Све је супротно од онога што изгледа да јесте

Пише Миодраг Зарковић

Легендарна реченица Илије Чворовића из „Балканског шпијуна“ најбоље би описала извештавање западних гласила о свему што је везано за Русију, па и за руско опхођење према украјинској кризи, а нарочито за Владимира Путина

Када је Кетрин Ештон, комесарка Европске уније за спољну политику, посетила Кијев 29. јануара, дакле непуних месец дана пре државног удара, руским новинарима није било дозвољено да присуствују њеној конференцији за медије. Услед тога, руско Министарство спољних послова објавило је разумљиво оштро саопштење, али на њега нико од надлежних – а првенствено је надлежан био медијски тим Кетрин Ештон – није нашао за сходно да упути било какав одговор.

Када је самозвани украјински премијер Арсениј Јацењук боравио у посети Сједињеним Државама 12. марта, дакле непуних месец дана после државног удара који је извео заједно са „мајданским“ саборцима, руским дописницима из Вашингтона било је забрањено да присуствују заједничкој конференцији за новинаре Јацењука и америчког председника Барака Обаме. Руско Министарство спољних послова и тада је послало огорчено саопштење за јавност којим је указало на тај, поновљени пример ускраћивања новинарских слобода њиховим гласилима, али још једном су надлежни – а овог пута то је било особље Беле куће задужено за односе са јавношћу – остали посве неми.

Ова два случаја наговештавају колико су западни моћници неспремни да, барем о питању украјинске кризе, допусте равноправан положај сопственим и руским извештачима. У ствари, тај неравноправан положај у који су стављени руски новинари, односи се искључиво на јавност у западним државама, тачније, на јавност Америке, Канаде, Аустралије, Европске уније и, уопштено, НАТО земаља. Што се тиче руског простора, или простора азијских, афричких и јужноамеричких држава, ту званичници западних моћника немају ни могућности, а могуће ни неке претеране жеље, да ограничавају дејство руским или било којим другим гласилима, које можда сматрају неугодним по себе. Али, када је реч о јавном простору њихових, западних земаља, два описана примера јасно указују на то да руски, а вероватно и други неугодни извештачи који би могли да поставе какво непријатно питање, тамо нису добро дошли.

Уз све то, малтене се намеће поређење са мрачним догађајем од пре 15 година, када је у бомбардовању Србије НАТО 23. априла гађао РТС и побио 16 радника: у том нападу био је уништен студио из којег су страни дописници слали извештаје централама, док способност РТС-а да приказује своје садржаје српском гледалишту није била спречена, па ни отежана. Дакле, поврх монструозне природе самог дејства против једног гласила, НАТО тада није био ни искрен у тврдњама да је то дејство предузео како би сузбио „српску пропаганду“, већ је циљ био да се отежа, ако не и сасвим онемогући, пристизање по НАТО потенцијално шкодљивих прилога страних дописника из бомбардоване Србије. Сличан образац примењује се и сада: Русима, Кинезима, Аргентинцима и коме год, остављена је могућност да о украјинским дешавањима извештавају како сматрају да треба, али је зато као херметички заштићено по Запад битно тамошње јавно мњење.

ЛАГОДНА УЉУЉКАНОСТ Шта то Запад крије од својих поданика – питање је које се, сасвим разумљиво, просто намеће само по себи. Одговор је, барем што се тиче најважнијег, енглеског говорног подручја, које обухвата САД, Велику Британију, Канаду, Аустралију, Нови Зеланд, и милионе оних који се служе енглеским језиком у међународном споразумевању, врло једноставан: крију све оно што би у тамошњој јавности могло да пољуља лагодну уљуљканост о моралној надмоћи Вашингтона и његових савезника. Тамошња јавност је скоро па једногласна у схватању да Запад, чак и у оним ретким случајевима када греши, ради то из најбољих намера. По аутоматизму, свако ко се супротставља Западу, макар и био у праву, ради то искључиво из нечасних намера.

Како би се та једнообразна представа очувала, усмеривачи јавног мњења на Западу неретко прибегавају хистерији која је малтене незамислива у остатку света.

„За мене, Путин је убица“, грмео је 18. фебруара Бил О`Рајли, вишедеценијска ТВ звезда америчке станице „Фок њуз“, када је у својој веома гледаној емисији разговарао са професором Стивеном Коеном, једним од малобројних америчких стручњака који се усуђује да се успротиви увреженом становишту да су Русија и Владимир Путин криви за све, па и за украјинску кризу. „Ја верујем да је Путин убица, неко ко крши људска права, неко ко подржава најзликовачкије режиме на свету“, појашњавао је даље О`Рајли своје „ставове“, невољан да се уопште упушта у било какво преиспитивање америчке и западне улоге у било ком, а нарочито текућем, украјинском сукобу.

После пуча и уласка руских снага на Крим, О`Рајли чак није ни осећао потребу да у емисију позива стручњаке за источноевропска питања, попут Коена. Тако је у емисији од 3. марта окупио саме „јастребове“ америчке спољне политике, а уводна реч изгледала му је овако:

„Добро вече. ¸Како обуздати Путина‘, то је тема вечерашње емисије. Преписујући из Хитлеровог уџбеника, руски председник Путин је извршио инвазију на Украјину. Путин каже да су етнички Руси угрожени у тој земљи. Можда ћете се сетити да је 1938. нацистички вођа урадио дословце исту ствар у Чехословачкој, шаљући снаге да, под наводницима, заштите Немце за које је фирер тврдио да су под опасношћу. То је био изазов, Британија и Француска су попустиле, а годину дана касније почео је Други светски рат. Уопште се не доводи у питање да је Путинова инвазија Крима јасан међународни прекршај. Путин кажњава Украјину због жеље да се приближи Европској унији зато што јој је економија у очајном стању. Тиранин се томе противи.“

[restrictedarea]

Како поређење Путина са Хитлером, које не само да је чињенично неутемељено већ је и увредљиво по руску нацију која је поднела највеће жртве управо у борби са Хитлеровим нацизмом, не би остало недограђено, О`Рајли је касније у емисији још једном сажвакао гледаоцима какву поруку им шаље:

„Одавно је требало да се супротставимо овом силеџији. Путин је напаст за цео свет, он је убица који нимало не хаје за међународно право или људска права.“

ПОНИЖАВАЈУЋЕ ПРОИЗВОЉНОСТИ Ако би се од правог телевизијског силеџије какав је О`Рајли овако нешто и могло очекивати, слична антируска острашћеност можда је била нека врста изненађења у као бајаги угледном „Њујорк тајмсу“, најутицајнијем америчком дневном листу. Свеједно, Тимоти Снајдер, професор историје на Јејлу, управо је за „Њујорк тајмс“ написао чланак „Не дајте Путину да зграби Украјину“, објављен још 4. фебруара (и пренесен у многим другим америчким новинама) где између осталог пише:

„Нада Владимира Путина за будућност је његова Евроазијска унија, која би требало да се успостави следећег јануара као ривал Европској унији. Белоруски и казахстански властодршци су виђени да се придруже његовом клубу диктатора. Али пошто цела замисао наилази на премало популарне подршке било где, евроазијске интеграције могу да наступе само под условима руске доминације и локалног диктаторства. За господина Путина, Евроазијска унија ће бити безначајна без Украјине. Евроазијска идеологија је зачета у мозгу Александра Дугина, који никада није ни прикривао своје дивљење фашизму. Његов сајт објављује руске стратеге који тврде да Украјина није суверена држава.“

Ничим поткрепљене понижавајуће произвољности о руском председнику и руској држави, па и о руским мислиоцима попут Дугина, настављене су још оштријим нападима:

„Садашња криза у Украјини почела је због руске спољне политике“, уверава Снајдер, и додаје:

„Украјинска влада, на челу са Виктором Јануковичем, деловала је решено да потпише популарни споразум о придруживању са Европском унијом. Господин Путин је брзо ускочио са готовином и ниским ценама гаса за господина Јануковича који је онда одједном променио правац, одбијајући да потпише споразум. Пошто је породица господина Јануковича нагомилала невероватно богатство током његовог председниковања, могуће је да је он бринуо и због могућности да Европска унија уведе владавину права. У Евроазијској унији та опасност не постоји.“

Чак је и летимично проматрање овог пасуса довољно да се сагледа његов бесмисао: Јанукович је час неко кога је Путин спречио да потпише споразум са ЕУ, а час неко ко од ЕУ у ствари зазире због личног безакоња. Чак је и тужно гледати како човек са звањем универзитетског професора сам себи упада у уста на толико малом простору, поготово када наставља са још небулознијим предвиђањима:

„Ако Русија поново буде интервенисала, следећа фаза могао би да буде државни удар, у којем би проруски украјински политичари преузели власт, можда задржавајући господина Јануковича као фронтмена.“

Наравно да су сами догађаји убрзо порекли сваку ваљаност Снајдерових нагађања, у која можда ни сам није веровао, јер му је од озбиљног предвиђања било битније да извређа Путина:

„За сада, Олимпијске игре у Сочију могле би да обуздају руску политику, пошто господину Путину није стало до тога да изгледа као империјалистички агресор док изиграва домаћина целом свету. (…) Русија би могла да оркестрира државни удар у Украјини из чисте нервозе и недостатка бољих идеја, варљиво се надајући да би евроазијски сан господина Путина могао да буде спасен. (…) Ако Европска унија не почне да дела и у Украјини дође до унутрашњег државног удара подржаног од стране Русије, вероватне последице биће војна катастрофа Русије и политичка криза у Европској унији. Ако европске дипломате могу да пронађу решење, руски политичари и коментатори ће се бунити да украјинска демократија није ништа друго него западно мешетарење. Али ће већини Руса, ако не баш свима, лакнути у срцима.“

УЧЕШЋЕ И ЛИЧНО Да је особље „Њујорк тајмса“ склоно и личном учешћу у антируској хистерији а не само препуштању простора спољним „јастребовима“ попут Снајдера, видело се и недавно, када је уредништво 15. априла објавило коментар насловљен са „Гомилање моћи господина Путина“. У коментару се каже:

„Када Владимир Путин прича о томе шта се дешава у Украјини ових дана, то је као да се гледа у огледалу. Он каже да фашисти и националисти дивљају по Кијеву, иако је Крим анектиран у име ¸Велике Русије‘; он каже да се Русима прети на истоку Украјине, иако Русија налаже тамошњим сецесионистима да заузимају државне зграде и оружје; он позива председника Обаму да искористи свој утицај како би спречио употребу силе у Украјини, иако је сместио јаке војне снаге на украјинску границу. Оваква превара била је окосница совјетске пропаганде, и када су остали извори извештавања ућуткани, она може да превари људе на неко време. Али нико изван Русије не верује у ово. Оно што свет види јесте скандалозно и веома опасно гомилање моћи.“

Као и Снајдер, тако и уредништво обожава мрачна предвиђања потеза Кремља:

„Претња руске интервенције такође је стварна, ако ни због чега другог а оно због тога што би сецесионисти који су заузели здања у Доњецку и неколико других градова лако могли да покрену насиље и увуку господина Путина у то да песницом крене пут својих речи.“

О састанку у Женеви, који је заказан за четвртак, 17. април, а којем ће присуствовати шефови дипломатија Русије, Украјине, САД и Европске уније: „Како би њихово становиште имало икакву тежину, прекоатлантски партнери морају да дођу у Женеву спремни да буду оштри према Русији. Вашингтон и Брисел су свесни да пролази време симболичних санкција, а Москва ће у Женеви гледати да измери њихову решеност и солидарност.“

Оваквих текстова буквално је безброј у америчким гласилима, било да је реч о штампаним издањима, било о порталима, било о сајтовима телевизијских и радио кућа. За њима не заостају ни њихове колеге са друге стране Атлантског океана, односно британска средства јавног извештавања.

Што се Британије тиче, ту је најсвојственији пример наводно угледног Би-Би-Сија, јавног сервиса који у колонизованим срединама као што је српска незаслужено ужива углед каквог светлог узора. Тај светли узор, међутим, на свом врло посећеном сајту обичава да најзахтевније, а самим тим и најзначајније садржаје, објављује искључиво уз пратеће, пристрасне коментаре својих сарадника.

На пример, историјски Путинов говор уочи кримског референдума, на Би-Би-Сијевом сајту изгледа је немогуће наћи у изворном, огољеном облику, који не би био запрљан пропратним коментарима Би-Би-Сијевих мајстора извртања. С обзиром на дужину Путиновог говора, за многе Би-Би-Сијеве кориснике управо је сајт првенствени извор преко којег ће се упознати са Путиновим речима, али ће корисници транскрипт говора наћи искључиво уз пропратна „појашњења“ између пасуса.

„ЗАНИМЉИВ УВИД“ Би-Би-Си ово, по свој прилици, обичава за све садржаје који могу да покваре жељену слику. Тако је и транскрипт чувеног разговора Викторије Нуланд, саветнице америчког државног секретара за европска питања, са америчким амбасадором у Украјини Џефријем Пјатом, на Би-Би-Сијевом порталу могуће наћи само уз пропратна „појашњења“ њиховог спољнополитичког новинара Џонатана Маркуса.

Колико је вољан да заиста појашњава, Маркус показује већ на почетку транскрипта, следећом оценом написаном после почетног пасуса:

„Руски портпарол је инсистирао на томе да се САД мешају у украјинске унутрашње послове – не више него Москва, рекао би циник – али јасно је да Вашингтон има неки сопствени нацрт за игру.“

Након тог подсећања публике да САД никако не могу да буду већи негативци него Москва, уследио је транскрипт свих оних пикантерија из пресретнутог разговора, које су показале да Викторија Нуланд и њој подређени Пјат у ствари договарају и одлучују ко ће бити, а ко не у украјинској влади после пуча. Маркус те пикантерије појашњава овим бесрамним освртом:

„Занимљив увид у поступке из области спољних послова, са деловањем на много различитих нивоа: разни званичници покушавају да построје украјинску опозицију; покушаји да се УН натерају да играју активну улогу у постизању договора; и (као што видите доле) велики калибри чекају у позадини – потпредседник САД Џон Бајден јасно је постављен да пружи приватне речи подршке у одговарајућем тренутку.“

Чувено „Јебеш ЕУ“ које је изговорила Викторија Нуланд, Маркус је овако прокоментарисао:

„Ово није први пут да у некој међународној кризи САД изразе незадовољство напорима ЕУ. Вашингтон и Брисел нису били сасвим уходани током украјинске кризе. ЕУ је подељена, а у некој мери и оклева, у вези са заподевањем борбе са Москвом. Свакако да не може да добије краткорочну битку са Москвом око украјинске наклоности – напросто нема довољно расположивог новца. ЕУ зато покушава да игра дугорочнију игру: рачуна на своју привлачност која расте са временом. Али су САД очигледно решене да играју много активнију улогу.“

Ни речи, дакле, о томе да Американци у ствари склањају из игре немачког адута Виталија Кличка, те да се са ЕУ боре за превласт у Украјини коју се припремају да раскомадају. Заобилазећи сваку од тих непријатних тема, Марку на крају закључје:

„Све у свему, ово је шкодљива епизода између Вашингтона и Москве. Заправо, нико није из овога изашао са неким добитком. Јасно је да су САД укључене у покушаје да се постигне договор у Украјини много више него што јавно признају. Има ту и срамоте за Американце, имајући у виду лакоћу с којом су њихове комуникације проваљене. Али, да ли је пресретање и одавање оваквих разговора заиста начин на који Русија жели да води своју спољну политику? Забога – после Викиликса, Едварда Сноудена и сличног, да ли се руска власт сврстала међу радикалне заговорнике јавне дипломатије? Сумњам. Мада, узимајући у обзир неке од изјава Сергеја Глазјева, саветника Владимира Путина за питање Украјине – на пример, његов интервју за ¸Комерсант-Украјину‘ од пре неколико дана – чак вам и није потребна прислушна станица да бисте били начисто са руским намерама. Русија, рекао је он, ¸мора да се умеша у Украјину‘, а тамошње власти би морале да употребе силе против демонстраната.“

ПЛАШЕЊЕ ПЛАНЕТЕ Да извртању података и прикривању истине прибегавају и наводна међународна гласила, односно агенције, као што је „Ројтерс“, могло је да се види и по извештају којим је управо „Ројтерс“ 19. марта пробао да додатно забрине светску јавност најавом руске инвазије у Естонију. Тога дана је, наиме, у Женеви заседао Савет УН за људска права, а новинари „Ројтерса“ читали су званичан извештај са седнице, где је писало да је руски представник изразио забринутост због вишедеценијског проблема са правима руске мањине у Естонији да говори матерњим језиком, којем су естонске власти укинуле звање званичног језика:

„Русија је анексију украјинског полуострва Крим правдала правом да заштити оне који говоре руски изван њених граница, тако да је помињање језичких напетости у још једној бившој совјетској републици дошло у веома осетљивом тренутку“, потпаљивао је „Ројтерс“ ватру у агенцијској вести коју су пренела небројена гласила широм планете. Како би избегао да буде ухваћен у очигледном подизању беспотребне напетости, „Ројтерс“ се осврнуо на корене руско-естонских неслагања, али обратите пажњу на који начин:

„Текст руске примедбе, која је одјек дуготрајних замерки на рачун естонског захтевања да велика руска мањина на истоку земље буде у стању да прича естонски, није био доступан.“

Дакле, то што естонским Русима државне власти ускраћују право да руски користе као званичан језик, „Ројтерс“ преводи као „естонско захтевање“ да Руси на истоку „буду у стању да причају естонски“! И плус, у пола даха, признају да сам садржај руске примедбе, на основу које су покушали да узбуде цео свет, како Русија само што није послала војску и у Естонију, у ствари нису ни видели!

Колико су и појединци склони извртању чести у западном јавном мњењу, показује и ауторски чланак злогласног Џефрија Сакса, професора на Колумбија универзитету и специјалног саветника генералног секретара Уједињених нација, објављен 24. марта на канадском порталу Пројекат синдикат.

„Руски потези у Украјини представљају озбиљно и опасно кршење међународног права“, оштар је Сакс већ у првој реченици, да би два пасуса касније додао:

„Колико год застрашујућа била украјинска криза, уопштено необазирање на међународно право у последњим годинама не сме да буде превиђено. Не умањујући озбиљност недавних потеза Русије, морамо да приметимо да они долазе у контексту понављаних огрешења о међународно право од стране САД, ЕУ и НАТО.“

Сакс затим наводи примере западног интервенционизма, почевши од бомбардовања Србије, па преко Авганистана и Ирака, затим и Либије, да би стигао и до Сирије:

„Као што је сама Русија често указивала, потези САД у Сирији били су слично противзаконити. Када су протести на ¸Арапском пролећу‘ почели почетком 2011. године, мирни демонстранти у Сирији захтевали су реформе. Режим председника Башара ал-Асада насиљем се окомио на протесте, што је довело до побуне појединих војних снага. У том тренутку, у лето 2011, САД су почеле да помажу војну побуну, а председник Барак Обама рекао је да Асад ¸мора да се повуче‘. Од тада, САД, Саудијска Арабија, Турска и друге земље, пружале су логистичку, новчану и војну помоћ побуњеницима, кршећи тиме суверенитет Украјине и међународно право. Нема сумње у то да се Асадов режим понашао свирепо, али такође нема сумње ни у то да је подршка побуњеницима, коју је предводила Америка, кршење сиријског суверенитета, и то такво да је водило до узлазне спирале насиља која је до сада однела 130 000 сиријских живота и уништила много тога од културне баштине и инфраструктуре ове државе.“

Занесен јасном потребом да непорециву западну кривицу за украјинску кризу делимично пребаци и на Русију, Сакс није ни приметио да је сам себи противречио са сиријским примером. Наиме, све што он замера западним државама, како су се пристрасно и бесправно односиле према сиријским сукобима, може се у потпуности рећи и за Украјину, где је Запад такође уцењивао изабрану власт а незаконито помагао наоружане побуњенике. Ако је Запад, као што Сакс признаје, прекршио суверенитет Сирије (а јесте!) онда је по истом основу прекршио и суверенитет Украјине, и то много пре него што је Кремљ повукао било који од потеза које Сакс оштро осуђује. Али, од тог закључка аутор напросто бежи.

Наставак у следећем броју

[/restrictedarea]