Диана Горшечникова – Кривица САД у агресији против Вијетнама

Британски философ и друштвени посленик Бертран Расел је 1966. године основао приватни трибунал који је истраживао војне злочине у Вијетнаму. Циљ је био да се открије да ли је влада САД починила акт агресије у складу с међународним правом. Да ли су у Вијетнаму бомбрдовани пре свега цивилни циљеви, посебно болнице, школе и бране.

Догађаји у Вијетнаму 50-60-их година су истовремено представљали грађански рат између политичких снага Вијетнама и оружану борбу против америчке окупације. Дуго времена мирно уједињење земље није доносило никакве резултате, због чега је створен активан устанички покрет. 1965. године на иницијативу САД, он је прерастао у међународни конфликт. Вашингтон је желео да нападне сајгонски режим и да задржи Јужни Вијетнам под својом контролом.

У октобру 1965. године војска САД је прешла у први велики напад. 700 хиљада војника, 2500 хиљада авиона и хеликоптера, 1500 тенкова и 1200 оруђа и средстава за масовно уништавање: отровни гасови, фосфор и бојни отрови. Непрекидно финансирање рата у Вијетнму је помогло – САД су трпеле пораз за поразом, број жртава се повећавао. У току целог рата САД су изгубиле преко 58 хиљада људи, Јужни Вијетнам – 250 хиљада, губици Северног Вијетнама су – преко милион војника и преко три милиона цивила.

Лажни синдром победника је помутио здрав разум и америчк самоувереност је била пољуљана, сматра доктор историјских наука Александар Сагомоњан:

Американци нипошто нису очекивали овакву реакцију од Вијетнамаца. Били су апсолутно сигурни у то да ће лако победити. Покренули су практично сву моћ својих оружаних снага. Да су знали шта ће бити даље, наравно, покушали би да реше ствари на другачији начин. Били су апсолуто сигурни у победу. О томе су говорили сви амерички генерали који су планирали ову војну кампању. Чудно је да нису то предвидели, зато што су врло кратко пре овог рата вијетнамске оружане снаге нанеле страшан пораз Французима. Они га зову „вијетнамски Стаљинград“ при Бјен Бу Фу из 1954. године:

Оснивајући међународни трибунал Бертран Расел га је сматрао почетком моралних промена н Западу: крвопролиће, које се чинило хладне главе, требало је да буде одлучно осуђено. Закључци трибунала о Вијетнамском рату су били следлећи: одговорнима за то што се ситуација није мирно развијала проглашене су Сједињене Државе које су тежиле доминацији у региону и системтски су кршиле Женевски споразум из 1954. године. Такође је истакнуто да активности САД потпадају под члан Нирнбершког трибунала и да подлежу јурисдикцији међународног права.

Нажалост, трибунал и његове пресуде нису имали битнију улогу. Америка је дошла до неких закључака, али не задуго, истиче Александар Сагомоњан.

Веома дуго времена Американци су имали такозвани вијетнамски синдром. Овај синдром се осећао до 1991. године. Али Американци су га превладали за време рата у заливу против Ирака. Тада почињу апсолутно дрска дејства америчке стране, поново су поверовали у своју непогрешивост. Иако су већ трпели озбиљне поразе, на пример, у Сомалији. Али, они крију ове поразе и у Авганистану, и у Ираку, и ови порази засад нису прерасли у комплекс. Апсолутно сам убеђен да ће се код њих у најближој перспективи појавити још један комплекс.

Како истичу стручњаци, вијетнамски рат је представљао пробу за рат у Персијском зливу. Али, Вијетнам и Ирак ни из далека нису једине земље у којима су примењене крајње окрутне мере и у којима су САД покушавале да спроводе своју политику. Уследиће Авганистан и Сирија, као и покушаји да се своја воља диктира на постсовјетским просторима.
http://serbian.ruvr.ru/2014_05_02/Krivica-SAD-u-agresiji-protiv-Vijetnama-5541/