Рат против фашизма

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Судбина Украјине демаскира тоталитарну природу „европског пута“, као огољене територијалне експанзије Запада – где они који помисле да скрену са пута, прођу као Виктор Јанукович и његова земља

Они долазе да нас убију, али ми ћемо стајати до краја – овим речима описао је суштину украјинских догађања Николај Солнцев, један од вођа проруске патриотске организације „Источни фронт“. „Они“ су следбеници идеологије крви и тла са запада Украјине, генерацијама одгајани да мрзе све што је руско. Сада „они“ контролишу централну власт у Кијеву, а америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) контролише њих. „Ми“, то су присталице федерализације са истока Украјине. Етнички Руси који говоре руским језиком и читају Достојевског, Пушкина, Гогоља; и добро знају шта значи реченица: „Ја сам те родио, ја ћу те и убити!“ И колико је данас Тарас Буљба поново актуелан…

ПРОМЕНА МЕЂУНАРОДНОГ ПОРЕТКА Бела кућа је, преко портпарола Џеја Карнија, признала да је директор ЦИА Џон Бренан претходни викенд провео у Кијеву. Карни није потврдио да се Бренан на обале Дњепра искрцао под лажним именом, али за шефа америчке тајне службе такве мере опреза не би биле неуобичајене. Шта је Бренан радио у Кијеву и какве је разговоре водио са вођама тамошње хунте, ноћ пре него што је „председник Украјине“ Александар Турчинов издао команду за отпочињање војне офанзиве на „проруске терористе“? Ако је веровати Карнију, Бренан је летео у Кијев ради „јачања узајамне сарадње“, док је бивши шеф украјинске службе безбедности Александар Јакименко уверен: шеф ЦИА је „донео наредбе шта треба радити, како треба радити и којим снагама извршити замисли ЦИА“. Свакако, посета шефа ЦИА трусном подручју какво је Украјина тешко се може сматрати рутинском међународном сарадњом, туристичким излетом, како уверава Карни.

Сада се поставља најважније питање – шта ће даље бити у Украјини и како ће се све то одразити на будућност Европе и света? Сасвим је очигледно да се пред нашим очима одвија трансформација међународног поретка створеног после распада СССР-а. Садашња криза у Украјини, која прети да прерасте, у најмању руку, у грађански рат, стратешки посматрано представља наставак кризе у Сирији. Управо је неуспех америчког председника Барака Обаме у сламању отпора сиријске државе на сам врх светске моћи издигао његовог руског колегу Владимира Путина. Како би зауставили све разорније Путинове налете на њихову глобалну доминацију, Американци су одлучили да из шпила извуку најјачу, украјинску карту.

Збацили су Виктора Јануковича и инсталирали марионетску власт, желећи да постигну истовремено неколико циљева. Најпре, да стану на пут Евроазијској унији у настајању, јер је управо Украјина последња карика која недостаје у евроазијском ланцу. Друго, да ову територију за дуги низ година привредно уназаде и тако је учине неупотребљивом за руске планове економске експанзије. И треће, да по могућству Русију увуку у дуготрајну кризу која ће је економски и социјално исцрпљивати. Осим ових циљева који се тичу непосредно Москве, Америка још жели да спали што већи број мостова између Русије и Европе. Такође, да удахне нови живот НАТО-у и убеди Европљане да купују више америчког оружја, наводно због „руске претње“. На први поглед, рекло би се да реализација ових циљева за сада иде по плану.

ПРОПАГАНДНА МАТРИЦА Вашингтон је свргавањем Јануковича желео да демонстрира како и даље држи у рукама све конце светске игре и да су неуспеси у Ирану и Сирији били само пролазна слабост. Међутим, такав став је у доброј мери поново уздрман руским припајањем Крима, што је у светској јавности поново протумачено као снажан шамар Америци. Отуда и посета Бренана Кијеву и тако одлучна намера тамошње хунте да „сломи отпор руских сепаратиста“, јер је неопходно изједначити резултат по сваку цену – да Путин не стекне недостижну предност. Управо таква намера Вашингтона сада увлачи Украјину у вртлог који може да прогута не само њу већ и читаву Европу.

[restrictedarea]

Основна пропагандна матрица која се пласира западном јавном мњењу је следећа: Украјина и Европа су изгубиле Крим, али је Русија зато изгубила Украјину. Ако се следи ова (погрешна) логика, може се објаснити и разлика између Крима и Косова. Наиме, створен је утисак да Украјина, попут ратног плена, припада Европској унији, односно Западу, па самим тим одлазак Крима представља европски губитак. Са друге стране, Косово, иако силом отргнуто од Србије, остаје у „европској породици“ и стога је такво комадање суверене државе сасвим прихватљиво. Како то све функционише, види се и из изјава западних званичника који тврде да је Русија „украла Крим“! Јер, по овој уходаној шеми, нико не одлази добровољно из „европског раја“ у „источњачку деспотију“, па мора бити да је реч о крађи.

Заиста је тешко просечног конзумента вести на Западу убедити да је Крим једва дочекао да из тог бајковитог раја побегне. И зато случај Крима демаскира праву, тоталитарну природу „европског пута“ – као огољене територијалне експанзије, где они што само помисле да са тог пута скрену прођу као Виктор Јанукович. Тако пада у воду и теза да је Москва изгубила Украјину, јер је један њен важан део, Крим, свим срцем већ пригрлио „Мајчицу Русију“. Путем Крима, очигледно, желе да пођу и многи украјински региони, чије становништво не жели ни да чује за „Европу“. Међутим, на њих шаљу тенкове. Присталице фашистичких покрета у колонама марширају ка проруском истоку Украјине, желећи да га силом утерају у оквире своје власти, стечене уз огромну подршку ЕУ и САД-а. Дакле, сасвим је очигледно да су управо Брисел и Вашингтон главни спонзори фашизма. Није искључено да ове идеје полако, али сигурно преузимају примат и у овим „престоницама демократије“.

Такву, фашистичку Украјину Русија није ни могла да изгуби, јер са њом не дели ништа заједничко. Таква Украјина „припада“ Европској унији, она носи њене заставе. Чак ни „прогресивне снаге“ у Европи не желе још увек да то примете, онако како су се тридесетих година прошлог века дивиле „господину Хитлеру“ – све док он није закуцао и на њихова врата. Не треба заборавити да је, рецимо, Пољска, заједно са Трећим рајхом учествовала у комадању Чехословачке, само годину дана пре него што ће и сама бити раскомадана. Иако су 2014. године карте нешто другачије подељене него 1938. и 1939, чињеница је да ће крв заштитника „Доњецке Републике“ пасти на руке свих Европљана који данас ћуте и затварају очи или подржавају „европске снаге“ у Кијеву. Њихова кривица је много већа него кривица „извођача фашистичких радова“ на терену јер су они само пуки извршиоци.

ЖАРИШТЕ ГЛОБАЛНОГ ОТПОРА Шта ће учинити Москва? Наравно, том фашизму мораће да стане на пут. Застрашујући је парадокс да Путин у многим западним земљама ужива већу популарност него људи који су тамо победили на изборима. Међутим, бројна конзервативна популација на Западу сатерана је у мишју рупу, почев од Америке па надаље. То исто се жели учинити и са Русијом, као опасним жариштем глобалног отпора. И сада „победници“, као и 1941, поново започињу „операцију Барбароса“. Као некад, тенкови газе Украјину и напредују ка руској граници. Шире посматрано, циљеви су потпуно исти. Крим, Кавказ, Москва, Петроград.

Али, многи не могу или не желе да разумеју да ће реакција Москве, ако се продор фашизма настави, пре или касније бити језива. Русија ће још неко време чекати, даће шансу дипломатији и разуму, али то не може трајати вечно. Главно неразумевање ситуације своди се на процену врсте и снаге руског одговора. Многи погрешно верују да некакве претње санкцијама и економском блокадом могу приморати Москву да се потчини и препусти миленијумску колевку руског православља и државности (евро)унијатским силама, или да ће дозволити да њени људи буду подвргнути истребљењу.

Напротив, ако буде приморана, Русија ће употребити апсолутно сва средства у рату против фашизма, у борби за голи опстанак. Ту поштеде неће бити. Први ће цех платити садашњи лидери из Кијева: уколико се хитно не зауставе у својим намерама, биће приведени правди и одговараће за злочине. Са друге стране, ако западне земље буду покушале да се умешају и нападну Русију, суочиће се очи у очи са нуклеарним оружјем и то није празна претња. Управо антиципирање садашње ситуације је представљало прави разлог инсталирања америчке противракетне одбране (ПРО) у Европи, наводно за одбрану од ракета из Северне Кореје и Ирана. Амерички ПРО није довршен и тешко да ће икада бити, јер Русија то ни по коју цену неће допустити. Зато је Украјина морала да експлодира, јер су се на њеном тлу судариле две непомирљиве силе. Ко ово не разуме – нека прочита поново Тараса Буљбу.

[/restrictedarea]