Битка за геј младост

Пише Владислав Панов

Док годинама упорно и храбро индустрија забаве систематски промовише „хомосексуалну преоријентацију“, и то све отворенијим понудама у виду филмова или телевизијских серија, као и подстицањем аутора или протагониста да отворе своје хомосексуалне тајне ормане и обелодане ко су и шта су заправо, дотле Холивуд чини све да сакрије управо ту тако важну чињеницу када је реч о његовим највећим звездама. Али, на срећу, ствари се све брже мењају…

Док ми још чекамо да се учланимо у (напредни) свет „срећних“ сексуалних настраности, којима се мере све вредности савременог друштва (коначно сте постали напредни ако су представници такозване геј популације истински срећни у вашем друштву) и да то докажемо одржавањем параде настране радости, неометане од било кога, напредни је свет одавно доказао све своје врлине на том путу. Врхунски је доказ овога недавна свеевропска евровизијска геј парада на којој је, на задовољство свих, победила нежна брадата „жена“. Напредовање се на овом плану попело све до законског, чак и религиозног стављања знака једнакости између хетеро и истополних сексуалних „опредељења“. У том је дугом и агресивном процесу преваспитавања заосталих народа, држава, међународних законодавстава и тврдоглавих појединаца кључну улогу одиграла такозвана индустрија забаве. Посебно америчка, али ипак не само њихова. Организација „ГЛААД“, која је постала промотер и чувар геј популације свих земаља, као интернационала коминтерновског типа огромне медијске и политичке моћи, подржана од имућних и утицајних људи и организација, одавно је поносни барјак геј револуције. Недавно су прославили четврт века прегалаштва у тешкој борби исправљања кривог у право и обрнуто. Тим поводом су наметнули наводну дилему око става испољеног у пракси ударних холивудских студија. По трусту мозгова за испирање мозгова из ове организације, Холивуд је геј заостао! У њиховим филмовима и даље нема довољно хомосексуалаца и лезбијки, а највише их мучи то што се ниједна велика холивудска звезда није јавно похвалила да је педерски оријентисана. Холивуд има једну лезбијку са А листе звезда, у вези са тим одавно разголићену двоструку оскаровку, Џоди Фостер, али им страшно недостаје неки суперстар који би јој се придружио у искрености. Пошто се нико од мушакараца који предводе холивудске звезде још није огласио да више неће да крије да је један од „срећних“, „ГЛААД“ и сличне организације разочарано закључују да је холивудски систем вредности лажан и лицемеран.

Променити заостало стидљиви Холивуд

Иако то делује дрско, можда и трагикомично, свакако блесаво, могуће је доћи до закључка да Холивуд заправо и јесте заостало стидљив. Јер док годинама упорно и храбро индустрија забаве систематски промовише „хомосексуалну преоријентацију“ и то, чини се, све отворенијим понудама у виду филмова или телевизијских серија, као и подстицањем аутора или протагониста да отворе своје хомосексуалне тајне ормане и обелодане ко су и шта су заправо, дотле Холивуд чини све да сакрије управо ту тако важну чињеницу када је реч о његовим највећим звездама. Осим поменуте Џоди Фостер и неколико мање познатих и у структури Холивуда значајних звезда, још нема ниједне истинске величине која се усуђује да крене путем јавног самооткривања. Разлог је, наравно, чисто пословне природе, чиме се заправо долази до врхунског цинизма холивудске пословне политике. Јер, реч је о једноставној рачуници. Није, наиме, познато какви би ефекти у вези са зарадом били када би неки од мачо хероја модерног целулоида, идол супротног пола, чија је мужевност главни адут у окупљању милионске публике, напрасно отворио срце и обелоданио да приватно није мужеван. У страху да би таква искреност одбила значајан део његових поклоника да га убудуће прихватају као заводника и миљеника, ни те звезде, а ни холивудски шефови, не помишљају да се на овај начин активирају у јавности. Материјална корист је, ето, опет испред принципа и политичких идеја, а демократична толеранција је практично примењива по систему двоструких аршина.

[restrictedarea]

То је за сваку осуду и веома је тужно и лицемерно, говоре представници агитпропа хомосексуалних организација. Њихова је стратегија потпуно супротна. Они сматрају да би што већи број суперзвезда које су геј употребљиве својом јавном искреношћу створиле атмосферу свеопштег прихватања, вероватно и егзалтације (као на минулој „Евровизији“) чиме би се обезбедило постављање темеља толеранције код најмлађе и тинејџерске популације, најприсутније у биоскопима. Отуда је борба за наводна геј права, толеранцију и једнакост хомосексуалних особа заправо мотивисана много перфиднијим намерама. Они се кроз најутицајнији медијум – филмски (холивудски) – боре за индоктринацију најмлађих генерација. Њихово је прихватање „геј оријентације“, као нечега што је сасвим нормално, и заправо пожељно, од пресудног значаја. Осим што тако обезбеђују много бројнију масу потенцијалних партнера, идеолошким „просветљењем“ младости купљена је геј толерантна будућност за све који још увек бирају да тајно хрле тим путем. Императив је, дакле, да се што пре промени заостало стидљиви Холивуд.

„Нисмо још тамо где желимо и морамо да будемо“, тугаљиво је закључио у говору на манифестацији обележавања поменутог јубилеја „ГЛААД-а“ Омар Шариф Млађи, њихов (захваљујући очевој слави) најпознатији гласноговорник. „Али смо близу! Ближе него икада. Дуга је, неизвесна и болна борба то била. И још увек је. Ипак, веома смо напредовали освојивши врло важне битке. И томе треба да се радујемо. Када смо почели пре двадесет пет година, нисмо могли ни да сањамо овакву подршку коју данас имамо. Заиста имамо шта да прослављамо!“

Тужно и неприхватљиво

Незадовољни неискреним односом Холивуда према хомосексуалним склоностима његових највећих звезда, из поменуте организације озлојеђено поручују да је стање на том плану и даље „тужно и неприхватљиво“. Не само да се не подстиче геј отварање холивудских суперзвезда него је и премало геј филмова, ликова и заплета. Узеше, тако, пример продукције из 2012. године. Прецизном анализом сезону су свели не на евентуални квалитет филмова и тема, већ по томе како су представљени њихови штићеници. Па тако, ламентирају они, од сто једног филма из продукције шест највећих холивудских студија у тој сезони, само четрнаест има хомосексуалне или бисексуалне ликове, од којих преовлађујући део није имао простор у причи већи од неколико секунди. И још горе, ниједан од тих филмова није имао храбрости да у својим причама понуди транссексуални лик. Тужно, дакако, и неприхватљиво. На њихову радост, времена се драстично брзо мењају набоље. Тако је у потоњем периоду филмска историја добила изузетно важна остварења као што је Либерачеова филмска биографија, „Испод канделабра“ (мада, авај, ово је била телевизијска продукција) или лезбијска порнографска тросатна љубавна мелодрама, „Плаво је најтоплија боја“, кански победник прошле године који, такође авај, припада европској кинематографској копродукцији, а не холивудској. Ипак, управо је успех тих филмова и на америчком тржишту пружио овим остварењима изузетан политички и стратешки значај и на том и даље за овакве напредности и уметничке слободе неодовољно отвореном терену. Њихово је верификовање значаја и вредности америчким наградама или номинацијама за њих (најпре „Златним глобусима“) кредит захваљујући којем ће посматрање геј будућности бити много оптимистичније. У ту будућност је златним степеницама уграђен допринос филмова (такође, међутим, не из подукције поменутих највећих холивудских студија). „Планина Броукбек“, „Милк“, „Самац“, „Капоти“, који су поред многих других признања освојили и „Оскаре“. Такозвани велики Холивуд је, иначе, заиста последња препрека бујици геј активистичких филмова. Док год њему буде важније бројање долара од либералних ставова, за које се и принципијелно залаже, ова ће врста политичке коректности остати декларативна. Срећу и понос штићеници „ГЛААД-а“ отуда и даље могу да пронађу на малим екранима, који су сасвим отворили врата ликовима свих сексуалних афинитета. Експлицитност хомосексуалне промоције, захваљујући призорима и ликовима из најпопуларнијих серија протеклих година, као, рецимо, „Вил и Грејс“, „Браћа и сестре“, „Жица“, „Даунтаун Аби“, „Спартак“, „Права крв“, „Гли“, „Торчвуд“, „Холиоукс“, „Два метра под земљом“, „Забрањена љубав“, „Борџије“, „Освета“, па чак и „Игра престола“, „Синови анархије“, „Бекство из затвора“ или „Оз“, уз медијски свесрдно подржано јавно откривање оваквих опредељења телевизијских имена (Елен Деџенерис, Рози О‘Донел, Синтија Никсон, Кели Мекгилис, Елен Пејџ, Порша де Роси, Ен Хејч, Закари Кинто, Шон Хејс…) нема сумње, бујаће све брже у наредним годинама. Чим то постане довољно комерцијално, биће инсталирана и последња златна степеница у Холивуду. Свет ће тада моћи да заигра последњи плес Содоме и Гоморе на пандемијској геј паради Поноса на рачун онога што је колико до заосталог јуче сматрано разлогом за стид. Заиста је велики напредак наше цивилизације. За Понос!

[/restrictedarea]