БЕСЕДЕ О ДОБИТНИЦИМА НАГРАДЕ „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА“

Књига о предачком завичају као памтивијек

Јован Делић

Мало је ко тако опјевао и оплакао Црну Гору као Иван Негришорац

Ево, стигох,

У очев завичај, ту, гдје тишина

У запјевању цврчака одјекује. Видјех двор

На којем дјед Завида чувао је жену и дјецу,

А гдје му се, у избјеглиштву, син Немања роди.

У вјечност из које рођењем бијах

Одвојен…

Ове стихове у спјеву Ивана Негришорца Камена чтенија изговара архиепископ Сава Немањић на путу за Свету земљу, када је стигао у Рибницу Диоклетијску, љета Господњег 1235. Повратак у очев завичај збио се на путу духовног уздизања и подвизивања, па је то за првог српског архиепископа истовремено и повратак у вјечност.

И други велики јунак новије српске културне историје и овога спјева, Вук Стефановић Караџић, враћа се сјећањем у стари завичај „у Петњицу дробњачку“, па вели:

А моје сјећање више не допире

Само до Тршића и Јадра, но оде оно све дубље,

Чак до старога краја, у Петњицу дробњачку!

Тад осјетим како сутон, одонуд,

У срцу букне ко пламен, а онда се згруша

У помрачени мјесец, а на њему гомила ситних авети,

Утвара, стухаћа, мађијоника и чаратана!

Сви су они тихи ускоци, њима овдје

Ваљало није, па границу прескочише,

У вилајету тамном огњиште да подложе!

Негришорчев Вук додаје како су његови пређи Дробњаци, људи са границе, „У Јадар пристигли, са српског / На српско, са свог на своје!“ Оба ова кључна српска културна јунака имају предачки завичај у Црној Гори и окрећу му се као вјечности. И пјесник спјева Камена чтенија има исти предачки завичај, па је цио овај спјев о том завичају и у том завичају. Цио овај спјев је утврђивање у прецима и предачком памћењу. Тако посматран, спјев Камена чтенија јесте повјесница предачког завичаја у камену уклесана, а њен пјесник је, према српсковизантијском топосу скромности, само чтец с тога камена. Овај спјев се јавља као трећи по реду у низу Негришорчевих завичајних спјевова. Први је Потајник, у којем се мијешају екавица и ијекавица, и који је усмјерен на пјесников лични завичај, на његово Драгачево, у које су пјесникови пређи, као и Вукови, „пристигли са српског / на српско, са свог на своје“, те су умијешали и два нарјечја. Други је Светилник, сав о Хиландару и посвећен Хиландару, духовном завичају и основном камену свих Срба; српском гнијезду у Богородичином Граду – Светој Гори. У том спјеву је већ пропјевало знање и оно пјева пуном снагом и пуним плућима и у спјеву Камена чтенија; спјеву који је усмјерен на Црну Гору и њену историју, па је зато испјеван на ијекавском нарјечју.

А та историја је судбински предодређена, јер су Срби начинили своју кућу у срцу Руже ратова, те кроз овај народ, а посебно кроз Црну Гору, змијски вијугају драматичне границе међу царевинама, свјетовима и боговима. Митрополит зетски Арсеније овако почиње казивање свом духовном ученику 1417. године: „По народу нашем, / Синко, прелама се вијугава / Линија која одваја свјетове, државе и богове.

Самим тим, историја тога народа није као и друге, већ се дубоко тиче односа међу свјетовима, цивилизацијама и религијама. Хазарски речник је настао, ипак, на српском језику. Црна Гора је стијешњена и стиснута између Турака и Млечана, а касније и Аустријанаца: „Како те Турци / Више стискаху тако и Млечани удараху“, вели кнез Иван Црнојевић: „Да нас пуште слободно живљети“ – то је поента и основа свих паштровских привилегија о којима говори Кањош Мацедоновић; то је вапај народа одувијек и данас.

Цио овај веома амбициозно замишљени спјев Ивана Негришорца – Камена чтенија – јесте једна књига памћења и – да искористимо бриљантан наслов Миодрага Павловића – књига поезије као стуба сјећања. У том смислу Негришорац је настављач својих духовних претеча и узора. Вођена предачким сјећањем и историјским памћењем, књига се спушта у прошлост до средине VII вијека и памти лична и колективна пострадања и прегнућа све до наших дана. Она се тако преображава у својеврсну Нојеву барку историје која спасава од потопа заборава, постајући и сама „лађица грдна страданија“. Књига постаје оно што и треба да буде – памтивијек. Том усмјереношћу на историју, том својом историчношћу, Негришорчев спјев Камена чтенија укључује се у матични ток српске књижевности.

Али у тој поетској визији историје сви гласови из свих историјских времена живе и говоре сада, у овом времену и часу, па на неки начин и о овом времену. Сви су – од VII до XXI вијека – призвани и присутни овдје и сада, истовремено, што ће рећи – метаисторијски. И та метаисторијска димензија ове књиге је, по нашем мишљењу, од посебног значаја и вриједности. Цијела историја говори истовремено у свом вишегласју о себи самом и о нама данас. Обједињујући колективно памћење и знање свога народа и преображавајући га у пјесму, Негришорац се приближио идеалу пјесме изведене „из главе цијела народа“.

Негришорац вјерује у велике и широке поетске форме. Свој спјев Светилник зове романом у стиховима, а слично би се могао звати и Потајник и, нарочито, Камена чтенија. Ваља, међутим, истаћи мозаичку структуру спјева, па чак и, условно речено, његову драмску структуру. Пјесник је увијек усмјерен на туђи глас и на усменост, па је сваки такав глас једно пјевање, једна слика у мозаику; једно собитије у историји; један монолог, једна мала монодрама.

Живи се вјечно на граници опстанка и очувања идентитета. Пука је илузија да је другачије и сада. Стање угрожености је природно стање.

Није се спасао онај који је превјерио, ма колико се то чинило судећи по његовом повољном социјалном статусу. Отпадништво не може бити спас него пораз и пропаст, при чему се губе и преци и потомци: „од својих се отпадих, / А туђи постао нијесам“, изговара Скендербег, син Ивана Црнојевића, ријечи блиске онима које се могу прочитати у записима и монолозима јунака Меше Селимовића. Исти јунак ће тражити свој идентитет у сликама дјечаштва, у ономе што је био: „Са сликама свог дјечаштва присјећам се ко сам / И што сам.“

Игуман хиландарски Макарије тужно умује управо поводом Црнојевића и исламизације: „Ето, тако Турчин чини: брата ти одведе, / А крвника доведе! Прво му Бога узму, а онда све је већ лако!…“

Остати са својим народом у тешким данима, не издвојити се од осталих ни у тренуцима страдања, то је наук који казује анонимни Которанин, Србин Западног закона, Вуку Караџићу:

Нити настој да од осталијех Срба

Издвојиш ме! Јер знам: чим ме издвојиш, сјутра већ,

На брата ћеш рођенога да ме сабљом исуканом

Голијех прса истуриш.

Идентитет народа се чува прије свега у језику и језичком памћењу, у књижевности и култури. Усмјерен на слово, ријеч, поезију и памћење, Негришорац ће свој спјев отворити према културним и књижевним јунацима. Ту су, поред Светог Саве, Вука Караџића и Његоша, кнез Мирослав, Јелена Балшић, игуман Макарије, Божидар Вуковић и син му Вићенцо, Стефан Митров Љубиша, Симо Матавуљ, Лаза Костић, Љубомир Ненадовић, Исидора Секулић, Милован Ђилас, Павел Аполонович Ровински, Герхард Геземан и многи други.

Језик је некад метонимија за народ који њиме говори. На самом почетку спјева непознати жупан из Дукље јадикује над својим језиком и народом на вијест о смрти византијског цара Ираклија 1641. године: „Јао си га / Језику моме, јао, јер / Тешком страданију изложен биће.“ Исти жупан ће поентирати своју јадиковку као средство споразумијевања и преносиоца културе и вјере, као израз треперења душе:

Ако хоћеш

Да разуме те ближњи, не смијеш му

Мудрост на мачу приносити!

Ваља му говорити као самом себи,

Језиком којим душа му, као и теби, њежно

трепери!

Милосрдни и племенити Которанин казује шта је о српском језику говорио престолонашљедник, врли Драгомир: „Да језик наш српски је, да се од њега никако не одвајамо.“

Надбискуп барски и примас српски, Андрија Змајевић, опомиње синовца Матију да не заборави српски језик:

Ако су нам молитве другачије,

Ако ми на латинском припјевамо, немој, синко,

Заборавити језик нам, српски,

И славну историју нашу.

Дијак Григорије, разгледајући илуминације на Мирослављевом јеванђељу, поентираће своје слово славећи божанствену љепоту ове књиге: „Кнеза ће,/ Нешто мним, потомци памтит по овој божанској љепоти.“

Хиландарском игуману Макарију оловно слово Ц из цетињске штампарије, које као највећу драгоцјеност носи и скрива, најпоузданији је друг за разговор и повјеравање:

Откако напустих

Гороломно Цетиње, са собом те

У кеси и срцу носим. Ти си ми знак

Памћења цркве цетињске, црних мученика

Црнојевића и испошћене Црне Горе.

Једанаест поглавља – блокова овога спјева испресијецано је са осам лирских интермеца испјеваних у римованим дистисима – цијела једна мала збирка лирских пјесама које заслужују посебну пажњу и оцјену, за шта овога пута немамо времена. Најистакнутије мјесто у спјеву Негришорац је дао трећем културном јунаку српског народа, Петру II Петровићу Његошу. На повлашћеним мјестима – на почетку и на крају спјева, као оквир, и у самој средини, послије петог и шестог тематског блока – распоређена су четири „Жалостна плача Петра II Петровића Његоша“. Иновиран је један српсковизантијски пјеснички жанр и укрштен с једним романским, превасходно шпанским, са глосом. Већ би то укрштање требало бити предмет критичке пажње.

У прва два плача – глосе, као уводни катрен функционишу четири Његошева стиха, што је за глосу уобичајено, а онда се ти стихови глосирају у по четири дециме и свака од њих се поентира по једним Његошевим стихом.

У трећем и четвртом плачу Негришорац прави веће иновације. У трећем плачу цитирано је шест Његошевих стихова као увод и они су глосирани у шест децима, што је већ одступање од норме глосе. Притом се строфе сплићу као у сонетном вијенцу, тако што се завршни стих прве дециме – а то је први цитирани Његошев стих – јавља и као први стих друге строфе. Тако је то у другој, трећој, четвртој, петој и шестој децими – свака је уоквирена Његошевим стиховима као првим и завршним.

Исти поступак налазимо и у четвртом плачу: пет уводних Његошевих стихова глосира се у пет децима, које се опет међусобно сплићу понављањем по два Његошева стиха на почетку и на крају друге, треће, четврте и пете строфе. Његошеви плачеви су и оквир књиге и њене поенте. Камена чтенија су симболички обливена Његошевим сузама.

Имао је за ким и за чим да плаче Његош двјеста година послије свога рођења и те његове сузе Негришорац је сачувао у своме спјеву као у ризници.

Једно од најљепших мјеста у читавом спјеву Камена чтенија јесте алузија на још једнога културног јунака – на кучког војводу Марка Миљанова. Питалицу о чојству у јунаштву, о искри душе у главосјековићу, поставља анонимни Куч послије битке на Фундини, градећи ванредно лијепу и потресну слику свјетлости у непријатељском мртвом оку. Пјесма се поентира буђењем самилости у јунаку, позивом на молитву за покој свих „својих“ посјечених глава:

(…) Него травко са ливаде,

Јеси ли се сјетио чојства у јуначком

Својем Дјелу? Је ли те мртва глава,

Икада, погледала живијем оком? Јеси ли видио

Свјетлост како јој, из ока, на самртни час

Груну у ноћ без звијезда? Уздрхта ли ти

Срце јуначко у тај час? Нека, нек у боју не дрхти,

Али послије, кад у цркву

Уђеш, помоли се за покој свијех

Својих глава! Помоли се,

И свијећу им

Запали!

Мало је ко тако опјевао и оплакао Црну Гору као Иван Негришорац.

Реч на уручењу награде „Печат времена”за књижевност 

Херојска епопеја српског народа

Ратко Марковић

Резултате својих научних истраживања, Крестић не саопштава научењачки круто. Он у својој књизи, једноставно, прича и приповеда о прошлости Срба у Угарској, својим читљивим рукописом и опуштеним реченицама – сочно и снажно, баш као што то у својим романима чини Јаков Игњатовић

Књига Василија Ђ. Крестића „Срби у Угарској 1790−1918.“ је монографско научно дело настајало током вишедеценијског таложења истраживачких открића и темељног просуђивања о откривеном. Научни подухват је већ и то што је толики временски период (век и готово три деценије преко) стављен под истраживачку лупу. Био је то период када се још увек кројила мапа Европе, згуснутих политичких и економских дешавања, када се обављала смена старог друштвеног система новим. Писац каже да је припремање те књиге трајало пола века, а писање нешто дуже од годину и по дана. Књига је писана на обимној, досад некоришћеној изворној подлози и на основу обиља података прикупљених у архивима Беча, Будимпеште, Загреба, Београда, Новог Сада, Сремских Карловаца. Савестан истраживач, писац реконструише и тумачи прошлост откривајући истину о њој тек по основу непобитних чињеница, као што суд открива истину у спору који треба да реши тек на основу непобитних доказа. Реч је о делу пуне духовне и научне зрелости писца.

Тема књиге одређена је већ у њеном кратком наслову. Кад се године којима је омеђено истраживање теме изразе пресудним догађајима, добија се њен ближи опис − Срби у Угарској од Темишварског сабора до присаједињења Војводине Србији. Реч је о територији која обухвата данашњу Војводину, али и простор шири од ње .

Захтевима Темишварског сабора отпочела је борба српског народа у Хабзбуршкој монархији за аутономију у тој држави која је током те борбе мењала свој државни облик. Клатно борбе кретало се од освајања народно-црквене аутономије (културне аутономије Срба у области школства, културе и вероисповести) па до проглашења и у ограниченом обиму остваривања територијалне и државноправне аутономије (политичке аутономије у српској административно-територијалној јединици, тј. права на сопствене органе у њој). У тој борби Срба за очување самосвојности било је успона и падова, успостављања, сужавања и обустављања једном освојеног облика аутономије, у зависности од променљивог односа снага између владајућих нација и држава у којима су Срби живели углавном као непризнати народ. Било је у њој и подвајања и зађевица међу Србима између мање или више радикалних страна. Посебно, од момента када је отпочело страначко организовање Срба у Угарској, од када се у борбу за аутономију ишло с организованим политичким снагама. Поделе нису биле само међу странкама, од којих су се једне везивале за Беч, друге за Пешту, него и у оквиру исте странке, у којој су се разликовали десно крило, центар и лево крило. Неслога, нетрпељивост и мржња ишле су до судских поступака, чак и до физичке ликвидације политичког противника.

Али, без обзира на своју хроничну националну болест, Срби су, и када су живели у двема одвојеним царевинама (Турској и Хабзбуршкој) у државама туђих народа и туђе вере и језика, имали националну свест о духовном јединству. Чињеница да су живели у различитим државама није Србе одвајала једне од других, нити је она била чинилац расрбљивања. Духовно јединство српског народа постојало је без обзира на државне границе и природне препреке, какве су Сава и Дунав. Србе се леве и са десне обале Саве и Дунава, физички раздвојене, спајао је један и јединствен циљ − обнова српске државе, једне државе српског народа.

Први српски устанак био је предсказање и искра коначног ослобођења и уједињења Срба. Осетивши да је остварење националног идеала започето, високообразовани Срби из Јужне Угарске су још у време Првог српског устанка, а у још већем броју у каснијим деценијама (нарочито за владе уставобранитеља у Србији) одлазили у Србију која је оскудевала у особљу потребном за обављање послова у државној управи, судству и школству. Срби из Угарске су, настојећи „да роду и отечеству од помоћи буду“ (Нићифор Нинковић) у историјском чину васкрса српске државе помагали националну ствар не само учешћем у устанку него и тако што су после слома устанка 1813. пружили уточиште избеглим Србима из Србије и тиме сачували народну снагу за наставак ослободилачке борбе. Речју, и када су рођени у Хабзбуршкој монархији, Срби су својом отаџбином сматрали Србију. Писац је показао да су захтеви Срба за аутономијом у Хабзбуршкој монархији имали један привремени и један трајни, крајњи циљ. Привремени циљ био је одбрана Срба од германизације, а затим и од мађаризације и похрваћивања. Он је везан за очување националне и верске посебности. То се постизало грчевитом борбом Срба на српсконародним црквеним саборима и између тих сабора да се спасу од авети асимилације, од претапања себе у не­што што више нису они. Крајњи циљ био је остварење политичког (државног) јединства с матицом − уливање у своје национално корито ступањем у државну заједницу са Србијом. Смисао привременог циља био је очување здравог националног стабла, неоштећеног животом у туђој држави и националној средини. Смисао крајњег циља био је присаједињење национално истородној држави – Србији. Борба Срба у Угарској за културну и територијалну аутономију била је од свог почетка прожета ујединитељском мисијом − присаједињењем Србији.

Приказивање остварења тог крајњег циља борбе Срба у Угарској уједно је и крај Крестићеве књиге. Књига стаје код године 1918. Од те године све до данас, и даље од данас, одзвања и одзвањаће као јек опомене и савести потомцима некадашњих угарских Срба да никада не сметну с ума да је циљ борбе њихових напаћених предака био спајање са својим народом у једну државу Србију, а не одвајање од њега, стварањем за себе, на географским основама, посебне државе или, horribile dictu, стварање јединице политичке аутономије у туђој држави.

Резултате својих научних истраживања, до којих је дошао брижљивим научним поступком, Крестић не саопштава научењачки круто. Он у својој књизи, једноставно, прича и приповеда о прошлости Срба у Угарској, својим читљивим рукописом и опуштеним реченицама. Сочно и снажно, баш као у својим романима Јаков Игњатовић, аутор националног програма Срба у Угарској револуционарне 1848/49, кога и Крестић спомиње на неколико места у својој књи­зи. Том ослобођењу од хладних научних калупа, спонтаном и при-родном току Крестићовог приповедања, доприноси и намерно одустајање од пресецања основног текста бројним фуснотама, које су у многим друштвеним наукама постале главни израз „научности“ исписане прозе. А без вредности основног текста, фусноте су више израз физичког диринчења и аргатовања, често и својеврсне клептоманије него израз документованости и списатељске савесности. Међутим, да у овом стварно научном делу научни прибор којим је стварано не би изостао, његов писац је после сваке главе у књизи (а има их шест) дао подробан попис извора и литературе за проучавање одговарајуће теме. На крају књиге су, врло корисни за њено коришћење, и пошто једном буде прочитана, именик личности и именик географских појмова. Лаком читању књиге треба да допринесе и речник страних и мање познатих речи. Страном читаоцу, који не зна језик на којем је књига написана, намењен је апстракт на енглеском језику.

Василије Ђ. Крестић, један из плејаде „писаца српске историје“, и пре ове књиге, својом најновијом књигом „Срби у Угарској 1790−1918.“ дао је стваралачки печат проучавању херојске епопеје српског народа у Угарској да сачува у туђем окружењу своју националну битност, која га одваја од других народа, да сачува своје национално Ја. Својом наградом „Печат времена“ њен даривалац утискује печат признања трајним научним и националним вредностима које то дело има, чије ће се благотворно зрачење пружати не само у научној дисциплини којој припада.

Беседа прочитана на уручењу награде „Печат времена” за науку и друштвену теорију