Век пропадања

Пише Предраг Радоњић

На ову Велику суботу, када бележимо и годишњицу Бриселског споразума, косовски званичници збрајају достигнућа. Српски кажу да су урадили све што се од њих тражило. И да се надају да ће те напоре свет уважити

Престолонаследник је провео један дан у Скопљу, затим два дана на Косову, одакле је на Велику суботу направио излет до Призрена и албанске границе. На први дан Ускрса присуствовао је служби у Грачаници и том се приликом причестио, а цркви подарио златни путир са свим сасудима за свето причешће“, писало је у „Политици“ пре тачно сто година, на Васкрс који је те, 1914. године, пао на исти датум као и ове године.

Балкански ратови тек што су окончани враћањем и припајањем Србији Рашке области, Косова, као и већег дела Македоније, оних области некад познатих као „Стара Србија“.

„У цароставној Грачаници на Косову, у средини ослобођенога народа примио је престолонаследник Александар свето причешће. Пре годину дана пукови српске победне војске на слободном Косову примили су исто такво причешће. Али, колико је још далеко тадашњи дан био од данашњега…“

А колико је далеко тај Васкрс био од овога! И не само временски. Прилике и атмосфера потпуно су другачије него оне у којима век касније потомци осветника Косова славе ускршње празнике. Те, 1914. године, Васкрс је дочекан са осећањем поноса. Данас, српски министри одбране и без портфеља чекају одобрење косовске владе да Васкршњу литургију испрате у обновљеном манастиру Девичу, који је пре десет година по други пут у столећу за нама горео. Преко курирске службе ЕУЛЕКС-а, ако је некоме тако лакше. И под условом да њихова посета има искључиво верски карактер. Како смо страћили читаво столеће!

 

ГЛАС У ПУСТИЊИ Свака част министрима нашим и на томе. Посета Александра, мислим Карађорђевића, имала је сасвим другачији, никако само симболични карактер. Требало је показати свету и Албанцима, који су започели са оружаним побунама у ослобођеним крајевима, шта је српски приоритет и светиња чије ослобађање је вековима сањано. Његовог имењака ове године нема за Васкрс на Косову.

[restrictedarea]

Од заветног Косова остаде усамљен вапај Патријарха у „Новостима“ да се Устав српски не мења, макар у оном делу који Косово третира као део Србије: „Косово и Метохија никад не могу бити ван Србије. Српски народ то никада неће прихватити. Наша историја, култура и духовност нераскидиво су везане за овај простор. Српски народ никада се неће одрећи својих светиња − Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке.“ Глас у пустињи.

За то време осиромашена Србија са гневом размишља о извештају Анкетног одбора Скупштине који потврђује да се на Косову крало. Је л‘ те? Баш смо се изненадили. И то највише, како пишу неки медији, косовске патриоте. Они у опису своје струке, иначе, имају највише предиспозиција за лапање.

Да ли се ико сећа Вучићевих речи од пре неку годину како од немалих новаца издвајаних за Косово две трећине направи заокрет иза Рашке и врати се у Београд, у џепове појединаца? Чије, молићу лепо? А она преостала трећина претежно у рукама неколико десетина локалаца на терену, политичких шерпаса неопходних као оперативна логистика у овој финансијској трансакцији. До несрећног народа, док београдска помоћ дође, скоро ништа не оста. О стратешким улагањима у образовање, инфраструктуру, отварања радних места, останак и повратак Срба, да и не говоримо.

 

НЕКАДАШЊА СРБИЈА ЈЕ ИМАЛА ОДГОВОР Па где је кривица? Да ли код оних што за све ове поједене године нису ни покушали да прате начин на који се троше новци за Косово? Оних који нису слали инспекције, надзирали арчење државних пара. Или је циљ згадити остатку нације и оно мало преосталих косовских Срба, представити их као бандите који паразитирају на њиховој нејакој грбачи? Доживети их као терет којег би се требало што пре ратосиљати. Некадашња Србија је имала одговор. Она је на Косово слала Нушића, Ракића и Илића. Не мислим Вељу, него Војислава.

На ову Велику суботу, када бележимо и годишњицу Бриселског споразума, косовски званичници збрајају достигнућа: интегрисање општина на северу у косовски систем, укидање паралелних српских институција и безбедносних структура, обезбеђивање целовитости Косова, побољшање суседских односа са Србијом… Српски кажу да су урадили све што се од њих тражило. И да се надају да ће те напоре свет уважити.

За то време, амбасада оне исте земље која је предводила бомбардовање Србије и руководила операцијом ампутације тог гангренозног Косова упозорава своје грађане на могућност терористичких напада за Васкрс. На претње најважнијим православним верским објектима, онда када се очекује да у њима „буде знатно више људи него обично“. На цркве и манастире као последње трагове и бедеме српског постојања на Косову.

„Косово се мора припојити Албанији, јер Албанија без Косова није Албанија. Косово и Албанија су једно. Да се Косово ослободи од Срба, неће ићи лако, али ми се нећемо смирити док то не постигнемо“, преноси наречена „Политика“ пре сто година речи Исе Бољетинца дате у то време аустроугарским новинама.

Па, Христос васкрсе, браћо Срби! Догодине на Косову!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.