Bezobzirna kampanja protiv tekovina Uga Čaveza

Piše Miodrag Zarković

Osim nemira koji su potpomognuti spolja, Venecuela se suočava i sa neviđenim medijskim napadima koje Vašington i njegove sluge sprovode protiv demokratskih i zakonitih vlasti u Karakasu – napadima čak i gorim od onih kojima je svojevremeno bio (a u dobroj meri i ostao) izložen srpski narod

Prošlogodišnja smrt Uga Čaveza uticala je na Sjedinjene Američke Države onako kako i lipteća krv deluje na ajkulu: računajući da će Čavezov naslednik biti lakša meta nego legendarni „El Komandante“, koji je Venecuelu poveo u junački otpor siledžijama sa severa, vašingtonski jurišnici munjevito su se ustremili na još rovitu vlast, oličenu u Nikolasu Maduru, koga je Čavez bio odredio za budućeg šefa države. Danas, više od godinu dana kasnije, „jenkiji“ srećom nisu ništa bliže svom zloslutnom cilju, ali su zato njihovi nasrtaji na venecuelansku nezavisnost i samostalnost snažniji nego ikada.

Uobičajeno, posebno su okrutni medijski napadi, koji najčešće i predstavljaju prvo i osnovno oružje Vašingtona u njegovim geopolitičkim iživljavanjima širom planete. Navikli da lažu i izvrću stvarnost onako kako im odgovara, a da pri tom nikome i ni za šta ne polažu račune, Amerikanci i njima naklonjeni izveštači stvorili su o današnjoj Venecueli sliku koja stvarnom stanju stvari ne odgovara ni u pojedinostima, a kamoli u celokupnom značenju. Kao i nebrojeno puta do sada, i to sa raznim protivnicima na koje su se obrušavali, Amerikanci uspevaju da, izmišljotinama i agresivnom propagandom ugledu određene države nanesu ozbiljnu, dugotrajnu, teško izlečivu štetu.

 

GRUBI RADOVI Na primeru Venecuele može da se, između ostalog, vidi i zbog čega je Amerikancima i njihovim saveznicima toliko stalo do toga da nacionalne telefonske kompanije ne budu – nacionalne. Naprosto, u 21. veku je suštinski nemoguće izvesti uspešan informatički napad na neku državu ukoliko napadači nemaju nadzor nad osnovnim vidovima sporazumevanja među stanovništvom, a telefonske veze su, naročito u eri mobilne telefonije, ključne u tom pogledu. Stoga prelazak nacionalne telefonske kompanije u privatne – Zapadne! – ruke, završava lavovski deo posla. U Venecueli je, međutim, najveća telefonska kompanija CANTV, koja je privatizovana još 1991. godine, bila ponovo nacionalizovana 2007, od kada se 86,2 odsto vlasništva nalazi u rukama države. Što će reći, Amerikancima su tu vezane ruke u smislu neposrednog a daljinskog čeprkanja po komunikacijama, zbog čega su prinuđeni da izvode „grube radove“. Tačnije, ne da ih sami izvode, već da na izvođenje huškaju svoje venecuelanske poslušnike, tj. tamošnju proameričku opoziciju.

Tako su u februaru ove godine, kada su nasilne demonstracije venecuelanske opozicije bile na svom vrhuncu, više puta napadana zdanja i postrojenja CANTV-a, ne samo u prestonici Karakasu, već i u drugim gradovima koji su bili poprište demonstracija, kao što su Marakaibo i Barkvisimeto. U nizu odvojenih incidenata, naoružani demonstranti su upadali u bazne stanice i palili ih ili uništavali na neki drugi način, ili su pak vatrom pržili vozila CANTV-a i raznoraznu opremu, a u izvesnim slučajevima su svoje nasilništvo usmeravali i ka živoj sili, odnosno, ka radnicima ove kompanije.

Teško bi bilo logički objasniti potrebu za ovakvim delovanjem, barem iz ugla gledanja opozicije koja se bori isključivo za preuzimanje vlasti – nanošenje štete nacionalnoj telefonskoj kompaniji ni na koji način to ne može da pomogne u borbi za vlast, već će, naprotiv, samo oslabiti državu kao takvu, ma ko vladao njome u datom ili nekom narednom trenutku. Isto se može reći i za napade na energetska postrojenja, koji su u Venecueli takođe bili učestali u februaru (takođe nizom napada na strujnu mrežu, nekoliki venecuelanski gradovi su ostajali bez električne energije): ni takvi potezi ne mogu imati nikakvo uporište u pukom pokušaju da se preuzme vlast. Čak ni u Srbiji devedesetih, kada je opozicija deset godina sabotirala vlast i posredno državu na raznorazne načine, niko nije oštećivao elektronska postrojenja (ni Vuk Drašković, ta neumorna štetočina, nije odlazio dalje od pretnji sveopštim štrajkom koji će „paralisati Srbiju“ na jedan dan). Pa ni u Ukrajini, tokom protesta na kijevskom Majdanu, demonstranti nisu posezali za uništavanjem energetskih ili komunikacionih opštih dobara.

Sve to navodi na zaključak da venecuelanska opozicija u stvari služi ne nužno svojim, već pre nečijim tuđim interesima. Kao da demonstranti i ne vode borbu za preuzimanje vlasti, već za slabljenje Venecuele od nekakvog spoljašnjeg napada.

[restrictedarea]

OGOLJENO LINČOVANJE Ti spoljašnji napadi, kao što je već rečeno, uveliko i traju, doduše, za sada samo u medijskom smislu (ne računajući i takođe vidljive diplomatske, koji su barem donekle razumljivi). Za razliku od sličnih primera medijskog linčovanja – recimo onog kojem je bila i ostala izložena svaka srpska zajednica, bila to Srbija ili Republika Srpska ili nepokorne četiri opštine na severu Kosmeta – ovo koje je primenjeno protiv Venecuele potpuno je ogoljeno. Nije, doduše, ni medijsko nasilje nad Srbima bilo naročito zamotano ili uvijeno, ali je ipak kampanja koja se sprovodi protiv venecuelanske vlasti jedinstvena, ako ni po čemu drugom, a ono po iskazanoj drskosti.

Samo krajnja drskost može da pojasni primer o kojem je „Pečat“ već pisao pre nekoliko brojeva, kada su fotografije procesija u Barkvisimetu, koja je okupila hiljade vernika (Venecuela je, inače, veoma religiozna sredina), najpre po društvenim mrežama, a zatim i po mnogim glasilima, predstavljane kao prizori sa protivvladinih demonstracija.

Isto tako i presnu obmanu koju je izveo dnevni list „Klarin“ iz Buenos Ajresa, najtiražnije argentinsko štampano glasilo, inače veoma naklonjeno Americi (čak je delimično u vlasništvu zloglasne kompanije „Goldman Saks“) i žestoko suprotstavljeno Kiršnerovima, koji su bili veoma bliski prijatelji sa pokojnim Čavezom. „Klarin“ je, naime, u svom izdanju od 12. februara na naslovnoj strani objavio fotografiju koja prikazuje dva naoružana muškarca kako prolaze ulicom pored zapaljenog automobila. U potpisu slike stajalo je da su to naoružane pristalice režima („čavisti“), odnosno, civili koji učestvuju u nemirima i sukobima sa sledbenicima opozicije. Istina je, međutim, potpuno drugačija, pošto je španska novinska agencija EFE, koja je i poslala fotografiju glasilima, u pratećem potpisu jasno naznačila da je reč o pripadnicima policije, a ne o kakvim naoružanim bandama koji progone opozicionare. Štaviše, prikazani policajci su, kako se ispostavilo, pokušavali da pobegnu od naoružanih demonstranata, koji su i palili automobile, pa i onaj što se vidi na slici.

Bezobrazluk kojim se ovakve laži objavljuju zaista je bez premca. Srbi su često bili žrtve medijskih manipulacija, ali ovo sa čim se sada suočava Venecuela često premašuje i po zlu čuvenu protivsrpsku propagandu iz devedesetih, barem utoliko što se najgrublje laži plasiraju toliko bahato i osiono, kao da onima koji ih plasiraju i nije stalo do toga da ne budu razotkriveni. Čak se osnovano može pretpostaviti da manipulatori i očekuju da njihove prevare budu raskrinkane, ali, koristeći nepisane zakonitosti današnjih masovnih komunikacija, izgleda im je bitnije da u što kraćem vremenskom roku izbace što više laži, makar one bile uskoro i poreknute, nego da se oko obmana i prevara malo potrude.

 

POSLEDNJA INTERNET MODA Naravno da ne izostaje ni „poslednji krik mode“ kada je reč o medijskim ratovima, a to su kampanje po društvenim mrežama, koje su postale jednako važne, ako ne i važnije, nego uobičajena glasila. Tu se goreopisani obrazac čestog objavljivanja površnih laži, primenjuje neprestano – nebrojeni su primeri starih fotografija iz Argentine, Španije, Brazila ili neke druge zemlje, koje se po bespućima interneta kače kao da je reč o svežim dokazima režimske svireposti u Venecueli. I tu je način rada vrlo jednostavan: bilo koji snimak kakve pretučene osobe iz ma koje države koja demografski i geografski podseća na Venecuelu, kači se uz prateće pojašnjenje da je to žrtva preterane policijske sile u Karakasu. Maltene svakodnevno po „društvenim mrežama“ iskaču snimci osoba, mahom muškaraca, sa vidljivim podlivima, rasekotinama i ranama po licu, uz tvrdnje da je reč o nekome ko je upravo premlaćen i uhapšen u nekom od venecuelanskih gradova u kojima traju demonstracije.

Naravno, vrlo brzo se ispostavlja da je reč o vrlo jeftinoj prevari, tj. da snimak datira iz neke druge države i da je star sedam ili deset godina. Ali, prava istina često stiže prekasno: dabome da „botove“, te stranačke internet vojnike koji su se zapatili i u Srbiji (ubedljivo najviše ima ih vladajuća SNS), nisu izmislili ovdašnji manipulanti, već neko na Zapadu, od koga su ovdašnji samo prepisali recept; tako „botove“ imaju i neprijatelji Venecuele, zbog čega svaka lažna slika plasirana na internetu dobije po više stotina ili hiljada „lajkova“, pre nego što se pojavi demanti o pravom poreklu snimka; a i tada, kada se istina najzad probije, ubrzo sledi nova laž, koja samo odvuče pažnju internet korisnika od raskrinkavanja prethodne.

Iz ovog pregleda izostavljeni su već uobičajeni vidovi medijske satanizacije nekog režima, kao što su bajkoviti izveštaji prozapadnih medija o „mirnim i nenasilnim“ opozicionim demonstracijama: setimo se samo da su i ukrajinski fašisti na Majdanu bili tako predstavljani. Ali, to ne znači da i takvi napadi ne postoje. Naprotiv, nije američka imperijalistička propaganda napustila dosadašnja sredstva manipulacije samo zbog toga što je u međuvremenu pronašla neka nova.

 

NI HOLIVUD NIJE PO STRANI Sve u svemu, Venecuela i njen narod nalaze se na do sada možda i neviđenom medijskom udaru vašingtonskih kolonizatora. Do kojih razmera to ide, svedoči i već pomalo zaboravljeni slučaj sa februarske dodele „Oskara“, kada je glumac Džared Lito, inače vatreni „liberal“ (tako pristalice američkog imperijalizma tepaju same sebi, iako, istini za volju, sa istinskim slobodarstvom nemaju nikakve veze), u direktnom prenosu za milijarde gledalaca širom planete patetično istakao da Holivud ne zaboravlja „napaćene narode“ u Ukrajini i Venecueli. Jasno, Holivud, zajedno sa ostatkom Amerike, redovno zaboravlja napaćene narode u Avganistanu, Iraku i drugim zemljama koje su SAD manje ili više okupirale (što svakako obuhvata i Srbiju), ali zato ne „zaboravlja“ da bednim istupima poput Litovog potpomogne svaku vašingtonsku kampanju protiv država i naroda koji su rešili da brane sopstvenu samostalnost i nezavisnost.

Ovo, međutim, nije priča samo o sili i nepravdi koja se sručila na Venecuelu, već i o zadivljujućem otporu zavojevačima koji ta ista Venecuela pokazuje. Taj otpor se vrlo jasno ogleda u neposrednoj, svakodnevnoj podršci tekovinama Uga Čaveza: opozicione demonstracije, koje proamerička glasila veličaju i prenaglašavaju, okupljaju isključivo povlašćenu, imućniju klasu, i to samo u nekoliko većih gradova, dok o kakvoj masovnosti nema ni govora pošto najširi narodni slojevi upadljivo odbijaju da se pridruže protestima. Kada istoričari budućnosti budu pravili osvrte na današnje vreme, teško da će moći da se ogluše o veličanstveni primer Venecuele i njenog stanovništva, koje je, suočeno sa surovim nasrtajima na državu, pokazalo naglašenu zrelost i izvanredno rodoljublje, možda i najjača oružja protiv vašingtonskog imperijalizma.

[/restrictedarea]

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *