Дан победе цинично маскиран

Због чега србија треба да слави своју прошлост, а не да је се стиди

Пише Ненад Поповић

Врхунски је цинизам да од свих 365 дана у години Европска унија, предвођена Немачком, 1985. године донесе одлуку да се Дан Европе слави баш 9. маја

На данашњи дан, пре тачно 69 година, нешто иза поноћи, у 00.16 часова, у Берлину је потписан акт о безусловној капитулацији Немачке у Другом светском рату.
У име поражене нацистичке Немачке овај акт је потписао фелдмаршал Вилхелм Кајтел, док су у име савезника капитулацију немачких снага ратификовали совјетски маршал Георгиј Жуков и британски генерал Артур Тедер.
Историчари се слажу да су главну прекретницу у Другом светском рату донеле две победе Црвене армије над немачким Вермахтом, једна у Стаљинграду, а друга код Курска, у источној Украјини. Стаљинградска битка је била једна од најкрвавијих, а можда и највећа појединачна битка у људској историји. На површини од 100.000 квадратних километара беснела је 200 дана, почев од 23. јула 1942. до 2. фебруара 1943. године. Однела је животе преко милион руских војника и цивила. У њој је учествовало више од два милиона људи, са 20.000 топова, око две хиљаде тенкова и исто толико авиона. Овом битком, у којој су учествовали руски мушкарци, жене, па чак и тринаестогодишњи дечаци, Русија је показала на какве је жртве спремна у борби против фашизма, охрабрујући многе ослободилачке покрете широм окупиране Европе.
Винстон Черчил је рекао: „Стаљинград је био крај почетка, а Курска битка почетак краја.“
Курска битка одиграла се од 5. јула до 23. августа 1943. године. Ова битка је остала запамћена као највећа тенковска битка у историји ратовања. Немачка је у Курској бици располагала са 900 000 војника и 2.700 тенкова, док је Црвена армија имала извесну бројчану предност у људству и 3.600 тенкова. Завршетком Курске битке окончана је и последња немачка офанзива на Источном фронту. После ове битке немачка војска се налази у константом повлачењу, а иницијатива дефинитивно прелази на совјетску страну, водећи ка коначној победи над нацистичком Немачком.
Победом у Курској бици отвара се пут за прелазак реке Дњепар и ослобађање Украјине, да би коначно, на пролеће 1945, Црвена армија пробила немачке линије у Пољској и кренула у незадржив поход ка Берлину. Снажна совјетска офанзива у делу Немачке који ће касније постати Источна Немачка (ДДР) имала је два циља. Напредак је морао да буде што је могуће бржи да би се линија додира са западним савезницима померила што више на запад, док је други мотив био да се освоји Берлин. Освајање Берлина имало је не само велики послератни стратешки значај већ и велики симболички значај. Онај ко освоји Берлин, тај ће бити прави победник Другог светског рата. Руски војник Михаил Минин, 30. априла 1945, попео се на зграду Рајхстага у пламену, и на њој истакао црвену заставу. Русија је однела победу.
У бици за Берлин, која је трајала од 16. априла до 8. маја 1945, страдало је 185 000 војника Црвене армије, док је на страни немачке војске животе изгубило 170 000 људи. Суочен са неизбежним падом Берлина, а тиме и са коначним крахом свог сна о хиљадугодишњем рајху, Адолф Хитлер је 2. маја извршио самоубиство у свом берлинском бункеру.
Седам дана после тога, у Европи је окончан Други светски рат.
У овом, до тада невиђеном ратном вихору, више од 50 милиона људи изгубило је живот. Највеће жртве у борби против фашизма поднела је Русија, односно СССР, чији се губици процењују на близу 25 милиона људи. Југославија је, према званичним подацима, имала 1,7 милиона жртава. Имајући у виду број жртава и размеру разарања које је свету донео Други светски рат, Дан победе над фашизмом, када су разарања заустављена, са разлогом се сматра једним од најважнијих датума у историји човечанства.
Током протеклих 69 година, Дан победе над фашизмом доживео је дубоки симболички и садржински преображај. Тај преображај је започет само пет година после окончања Другог светског рата, 9. маја 1950, када је француска влада објавила Декларацију о стварању заједнице угља и челика, западноевропске наднационалне творевине која је требало да обједини индустрију угља и челика два најкрупнија произвођача послератне Европе – Немачке и Француске.
Овај пројекат је у историји остао познат као Шуманов план, који је добио име по тадашњем француском министру иностраних послова Роберту Шуману.
Захваљујући овом пројекту, 9. мај се обележава не само као Дан победе над фашизмом већ и као Дан Европе. Врхунски је цинизам да од свих 365 дана у години Европска унија, предвођена Немачком, 1985. године донесе одлуку да се Дан Европе слави баш 9. маја.
У свему овоме постоји једно питање које се као лажна дилема, са јасном политичком димензијом, све чешће намеће у јавности: који од ова два догађаја, што се обележавају истог датума, данашња Европа треба да слави? Да ли је то дан који је означио победу уједињене Европе над злом нацистичке Немачке, или дан када је створена прва наддржавна организација у Европи која суштински представља претечу садашње Европске уније?
Неправедно је, али са њихове тачке гледишта можда и разумљиво, да Немачка, Хрватска или Мађарска, које су у Другом светском рату биле на страни агресора, желе 9. маја да славе Дан Европе. Али за Србију, земљу чији је готово сваки становник изгубио неког ближњег у Другом светском рату, та дилема не би смела да постоји.
Али упркос томе, у Србији се, у последњих неколико година, прослава Дана Европе третира са истим, ако не и већим значајем, него Дан победе над фашизмом. Да ли је Србији датум када је донета Шуманова Декларација о оснивању организације угља и челика заиста важнија од Дана победе над фашизмом? Или је то само још један, веома лукав покушај да се тим догађајем засени, обезвреди и гурне у запећак онај други? И да ли Србија, заслепљена политиком безусловног придруживања Европској унији, треба да пристане и на тај услов да учествује у ревизији сопствене историје?
Очигледна ревизија историје, коју у освит обележавања стогодишњице од почетка Првог светског рата и 70-годишњице од завршетка Другог спроводе поједине чланице Европске уније, опасна је не само због тога што искривљује историјске чињенице, правећи од џелата жртве, и обратно, већ и због тога што води ка ренесанси идеје фашизма, која своје отелотворење данас има у фашистичком покрету који кроји нови државни поредак у Украјини.
Захваљујући повампирењу фашизма у Европи, данас, као и пре 70 година у белоруском селу Хатину, украјински фашисти − овог пута у Одеси – спаљују живе цивиле. Европа не сме да затвара очи пред овом појавом, већ мора стално на њу да подсећа и указује како се ужасна прошлост Другог светског рата никада не би поновила. Зато је важно да читава Европа, а посебно Србија, 9. маја слави Дан победе.
Патријарх Павле је говорио: „Браћо, да праштамо – морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо. Не можемо да заборавимо Други светски рат, и не можемо да заборавимо НАТО бомбардовање Србије. Онај ко то може, нека 9. маја слави Дан Европе.“
Аутор је члан Демократске странке Србије

6 коментара

  1. Ruski i Srpski narod su najvise doprineli pobedi nad fasizmom!
    Sovjetska “Crvena Armija” i njena pobeda kod Staljingrada i kasnije
    u drugim bitkama bile su kljucne u slamanju Hitlerove soldateske-presudne po dalju sudbinu covecanstva!!!Doprinos toj pobedi dao je
    i nas narod kroz svoju narodnooslobodilacku borbu.To mora da se pamti!I drugi narodi su imali svoje pokrete otpora(Grcka,Francuska)
    ali dosta slabije.
    Zapadni saveznici(SAD i V.Britanija)su rat protiv Hitlera vodili
    iskljucivo iz geostrateskih razloga-jer je on njih ugrozavao!
    Borba protiv fasizma kao ideologije kod njih je bila u drugom pla-
    nu ili sasvim potisnuta!To se pokazalo u potonjim decenijama hladn-
    og rata!!!

    • Ne zaboravite da je i beloruski narod dao ogromne zrtve zajedno sa ruskim narodom.Svaki treci Belorus je platio zivotom.U Belorusiji su izvrseni stravicni zlocini pokolja i spaljivanja celih sela.Belorusi za razliku od nas postuju svoje zrtve i ne daju da ih niko minimizira i potcvenjuje.Treba da ucimo od njih jer to je hrabar i ponosan narod.Predlazem uredniku da pozove sadasnjeg ambasadora Republike Belorusije u Beogradu Nj.E.goispodina Vladimira Cuseva da on isprica svu tragediju beloruskog naroda u tom periodu.Inace, ambasador Cusev je sa nama obicnim gradjanima proveo 78 dana i noci za vreme NATO bombardovanja i mi ga smatramo nasim ratnim drugom.Pozdrav!

  2. Srbija se sve vise distancira od ucesca velikog broja pripadnika srpskog naroda pre svega, a onda i pripadnika drugih naroda, od velicanstvene borbe protiv fasizma.To se ogleda vec duze vreme u brisanju naziva ulica, skidanju spomenika koji podsecaju na taj period istorije, malim ili nikakvim ceremonijama i sl.Predsednik Nikolic na Avalai, minisitar Vulin na groblju oslobodilaca Beograda. Gde su ostali celnici ove drzave?!? Uz duzno postovanje ministra Vulina, ali zar takav nivo odavanja pocasti?!? Pogledajte napise u nivinama.Samo kratka ili ni takva notica.Ja sam licno protestovala kod “Politike” koja je tog datuma u gornjem desnom uglu naslovne strane napisala stidljivo:Dan pobede u Valjevu sa slikom Matije Beckovica!Ogovoreno mi je pitanjem:zasto mi smeta Valjevo?!? Ne smeta mi Valjevo niti ijedna grad u ovoj zemlji, ali mi smeta sta ispade da se Dan pobede tice samo Valjeva!Mi, potomci onih koji su u tu borbi utkali svoju mladost i svoje zivote osecamo omalovazavnje tih zrtava i rezultata te borbe.Kako se stvari odvijaju,ne bi me zacudilo da uskoro i Hitleru podignemo spomenik!Kuda to ides srpski narode, kuda Srbijo?!?

  3. Sve je u pravu Marija!Eto,sada najpoznatije naše dnevne novine najavljuju na Jugu Srbije (Bujanovac i Preševo) nekakvu zajedničku vežbu VS sa vojnim jedinicama Sjedinjenih Američkih Država,Albanije, Makedonije,Hrvatske, Slovenije, i ko zna s kojim sve vojskama još ne,ali ne i sa jednom jedinom vojskom iz nama prijateljskih,slovenskih država – iz Rusije i Belorusije, na primer,koje su, kao i Srbija, dale najveće žrtve u borbi protiv fašizma! I to u vreme kada Priština samo što nije, već kroz neki dan, zvanično,uz pomoć država i vojnih paktova koji su nas bombardovali (SAD,EU,NATO) proglasila formiranje svoje,šiptarske vojske, na još uvek (po važećem našem Ustavu)prostoru države Srbije!Ta vežba,elem, treba da bude vatreni,svečani pozdrav formiranju,druge po redu, ŠIPTARSKE VOJSKE NA BALKANU!Bravoj,si,ga,nama!Plači, voljena Srbijo!Koji te, i gde te, to vode (nek njihova imena navedu informisaniji i pozvaniji od mene!)- u sigurnu propast?!

    • Gospodine Malagurski, neko je dobro “sredio” nasu vojsku po pitanju njene snage, a sada je gura da vezba sa onima koji su nam srusili drzavu, slali “Milosrdnog andjela”, napravili najvece etnicko ciscenje posle II svetskog rata,odobrili trgovinu ljudskim organima, pobili toliko ljudi…nekaznjeno do danas!I kod ovih poplava se vidi koliko nam je vojska slaba kad su gradjani morali da pomazu u ovolikom broju.Mi nemamo nuklerni potencijal ali jaka vojska je isto tako faktor odvracanja potencijalnog agresora.Sta da naucimo od onih koji nikada nisu branili svoj dom i svoje ognjiste vec su uvek napadali i razarali tudje!Kakvo ponizenje za nas!Ne mogu da verujem !ne znam ko nam moze pomoci ako sami sebi ne pomognemo!Pozdrav!

  4. Imate pravo gospodine Josipe M. O pobedi nad NACIZMOM i nacistickom Nemackom odlucio je Srpski narod odbijanjem da prihvati Trojni pakt i time stavi na stranu Nemacke, a koje ga je vlada potpisala 26 marta 1941 gMasovnim manifestacijama 27 marta 1941 Trojni pakt je odbijena i vlada smenenja. Aktom odbijanja Pakta Hitler je morao odgoditi plan “Babarosa”Munjevitog rata”:Blitz Krieg/ za mesec i po dana. I to odgadjanje rata dovelo je do poraza Nemacke.Tako rat je zasao u jesen a vremenske neprilike onemogcavale Nemackoj vodjenje tog Munjevitog rata, a to je Sovjetskoj vojci omugucilo bolje organizovanje odbrane sto je na kraju dovelo do pobede Sovjetskog Saveza i poraza Nacisticke Nemacke i Hitlera.Tako je odluka Srpskog naroda odbacivanjem da bude na strani Nacisticke Nemacker doprinela njenom porazu i tako zavrsetku II Svetskog rata!A kao nagradu za 27 mart 1941 g od nasih Saveznika dobismo nagradu OSUDU na smrt Jugpslavije i rasturanje Srbije i koje jos traje,kao i otimanje svete srpske pravoslavne zemlje KOSOVA i METOHIJE sastavnog i neotudjivog dela nase Srbije potvrdjenih Medjonarodnim ugovorima!Zamislite kako se osecaju sad ucesnici i njihove brojne familije a i sadadsnje generacije ovim NEDELOM nedelom prema Srbima!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *