Уз нови, „поправљени“ Статут – Коме треба аутономија?

Пише Јован Пејин

Да ли је аутономни статус Војводине настао у Лондону у комбинаторици хрватских емиграната на челу са Јурајем Крњевићем, који су желели да је после рата укључе у Хрватску, што је преко Хјуа Ситона-Вотсона Млађег пренето Черчилу, или је њен статус компромис у оквиру споразума 50:50 одсто о подели утицаја у Југославији?

Ћутање у Београду и у Новом Саду о новом („поправљеном“) Статуту Војводине и о аутономији јесте непријатно, те може да се тумачи као да прикривено представља подршку сепаратизму или најаву буре која се неће завршити јогуртом.Оно се може разумети и као део прећуткивања борбе Срба за уједињење Баната, Бачке, Барање и Срема са Србијом, затирања историје и брисања свести једног народа. Уместо критичке анализе ове борбе и њеног повода, кршења људских права и мађаризације Срба и Буњеваца али и других националних група, радије се говоре неистине о наводној пљачки Војводине, а уместо неговања успомене на борце за уједињење, истурају се на идеолошкој основи разне политички и национално проблематичне личности.

Ови што ћуте и покушавају да избришу свест о коренима Војводине, аутономаши, тачније сепаратисти, никако да схвате да се кроатокомунистичка Југославија распала и да Србију, оно што је остало, треба средити да би кренула напред са новом националном и економском политиком.

ИСТОРИЈА Покрајина Војводина направљена је 1944-1945 године без ослонца на српску политичку традицију, која је таква да аутономија не би могла да се установи (Срби је нису тражили, нити им је у националној држави била потребна).

Ово ћутање је политичка игра, игра са аутономијом Војводине, у време када је већина српског народа заборавила да је Покрајина установљена вољом Јосипа Броза Тита, наредбом о формирању Војне управе за Банат, Бачку и Барању октобра 1944. године, издатом док је рат још трајао, што је искључило било какву демократску процедуру.

Брозову одлуку пропратио је долазак IV хрватског корпуса у Банат и Бачку под командом генерала Ивана Рукавине, Хрвата, који је по командној надлежности био у саставу Главног штаба НОВ Хрватске. Долазак ове хрватске партизанске јединице, када је совјетска Црвена армија већ ослободила Банат и Бачку а потом Београд, представио је ослобођење Војводине као „хрватску ствар“! Присуство IV хрватског корпуса било је средство осигурања политичке наредбе о формирању Војне управе која је поништила одлуку Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Јужних Словена о уједињењу са Србијом донету у Руми и Новом Саду новембра 1918. године.

После војне, следиле су политичке мере ратних и мирнодопских органа власти. Успостављен је партијско-државни покрајински апарат власти који је правним актима, да би добио легитимитет, градио и изградио аутономију Војводине. Водећи комунисти Србије су мирно гледали изградњу партијског аутономног апарата власти, што не можемо да прећутимо, нити мирно да пређемо преко ове чињенице.

Војна управа за Банат, Бачку и Барању (од октобра 1944. до марта 1945. године) а потом аутономија Војводине од септембра 1945. године, временски се непосредно подударају са сусретом Броза и Черчила, августа 1944. године у Италији, па са Брозовим боравком у Москви, након његовог нестанка са острва Виса септембра 1944. и Конференције Велике четворке у Јалти фебруара 1945. године када је између Черчила и Стаљина договорена подела зона утицаја у Европи после рата и измена државних граница. Југославија је подељена по принципу 50:50 одсто утицаја западних савезника и Совјета.

Са завршетком Конференције у Јалти завршено је трајање Војне управе за Банат, Бачку и Барању и почео је да дејствује, почетком марта 1945. године, Главни народноослободилачки одбор за Војводину.

Овај период био је врло несигуран за будућност Југославије што се, имеђу осталог, види из мемоара Саве Косановића, члана привремене владе ДФЈ. У комбинацији је било њено разбијање и стварање неколико нових држава или стварање католичке подунавске федерације, што је федерализовањем Југославије делимично спроведено. Србија је подељена проглашењем Македоније за републику-нацију на њеним јужним територијама, исто је учињено и са Црном Гором а потом су створене аутономије прво Покрајине Војводине па области Космет.

Положај Босне и Херцеговине после хрватског геноцида над Србима је заобиђен. Такође, заобиђен је положај Дубровника, Далмације и Славоније, што је припојено Хрватској, а додељена јој је и Истра, ваљда као награда за учешће у рату против Југославије на страни нациста и фашиста и за почињени геноцид над Србима.

Федерализовање Југославије је неистражено питање, поготову што је извршено без учешћа и одлучивања Срба.

Успостављање Бановине Хрватске 1939. године водио је кнез Павле под притиском Британаца. Черчил и његови сарадници били су веома добро упућени у захтеве Хрвата не само према Београду после 1918. него и у оне из ранијих времена, према Будимпешти и Бечу. Добро су знали став Франца Фердинанда после Анексије Босне и Херцеговине о преуређењу Аустро-Угарске и деоби Угарске на четири дела којом би се, између осталог, задовољили апетити Хрвата а дуалистичка монархија претворила у тријалистичку. Захтеви Хрвата су импоновали Черчилу који је размишљао о обнови Двојне монархије као католичке државе, што је отворено изнео у својим мемоарима. Поред реченог, Черчил је прихватио у Јалти Стаљинов предлог о новим границама у Европи.

Да ли је аутономни статус Војводине настао у Лондону у комбинаторици хрватских емиграната на челу са Јурајем Крњевићем, који су желели да је после рата укључе у Хрватску, што је преко Хјуа Ситона-Вотсона Млађег пренето Черчилу, или је њен статус компромис у оквиру споразума 50:50 одсто о подели утицаја у Југославији? Да ли је аутономни статус донекле поштовање интегритета Србије, успостављеног 1918. године, будући да су постојале КП Словеније и КП Хрватске које су водиле своје војске са главним штабовима, али не и КП Србије, остаје и даље тајна. Тајна је и подела 50:50 одсто, да ли она почива на одлукама Дрезденског конгреса 1928. године?

[restrictedarea]

БРОЗ И „МЕСТО” ВОЈВОДИНЕ Где је ту место Војводине, када је КП Хрватске 1941. године, поред покушаја легализације у Независној Држави Хрватској, имала намеру да делује на северном делу српске територије где се појавио Иво Крајачић Стево и бавио се куповином стоке за немачку војску?

Ипак, пре од наведеног у претходним питањима, чини се да самовоља Броза у партијско-политичком врху ослободилачког покрета КПЈ, који је установио Војну управу за Банат, Бачку и Барању, а потом аутономију Војводине, упућује на Беч који је саставио царско-краљевски великохрватски програм већ 18. веку да би осигурао освајања у Подунављу. Овим програмом угрозио је српску ослободилачку идеју и резултате српских устанака и ратова, односно уједињење Срба и обнову њихове државе на сопственим историјским и етничким територијама, међу којима су Банат, Бачка, Барања и Срем.

КРОАТОЦЕНТРИЧНИ ПРОГРАМ Срби нису ништа „освојили“ у Банату, Бачкој, Барањи и Срему, односно модерније речено, у Војводини, него су ослободили своје исконске територије и свој народ. То што су после 1944. године ове земље издвојене из Србије није њихова воља, већ је издвајање изведено вољом великохрватског врха КПЈ и због незаинтересованости српских комуниста за српске националне и државне интересе.

Аутономијом Војводине задовољене су антисрпске снаге КПЈ и њен кроатоцентрични врх. Установљена аутономија Војводине ударила је основу за стварање и развој новог ентитета у Србији који се временом развио у антисрпски идентитет прво у политичком, а потом и у националном смислу.

Кроатокомунистички врх КПЈ, који је Коминтерна наметнула Србима, није се интересовао за њихову судбину и будућност. Њему је била важна манипулација делом народа како би се постигли постављени национално-политички циљеви да се Хрватска због геноцида извршеног над Србима извуче од казне, да Срба буде што мање а Србија такође што мања и немоћна.

Немарни српски комунисти нису схватили превару, а они који су је схватили ћутали су да не би били убијени.

Следио је притисак партијскодржавног апарата нове федералне Србије, којој су одузете територије на југу, ослобођене 1912, и на северу, присаједињене 1918. године, да се преради свест Срба о себи, о својој историји, државности, духовности и култури.

Овај процес прекинут је накратко октобра 1988. године. Обновљен је 2001. године Ђинђићевим Омнибус законом који је изгласала Народна скупштина под политичким притиском Демократске странке, а Војводина је поново гурнута на странпутицу.

Да се вратимо на суштину: нова влада, Устав Србије и понуђени Статут са „поправног испита“! Да ли су писци спорног Статута размишљали о коренима кроатокомунистичке аутономије Војводине и узели их у разматрање? Нису! Али су, као српски комунисти пре њих, наставили рад по обрасцу незаинтересованости за српске државне интересе!

Основни став војвођанских Срба у политици је отпор федерализацији Србије која је захваљујући Статуту 1946, Октроисаном уставу 1974, Статуту 2010. године и непоштовању одлуке Уставног суда далеко одмакла!

То што је федерализација Србије далеко одмакла највише је узроковао Ђинђић са Омнибус законом који је Покрајину делом вратио на стање од пре 1988. Године, а потом и Борис Тадић, увевши мађарску мањину у политику као партнера државе а не као грађане Србије који остварују своја људска и мањинска права у оквиру државног система. Ово нису једини потези Демократске странке који су одвели Војводину тамо где је данас.

Београд не би смео више да дозволи спровођење било каквих страначких мера Демократске странке, ЛСВ или СВМ и других, као ни мера невладиних организација које подржавају аутономаштво и сепаратизам или боље речено, руше суверенитет Републике. Поготову не може да се прави компромис око Статута који се дуго „киселио“ у Уставном суду, око Закона о надлежности и Декларације о праву Војводине, јер све заједно гура Србију у расуло!

О свему реченом у Војводини се ћути. Ћутање у Војводини је врло непријатно!

Оптужбе на рачун Београда, уместо расправе о проблемима које изазива парадржавност Војводине, стижу из Новог Сада. Ове оптужбе су све мање добронамерне и провоцирају сукобе у једном народу који аутономаши покушавају да претворе у „међународни народ“!

Ради постизања постављеног циља, у Новом Саду се говори о „мултиконфесионалности“ и „мултикултуралности“ и ствара се утисак да не постоји српска већина у Покрајини. Мањине се изједначавају по броју са Србима којих има 82 одсто, а не изједначавају се као грађани, правом насталим на начелу да су сви људи једнаки и слободни и да свако мора да ужива право човека и грађанина! Ово тешко компромитује аутономашку власт у Војводини, али и Београд. Право већине не постоји!

Аутономаши разног завичајног порекла, из Лике, Босне, Баније, Славоније, „уже Србије“, Херцеговине, Црне Горе, удружили су се са малобројним тзв. „војвођанерима“, наследницима Угросрба, Србима старинцима којима ништа није било добро што је долазило из Србије пре 1918. године – „Србијанци, то су лопови, лажови и разбојници!“

НОВЕ ПЕРСПЕКТИВЕ Са аутономашима су у коалицији мањинци, у првом реду Мађари који прикривено и увијено јавно испољавају антисрпство и помажу аутономаше у „праведној борби против великосрпског освајача“. Балинт Пастор је овај став показао захтевом да се укине колективна казна немзетерима у три насеља у јужној Бачкој због почињених ратних злочина над Србима априла 1941. и јануара 1942. године. Својим антисрпским ставом и захтевом Балинт Пастор је поново покренуо питање настало за време окупације Бачке: да ли је морално присуство мађарске мањине у насељима у којима су учествовали у извршењу геноцида над Србима?

Аутономија има особину да се шири док „не прсне“, односно док не изазове сепаратизам, што се управо дешава у Војводини због неуставног Статута који је дат Уставном суду на „поправни испит“ уместо да се одбаци у целини јер поништава српска обележја Покрајине а Србе као народ своди на „српску националну заједницу“. Сада се брани парадржавна аутономија уместо да се сведе на локалну самоуправу или укине и да се предузму мере ради бржег развоја привреде. Овако, ово кроатокомунистичко недоношче, окоштало и стерилно, и даље је у функцији против интереса српског народа и Србије као државе. Уместо да се очисти Србија од кроатокомунистичких наплавина, оне се „усавршавају“ Статутом и „Декларацијом о одбрани Војводине“, што представља замазивање правог циља аутономашког центра моћи и његових спонзора.

Војводини су потребне нове личности у политици и нове перспективе. Није јој потребан Статут на „поправном испиту“, којим се покушава увођење федералних овлашћења у политичку праксу Србије и који поништава српски карактер Покрајине.

Статутарна криза у Србији траје дуго, улази у шесту годину, захваљујући Демократској странци која је начинила низ пропуста у националној политици, почев од Омнибус закона Зорана Ђинђића 2001. до спорног Статута и Закона о надлежности Војводине, који су заједно врхунац лоше унутрашње политике.

Странке које подржавају аутономију Покрајине нарушавају основна људска и грађанска права Срба као народа да живе у националној држави. Судећи према њиховом ставу у спору са државом пред Уставним судом, аутономаши немају намеру ни да воде дијалог о аутономији која је натурена Србији 1944. године и стално подгрева кризу у земљи.

Статут треба да буде усаглашен са Уставом Србије, што је први корак ка решавању статуса Покрајине, односно њеног опстанка! Ово је основа питања Покрајине које није питање! Питање је зашто се аутономија Покрајине и даље толерише и негује. Ово је право питање јер српском народу на делу територије Србије не треба аутономија!

МАЊИНЕ И – ВЕЋИНА Права мањина у Војводини! То знамо! Шта је са правима већине у Војводини коју чине Срби? Како то Статут на „поправном“ регулише?

Шта је са српским симболима, грбом и заставом, које аутономаши одбацују и поништавају српски карактер територије северне Србије? Шта је са српском културом која се проглашава за војвођанску, па тако и манастири Српске православне цркве губе идентитет? Шта је са српским језиком и писмом, ћирилицом?

Војводина која је била српски државни мит нема никаве националне ознаке. Каква је то Војводина?

Хортијева угронацистичка Мађарска за време Другог светског рата окупирала је Бачку и Барању. Геноцид над Србима који је уследио председник ратне владе Ласло Бардоши је на суђењу 1946. године бранио као интерес мађарског народа и мађарске државе!

Ово је разлог да се посвети посебна пажња мађарској мањини или „мађарској националној зједници“. Сам израз „мађарска национална заједница“ заклања израз „национална мањина“ и има посебан смисао јер игнорише чињеницу да су Мађари национална мањина у Покрајини. Поред реченог, подржава изразе „мултиконфесионалност“ и „мултинационалност“, што није тачно али „добро звучи“, за политичку манипулацију.

Мађарска мањина је најбројнија и разбацана онако како је вршена колонизација на просторима Покрајине, а њена елита, политичка и духовна, прихватила је обновљени угронацизам у суседној Мађарској. Отворено презентују лого који симболише Угарску у Карпатском басену, исто као што чине партије „Фидес“ и „Јобик“ у Мађарској.

Ове странке и невладине организације не ограђују се од угронацистичке активности и пропаганде у Мађарској а чланови „мађарске националне заједнице“ прихватају држављанство Мађарске и стварају нестабилност међунационалних односа у Војводини и у Србији у целини.

Не постоји међудржавна конвенција о двојном држављанству Србије и Мађарске. Једнострана активност Мађарске – давање двојног држављанства мађарским мањинцима – јесте заобилажење Закона о власништву над некретнинама у Србији и о продаји ораница странцима. На овај начин, немаром Београда, у Војводини се нарушава неприкосновеност власништва националне територије, што се претвара у сукоб са принципом националног суверенитета.

Прихватањем захтева за држављанство мађарских мањинаца, али и других, мимо билатералних уговора, Мађарска у Војводини угрожава државни суверенитет и територијални интегритет Србије.

Својом политичком неактивношћу у Покрајини, поводом активности Мађарске, и толеранцијом према аутономашима, Србија одобрава незванични ревизионистички покрет мађарске мањине и саме државе Мађарске.

Овакво стање користи мађарска интелектуална елита да оптужи Србе за – геноцид! Мађари су наводно били жртве прогона 1944. године и касније – што је геноцид!

Никаквог истребљења Срба, међутим, није било када је угронацистичка Мађарска окупирала Бачку априла 1941, а потом јануара 1942. године. То су Срби измислили! А ако је било неких злочина, то су само инциденти које су испровоцирали четници, тврде мађарски историчари у зборнику радова „Срби и Мађари“ објављеном у Будимпешти од Мађарске академије наука у сарадњи са САНУ, на мађарском и енглеском језику.

Ови инциденти трајали су данима 1941. и јануара 1942. године, а нису се одиграли одлучујући судари две војске, југословенске и мађарске, и нису вођене одлучујуће битке. Додуше, инциденти су се дешавали уз активност мађарске мањине под покровитељством мађарске окупационе војске и полиције.

Ова елита не види и неће да види повампирени угронацизам.

Захтев за ревизију граница

Гоњење мађарских ратних злочинаца, немзетера, левенти и инспиратора злочина геноцида, Срби су извршили као гоњење ратних злочинаца, а не Мађара.

Пресуде српских судова нису реваншизам. Рад судова се заснивао на закону по пријавама оштећених и на редовним полицијским истрагама. Свака пресуда садржи тачно утврђене чињенице и образложење на основу њих.

У реаговањима на судске пресуде 1944-1946 године мађарска мањинска елита, подржана обновљеним угронацизмом у Мађарској, ослања се на антисрпску реторику представника аутономаша и на двојно држављанство. Уз подршку аутономаша у Народној скупштини, не само ЛСВ већ и ДС, Балинт Пастор је занемарио чињенице које су утицале на доношење одлуке о кажњавању. Без икаквих скрупула затражио је поништење одлуке о кажњавању мађарских и фолксдојчерских ратних злочинаца у три насеља у јужној Бачкој након ослобођења, октобра 1944. године!

Да подвучемо, политичким ставом изнетим у Народној скупштини Балинт Пастор пренебрегава узроке кажњавања војних и цивилних власти, које је само последица збивања за време мађарске окупације Бачке. Мештани ових насеља, мало и велико, колективно су учествовали у извршењу геноцида над Србима, чак и малолетна деца, априла 1941. и јануара 1942. године.

Иза става Балинта Пастора – приписивања геноцида југословенским партизанима, читај Србима – стоји захтев за ревизију границе Србије на основи ратног права да онај ко је извршио геноцид нема права на територије! Ово је суштина захтева Балинта Пастора који се не осврће на геноцидне радње Хортијеве Мађарске и његових сународника према Србима, на покоље, изгон, заточеништво у логорима и прекомерне војне мобилизације 1941-1944 године. Њега занима ревизија границе и поништење најправеднијег мира у 20. веку, склопљеног у дворцу Тријанон 4. јуна 1920. године. Читави народи су се ослободили. Престао је 1918. године „хладни геноцид“ који се огледао у насилној мађаризацији немађара у Угарској, за разлику од „врућег геноцида“ који су искусили Срби 1941-1944 године – бестијалног физичког уништавања људи, жена и деце.

Цинизам

Позивајући се на Устав Србије, Бојан Пајтић изражава нечувени цинизам, наводно, бранећи Војводину о којој знамо да је настала на антисрпској основи 1944. године, а Срби, већ смо рекли, чине 82 одсто становништва Покрајине.

У чије име говори, како рече једном председник Републике, председник такозване владе Војводине?

Не говори у име Срба старинаца, нити у име „дођоша“ у чијим главама још влада збрка везана за завичај дедова и отаца и за то где се налазе, да ли су у Војводини или у Србији. Бојан Пајтић својим политичким понашањем угрожава безбедност Србије исто као и политичар у покушају, Ненад Чанак. Уместо да унапреди јединство Републике он обнавља њено титоистичко уређење.

…Само за србе

Судећи по понашању аутономаша и њихових заштитника у Демократској странци, у Србији не важе људска права за Србе, чак ни право на самоопредељење које су искористили 1918. године, као плод политике Вудроа Вилсона, председника САД. Превагу је, захваљујући КПЈ, тј. њеном кроатокомунистичком врху, добио став Коминтерне да већа права имају националне мањине од народа који су створили државу. Ово важи само за Србе и Србију, али не важи за суседне земље, Мађарску, Румунију, Албанију, Бугарску, а да не помињем Хрватску где су Немци (фолксдојчери) Мађари, Чеси, Словаци, Русини унијати, Срби римокатолици и унијати, Италијани (далматински и истарски) и Словенци проглашени за Хрвате и овим геноцидним политичким маниром добијена је хрватска већина. Једино су Срби православни били проблем у Хрватској, те су етнички очишћени.

[/restrictedarea]