Сузавац, водени топови и 26.000.000 незапослених у ЕУ

Пише Никола Мартић

Како то да у самој Европској унији нема инвестиција за запошљавање милиона који су остали на улици а Србе је неко, како је утврдио „Галуп“, убедио да ће инвестиција бити у Србији? У Бриселу туче и нереди због мера штедње које се, са новом владом, заоштравају и у Србији

Полиција воденим топовима разбија демонстрације, крваве главе демонстраната и хитна помоћ која „скупља рањенике“, барикаде на улицама главног града и полиција која се штитовима брани од пројектила и камења… Не, ово није опис минулих догађаја из Кијева. Ово је прошлонедељна слика догађаја на улицама Брисела и кратак опис епилога масовног протеста радника Европске уније, окупљених око синдикалних вођа из више европских земаља, попут Француске, Холандије, Белгије, Италије, Шпаније, Грчке и других чланица ЕУ, погођених економском кризом.

На улицама Брисела прошлог петка дошло је до крвавог сукоба полиције са више десетина хиљада демонстраната (око 30.000) који су се окупили у знак протеста против неефикасних мера штедње, тражећи промену економске политике и „бољи пут за Европу“. А шта је био повод за овај догађај, потпуно неспојив са медијском успаванком којом се српска јавност уљуљкује у илузију да нам је „европска обећана земља“ надохват руке?

Штедња не функционише Према речима самих организатора бриселских демонстрација, челника Европске синдикалне уније: „Циљ протеста је покушај да се креаторима политике у Бриселу скрене пажња на неуспешан концепт решавања економске кризе која је погодила свет 2008. године. Наша порука је да штедња не функционише. Европска унија више не функционише и потребна нам је нова политика како би се Европа подигла на ноге.“

Да видимо шта о свему овоме говори статистика.

Математички подаци о паду животног стандарда у ЕУ, презентовани на сајту Европске синдикалне уније, неумољиви су и реално илуструју „сиву сутрашњицу“ српског евроинтеграцијског процеса. Статистика показује да се, од почетка кризе 2008. године, број незапослених повећао за 10 милиона људи, посебно у периферним државама (дакле, изван осовине Немачка – Холандија − Белгија). Данас у Европској унији постоји армија од 26 милиона незапослених људи. Такође, треба истаћи да је незапосленост међу младима још већа: око 7,5 милиона младих нити ради нити се школује, а они боље школовани напуштају матичну државу, или саму Европску унију, у потрази за квалитетним радним местом.

Готово драматично звуче подаци из земаља попут Шпаније и Грчке. Незапосленост међу младима у Шпанији, на пример, достигла је проценат од 50 одсто, од чега је само прошле године готово милион младих људи напустило ову европску земљу у потрази за послом. Слични су проценти и у Грчкој, Португалији и Ирској, у државама које су до пре неколико година биле у самом врху европске имиграције, да би последњих година постале земље са највећом стопом емиграције и „одлива мозгова“ у Европској унији.

Тачно је, наводи се у саопштењу Европске синдикалне уније, да је „слободан транспорт људи и добара у Европској унији један од основних принципа и бенефита, али слобода кретања људи би требало да буде позитиван избор, а не потез очајника“.

Па да видимо, дакле, како се српски евроинтеграциони пут уклапа у овај феномен растуће незапослености и „очајања“ у Европској унији и да ли је Србија, заиста, „на добром путу“.

[restrictedarea]

Еврофанатици, али и евроскептици Последња истраживања јавног мњења у Србији, које је за потребе Делегације ЕУ у Београду спровео ТНС „Медијум Галуп“, показују да око 55 одсто грађана Србије подржава чланство у ЕУ јер, како се наводи, „верују да оно пружа боље шансе за запослење, бољи стандард и просперитет“.

А зашто грађани, и поред сивих горе наведених статистичких података о стању европске економије, и не тако ружичастих пројекција економиста за наредни период, верују у „обећану европску земљу“ и недосањани „европски сан“? Да ли је то због чињенице да се ни на једном српском медију, од почетка економске кризе, нису могли чути реални подаци и озбиљне економске анализе посртања европске економије и проблема који се најбоље виде на европском тржишту рада. Да ли „Галупов“ податак да „позитиван став према ЕУ има 44 одсто грађана Србије“ има везе са чињеницом да српски спољнополитички курс, трасиран још у доба петооктобарског преврата, није до сада ниједном подробно анализиран, нити је о овом питању покренута озбиљнија дебата − осим у ситничавим предизборним памфлетима? И како то да, и поред статистике која несумњиво одсликава суморну стварност евроунијске садашњице, „56 одсто грађана Србије сматра да ће чланство донети веће инвестиције, бољу заштиту животне средине, повећање зарада и могућност запослења“?

Па ипак, и поред непромењеног медијског еврофанатизма и јединственог српског медијског феномена који се може назвати „табуом евроатлантских интеграција“, у држави Србији, ипак, постоји тврдо језгро противника евроинтеграција и значајна групација евроскептика. „Галупово“ истраживање показује да је последњих година овај евроскептички корпус нарастао до чак 39 процената становништва. А шта је најчешће образложење за њихов политички опрез када је у питању евроинтеграциони процес? То је бојазан да би интеграција у економски посрнулу Европску унију значила „погоршање животног стандарда становништва, губитак суверенитета и идентитета и експлоатацију“.

А да бисмо боље разумели савремени тренутак историјског раскршћа на којем се Србија вечито налази, потребно је, наиме, да консултујемо искуства држава које су се нашле у сличној геополитичкој замци: „да бирају између Истока и Запада“. Шта је то што, заправо, чека Украјину, државу која је „враћена“ на евроинтеграцијски пут када  је њен легитимно изабрани председник Виктор Јанукович, у августу прошле године, одбио зајам ММФ-а јер би, како је рекао, последице по његову земљу биле разарајуће?

„Новац Међународног монетарног фонда није бесплатан. ММФ позајмљује новац оним државама које су спремне да изврше неопходне реформе како би постале економски ефикасне“, изјавила је почетком месеца Кристин Легард, директорка Међународног монетарног фонда.

 

Реформа ММФ-а је штедња Акценат „реформи“ Међународног монетарног фонда, разуме се, увек је на „штедњи“, данас незаобилазном формату примењеном као „шок терапија“, а против чега је претходних дана устала сама Европска синдикална унија. Анализе показују да, на путу према Европској унији, Украјину, између осталог, очекују следеће „реформе“: здравствене услуге поскупеће за 10 одсто, гас и гориво за читавих 50 одсто, а инфлација ће достићи 14 процената, што све значи драстичан пад животног стандарда и реално смањење плата и пензија у односу на трошкове живота.

Веома сликовита илустрација тога колико новац ММФ-а није бесплатан и колико је „међународном финансијском картелу“ потребна финансијски одржива нација, управо је случај државе Србије. Претходних готово 14 година Србија је, без алтернативе, интравенозно прикључена на зајмове Међународног монетарног фонда и Светске банке како би били покривени све већи расходи државног буџета и растући апетити нове „петооктобарске елите“, а да није дошло до „осамостаљивања“ економије које помиње Кристин Легард, нити се тај процес уопште може наслутити.

Показало се, напротив, да је постреволуционарна успаванка о „Србији на добром евроунијском путу“ ових дана разобличена више него икада раније, и то „бриселским воденим топом“ којим је са европских улица испран талог деценијске илузије о „обећаној европској земљи“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.