СУТРА ЈЕ ВРБИЦА

Пише Драгомир Антонић

Страх се увлачи међу брабоњке. Шта ако западно-пропагандне-шпијунске организације за ширење демократије закључе да за њих више нема посла у Србији?

Окомили се на Србе и Србију разни брабоњци. Брабоњке, као људе достојне презира, помиње у роману „На Дрини ћуприја“ једини српски нобеловац Иво Андрић. Највише је домаћих. Од евроунијатских брабоњака ту је Јелко Кацин и телесно отежала Дорис Пак. Госпоја без зазора позва из Сарајева „народ у Републици Српској да изађе на улицу и руши власт“. Демократски, нема шта. Из великог света стигне понеки прекор или похвала српској власти. Више по инерцији него што им је стало до Србије.

 

У СЕ И У СВОЈЕ КЉУСЕ Срби и Србија највише сметају локалној служинчади. Нема више потребе за радом „Гласа Америке“ а тиме ни за плаћањем локалних пришипетљи. Страх се увлачи међу брабоњке. Шта ако и остале западно-пропагандне-шпијунске организације за ширење демократије закључе да за њих више нема посла у Србији? Давно постављени циљеви су остварени. Србија је демократска, власт кооперативна. О Косову и Метохији јавно се не говори. За преосталу имовину бориће се локални момци. Светски моћници нису заинтересовани. Каубој Шејн је поделио правду, улио лажну љубавну наду самохраној мајци и одјахао даље да дели правду. Рушилачки циркус креће ка новим областима са старим циљем. Разорити постојеће, „недемократске“ државе, довести слуге на власт, опљачкати све што је пљачке вредно. Било је тога и раније. Памти Исток шта су му све уништили, а много су и отели, римски бискуп  и „напредни“ Запад.  Исток је велики. Ваљда ће имати мудрости и снаге да се одбрани од великих идеја и шарених лажа које му се поново и у сличном паковању нуде.

Ми, Срби смо малобројни, али нисмо мали народ. Ваљало би да о себи поведемо рачуна. Не уздајмо се у власт − има она превише брига и обавеза према страним стратешким партнерима да би се бринула о сопственом народу. Избори су завршени, те народ више није неопходан. Кад је тако: У се и у своје кљусе! Радимо са пријатељима. Уз Божју помоћ. Од давнина је то српски обичај. Радити за себе и опште добро.

 

НЕДАРОВИТИ СУ, ТАКВИ СУ Тихомир Ђорђевић пише како су у доба кнеза Милоша грађени путеви и како је књаз подстицао домаћине да подижу задужбине поред пута „да би путовања била угодна“. Задужбине су обично дизали имућнији људи. Задужбине су биле: зидање ћуприја, довођење воде за пиће и подизање чесми, брига да је пут увек проходан, сађење и калемљење стабала воћки са којих су путници могли брати воће.

[restrictedarea]

Идући пре три године неким послом из Крагујевца у Јагодину, кренем старим путем преко Сабанте. На неколико места уз пут видела су се веома стара стабла јабука, која су још рађала. Или су била из доба Обреновића, или је неко њихову традицију очувао и стабла јабука поред пута засадио. Бринути за непознатог у сваком случају је за похвалу. Брда књига, што наших аутора, што страних путописаца, написана су о Србима као вредним људима и домаћинима. Домаћи брабоњци – мало их је, ал‘ се деру на сав глас па се чини да их је много − који проносе лажи и само ружне ствари говоре о Србима и држави где живе нећу помињати. Ружно о другима може свако говорити. Није потребна памет, разум, образовање, душевност. Довољно је бити неуспешан. Остало ће учинити завист, празнословље, мржња. Верни пратиоци неуспешних. Постаће зли, сви ће бити криви што они немају дара за посао којим би желели да се баве. Недаровити су. Нема помоћи.

С друге стране, постоји плејада успешних и светски признатих људи који о Србима пишу истину. Њихов број је импозантан. Нећу помињати личности из прошлости, као што је Бернард Шо, добитник Нобелове награде за књижевност, који је тестаментом оставио 367.000 фунти Енглезу који успе да реформише енглеску абецеду по узору на Вукову ћирилицу. Српску ћирилицу изузетни стваралац Шо је сматрао најсавременијим писмом на свету.

 

ПИНТЕР, ЧОМСКИ, ХАНДКЕ… Важно је ове чињенице помињати, поготову данас, кад многи забрањују или покушавају да забране српско писмо. Зато наводим неколико имена наших савременика, нису Срби, али су се храбро супротставили  ружењу Срба и злочинима које су над Србијом чиниле назовидемократске евроунијатске државе заједно са САД и НАТО убицама. Њихова имена морамо памтити и стално помињати. Харолд Пинтер, Ноам Чомски, Петер Хандке, Габријел Гарсија Маркес, Никита Михалков… Имена говоре сама за себе. Никакво додатно објашњење или хвала њима нису потребни. Објашњење није потребно ни читаоцима. Њихова дела су одавно ушла у ризницу светске културне баштине. Часно држање и јавно дизање гласа против злочина који је учињен Србима и Србији доказују чињеницу да се у Пантеон бесмртних улази не само стварањем већ и показаном храброшћу у борби за истину. Зато, кад чујете неког брабоњка како ружно трабуња о Србима, ви се сетите Маркеса, Пинтера, Хандкеа…

У суботу 12. априла је Лазарева субота. Празник се у народу зове Врбица. Многе Српкиње и Срби купиће деци и унуцима звончиће и одвешће их у Храм Српске православне цркве. Војислав Шешељ, заточеник Хашког казамата, већ једанаест година без судске пресуде, неће са својом породицом и унуцима провести празник. Архиепископ охридски Јован ће га дочекати у затвору. Евроунијати из Брисела ће се дичити праведним законом  који влада у њиховој Унији, за разлику од безакоња које постоји у државама ван ње. Римски бискуп ће пожелети срећу свој деци света. Молимо се за заточене Србе. Сем Господа, своје породице и нас, никог другог немају.

[/restrictedarea]