Јадници  кao рам за епоху

Пише Рашко В. Јовановић

Премијера „Јадника“, са успехом приказана у режији Небојше Брадића на сцени „Мадленианума“ 2007. године, сада је у том театру успешно обновљена, али са новим тумачима појединих улога

Познати роман „Јадници“ Виктора Игоа тематски обухвата готово све важније догађаје у Француској и Европи 19. века, али их не обрађује хронолошки, већ произвољним редом и тиме још више заокупља читалачку пажњу. Роман је постигао голем успех, потом доживео и многобројне екранизације за велики и мали екран, да би и као мјузикл Мишела Шенберга и Алена Бублила обишао свет. У средишту романа је Жан Валжан, који је због крађе хлеба 1795. године осуђен на двадесет година затвора. По изласку из затвора он ће се сусрести са бискупом из Диња и одлучити да убудуће служи добру: зато ће постати старатељ сироте девојке Колет, коју ће очински заволети. Али, како је још неколико пута обишао закон, држи га на оку инспектор Жавер, отелотворење републиканскога полицијскога духа. Променивши изглед и место становања, Жан Валжан успева да му умакне. Маријус се, након смрти оца, кога није ни познавао, бави истраживањем властите прошлости. Ступио је у љубавну везу са Колет, што њен старатељ не одобрава, и сусревши се са људима у њеном окружењу, упада у замке њихових старих непријатељстава. Пошто се придружио револуционарним снагама на париским улицама, Маријус се спријатељио са дечаком Гаврошем, који ће погинути певајући на барикадама. И сам је једва остао жив да би поново могао загрлити своју драгу Колет. У роман је Иго увео личности са друштвене маргине из велеградске периферије или из мањих места у унутрашњости у намери да прикаже друштвену беду, као и процват различитих изопачености и порока. Силовитом и грубом налету ранога капитализма Иго супротставља наивни, племенити оптимизам, алтруизам и праштање. Заузимајући се за Трећу Републику, стекао је углед књижевног првака и браниоца обесправљених и бескомпромисних бораца против тираније. Његову причу о Жану Валжану и о неколико других људских судбина ефектно су обликовали писац текста, Ален Бублил и Мишел Шенберг, композитор. Мјузикл „Јадници“ је прекомпонован и музика са много сонгова, заправо арија, затим ансамбала и хорских сцена тече без прекида, тако да ово дело личи на поп оперу. Управо таква музичка структура, поред веома занимљивога садржаја, учинила је ово дело веома популарним свуда где се изводило, а приказивано је широм света. Премијера „Јадника“, са успехом приказана у режији Небојше Брадића на сцени „Мадленианума“ 2007. године, сада је у том театру обновљена, уз коришћење исте сценске и костимске опреме, али са новим тумачима појединих улога. Треба рећи да је Брадић успешно реализовао свој редитељски концепт: гледали смо једну динамичну представу у којој су масовни призори били веома добро решени, док је солисте, кад год је било могућно, уклапао у сценска збивања.
Свакако да је најважнија измена у извођачком ансамблу – нови тумач главне улоге. Ако кажемо да улогу Жана Валжана у обновљеној представи глуми Небојша Дугалић, онда смо рекли и да је пронађен заиста идеалан тумач тога лика. Дугалић је у јединственом замаху и наглашавајући искрене намере, из савршено чистих, племенитих побуда једноставно и људски топло приказао преображај овога лика после одслужене необично строге и неправедне судске казне изречене због крађе једног хлеба. И у другим сценама био је убедљив и доследан, тако да можемо рећи како је глумачким и певачким тумачењем Жана Валжана придодао још једну сјајну креацију својим врхунским сценским остварењима. Од осталих старих-нових извођача истаћи ћемо Ивана Босиљчића у улози Маријуса: певачки сигуран, глумачки спонтан и деликатан, умео је да скрене пажњу на себе. Дејан Луткић успешно је отелотворио инспектора Жавера, подмуклог, амбициозног и опседнутог жељом да се домогне вишег ступња међу носиоцима власти. Бранислава Подрумац у улози Епонине пленила је непосредношћу израза, док је Дубравка Арсић као Козета била лирски понесена у емоционалним изливима. Катарина Гојковић као Фантина − певачки сигурна, глумачки стереотипна. Срђан Тимаров (Тенардије) и Наташа Марковић (госпођа Тенардије) наступили су рутински сигурно. Марко Рапајић је тумачењем Гавроша освојио симпатије публике. И остали извођачи су допринели, свако према своме задатку, оживљавању атмосфере у бројним масовним призорима. Весна Шоуц сигурно је водила представу, успевши да оркестар не покрива гласове солиста, као и да призори на барикадама имају потребну звучну продорност.
Сценограф Герослав Зарић аутор је веома успешног решења, нарочито у другом делу представе, јер је коришћењем монтажних и покретних елемената омогућио игру бројним члановима ансамбла. Костими Бојане Никитовић верно су одражавали епоху.