако, представља прилично непријатну чињеницу.
Она, наиме, не само да доводи у питање део предрасуда које се о Ћосићу гаје него, уз многе друге појаве и дела, указује на бесмисленост мантре општег типа о дилеми између антитоталитаристичког и националног – која се у пракси показује као лажна, будући да бројни примери: од декларативних патриота и лажних парламентараца који су јахали деведесетих, па до декларативних космополита и лажних бораца за људска права који јашу данас, казују да одступање од демократског нужно подразумева и одступање од националног и обрнуто – док је у теорији као нетачну денунцира сама етимолошка неодвојивост термина „демократија“ и „демос“.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *