Rajko Petrov Nogo – S mene na uštap (Remoar)

O jednoj kasti

Ima u Beogradu jedna sekta, rođenjem uvređena. Nedaroviti i anonimni, oni mrze sve što je steklo neko ime. U tome prednjači jedna kasta sa svetske; ako si sa svetske, to ti dođe kao da imaš američki pasoš. Koji studiraju na toj katedri, misle da su obasjani višnjom milošću. Samo im, eto, frulaši ne daju da stignu gde su naumili. Srpsku književnost, uglavnom, ne poznaju, a nemaju ni volje da je upoznaju. Oni proučavaju svetsku. Prevela jedna takva – a prevodila je dvadesetak godina – jednog ukletog pesnika. I bila stalno uvređena, onako feministički naoštrena. Sebi je obećala da se neće javno pojavljivati pod opskurnom totalitarističkom vlašću, neće saučestvovati u Potemkinovim selima. Neka drugi kolaboriraju, njoj je dovoljan njen prezir. Ali, eto, zbog tog ukletog, sa kojim deli dublju, valjda feminističku strast, napravila je iznimku. I evo ti je u knjižari, na promociji, pred novinarima. Razumemo reči, ali ne i bes u rečima. Niko nije ni primetio da je dugo odsutna, ali nije primećeno ni kad se pojavila. Prosto je briljirala svojom odsutnošću.

Neobičan je taj oblik bezobrazluka onih koje je Bog okratio. Hoće da uteraju u krivicu one koje je Bog nagradio. Tu ontološku nepravdu nisu u stanju da pojme. Svak je, izgleda, sa svojom pameću zadovoljan.

Ponedeljak,

15. decemabr 1998.

O guslama, o Mocartu, o Crnjanskom i suzama

O guslama i Mocartu

Guslarsko veče u domu kulture „Vuk Karadžić“ u Beogradu, 1998. godine. I pre, i uvek. Puna sala. Guslar M. Miljanić i rimovani deseterci izvesnog Jakšića, koji je, izgleda, na ceni kod ove publike. Miljanićevi gosti, guslari, Jeknić i jedan naš Krajišnik od Grahova… Govorili smo Žarko Komanin i ja. Žarko, pun strahopoštovanja prema klasičnom zlatu našeg jezika i stiha. Moj pokušaj kratkog protrčavanja kroz Vukove zbirke, sa poentom da se današnji siroti lirski pesnik, kao Bolani Dojčin uteže, umesto krpom platna, vezanim stihom – Stih je što i platno Bolanom Dojčinu – da mu se reči ne razminu mimo reči…

Posle, u bifeu, sa guslarima Slavkom Aleksićem i Boškom Vujačićem, i nekim pozorišnim čovekom iz Kninske Krajine, razgovaramo, dok ne udarismo u bizarno, brđansko upoređivanje gusala i Mocarta! Pričamo o biološkom reagovanju na guslarevu davoriju. Da nema srpskog uva, dok sluša gusle, ma koliko se opiralo, a da se kroza nj ne protrese čitav organizam… Bezbroj guslarevih monotonih istosti uvek nanovo uzbuđujuće zvuče. To je kao kada pada sneg; isto, ali na hiljade raznih načina… To je kao kad slušaš Mocarta, tu čaroliju iz koje se svet iznova rađa, uvek u istim a bezbrojnim varijacijama. Sa puno preterivanja zaključismo da Mocart katkada zvuči kao sofisticirane gusle…

Govorim da sam nedavno pročitao reportažu Miloša Crnjanskog o guslarskoj večeri u Sarajevu, tamo neke daleke, 1925. godine. Tamo ga je, čini mi se, poslalo Vreme. Nema velikih pesnika srpskoga jezika koji, na ovaj ili onaj način, nisu u dosluhu sa našom moćnom epskom rapsodijom. Tako i Crnjanski.

O Crnjanskom

Spustimo se, začas, u reportažu Miloša Crnjanskog Utakmica guslara kod Alipašina mosta, i povodom te utakmice do njegovog komentara Pesma guslara ima li još smisla.

Neozaren starog oreola sjajem, Crnjanski tu piše da smo zaboravili svoj narod, kao da se sav naselio na Čuburu. On, umešan u beogradske hronike, ljubitelj aviona, odlazi da svojim ušima sluša takmičenje 64 guslara. To mu se činilo barokno. Da ide tamo na domak belih minareta i grobalja, pod senkom blažujske crkve, dignute nad kostima povešanih sveštenika; to je bilo dostojno dublje jeze i divljenja. Hercegovina je, izgleda, srce naše zemlje i lepota tela tamo je divna i opšta; Lepota i arhaizam naše narodne pesme, etički velike i večnije od svih drugih umetničkih manifestacija naše rase; Sva ta krvava prošlost koja leleče iz gusala, sad je vreme da se uvidi, bila je lepota eshilska, sudbinom nam dosuđena.

Malo docnije dodaje kako je kroz Sarajevo minula senka Principova. A šta je Gavrilo Princip, čija ruka nije zadrhtala, nego tragični vidovdanski zatočnik o kome naš pesnik u Komentarima Itake ima i ovakvih rečenica: Sin jednog siromaha, proletera, zemljoradnika, Hercegovca, još nepunoletan, bio ga je (i dvoglavog crnog orla i Franca Ferdinanda) skinuo sa neba revolverskim pucnjima… Njegov akt odobravala je samo naša sirotinja i omladina… Princip je, svojim aktom, udario svima nama na čelo žig ubice i svi smo mi postali sumnjivi policajcima, ne samo u Austriji, nego i celoj Evropi. Princip nas je tako povezao bolje nego što smo bili povezani, dotle, crkvom, tradicijom, krvlju… Atentator nam je govorio, jasno, i sa one strane groba. Ova povezanost i jasnost, razume se, dolaze iz samog centra Kosovskog zaveta. O tiranoubistvu je reč. U jednoj novijoj deseteračkoj pesmi, sa papučice Ferdinandovog automobila, pre nego što će, na Vidovdan 1914. godine pucati, Princip je izgovorio i ove reči: O, aždajo, što Slovene gutaš, / Šta li misliš, što po Bosni lutaš. / Nimalo te poželjeli nismo, / Niti smo ti opravili pismo; / Ne znaš dobro naški govoriti, / A došo si po Bosni hoditi; / Evo tebi srpska gramatika / Iz mojega automatika…

[restrictedarea]

Kada u Vojničkoj pesmi M. Crnjanski kaže: Nisam ja za srebro ni za zlato plako, / niti za Dušanov sjaj, to je kazano da se prizovu donji, stradalni, sebarski slojevi, koje je onako u Apoteozi uzvisio, ne propustiv da snizi ton ustaljene patetike u pitanju ko, kakav i su čim sme izaći pred Miloša: Ovu čašu banaćanskoj diviziji, koja će izaći sva pogrbljena, od najgadnijih bolesti, pred Obilića… Guslara seljački poj / koji ne da da za života zreš, nije li sličan onome u Njegoša o mladom žitu kome je pre roka došla žetva. Svoj rod Crnjanski često zove razapetim. Što veselo mre. Kome je u smrti čast. I zato u Ditirambu ovako preti i zaklinje: Klekneš li životu ponizna lica, / nisam više tvoj sin. I kada piše Odu vešalima, on zapravo piše nihilističku odu časti: Lepše se na vama po nebu leti, / po zemlji ima blata. Umeti umreti, ponavljao je reči svoga oca onaj koji je, ispuniv sudbinu, na kraju puta, odbio lekove, hranu i vodu, okrenuo se zidu i umro. Ima seoba. Smrti nema!

O suzama

Iza ratnih strahota, dakle, oni koji su izgubili radost, kojima su se oči pomračile tugom zveri, imali su iznova sve da zarade: i smeh i radost i otadžbinu i naciju. Crnjanski je svoje pobunjeničke, cinične, crnohumorne pesme zvao rodoljubivim. I imao je pravo. Bila je to i za Otadžbinu i za Naciju negativno rečena ljubav. Negativno, naspram licemerne predratne retorike viših slojeva koji su namerili da grade Meštrovićev vidovdanski hram; i uvek na nov, samo njegov način, rečena ljubav za slobodare: Hajdučkoj krvi nek se ori cik. / Ubici dište Vidovdanski hram! Ubici koji je Obilića obnovio.

Usred reportaže o guslarima M. Crnjanski ima i ovakvu rečenicu: Kakav strašan umetnik je ovaj pevač… peva, a nama su uokolo oči pune suza.

Nema, dakle, osetljivog srpskog uva, ma gde se čovek rodio i ma gde živeo, ma koliko se opirao, dok sluša guslara, a da mu se ne protrese čitav organizam, da ne utire suze… Crnjanski na ovome svom putovanju prvo opisuje lepotu, tišinu i začaranost Drine i prekodrinskih predela koje prvi put gleda. U prisenku mu je primisao šta bi on, školovan u Temišvaru, Rijeci, Beču i Parizu, imao sa guslama i guslarima, tim indijancima u koloritnim nošnjama, koji vrat i glavu atavistički zaokreću nebu. I sa tom tmolom, jednoličnom, žalobnom melodijom. A videli smo, eno, kako ga ta davorija uzima pod svoje, kako ga razbija u fundamentu: Peva, a nama su uokolo oči pune suza.

Kalup za srpsku osećajnost

Deseterac je kalup za srpsku osećajnost, pisao je Andrić… Taj kod ugrađen je u naš arhetip.

Ne propuštamo da progovorimo o savremenom, rimovanom, degenerisanom desetercu, u kome, osim kod Bećirovića, retko ima istinske poezije. U komunizmu se taj deseterac kompromitovao udvorištvom: Uz gusle će molbu podnijeti, / Dvostruk oro ko čoček igrati, veli Matija. Šta takav deseterac može u savremenom rasulu, šta u poplavi feljtonistike? Šta on danas znači u ovoj sali ovolikom svetu koji, kao u zbegu, živi u razdrndanoj prestonici, i u guslama, evo, traži utehu.

Tamo, preko Drine, u Republici Srpskoj, koju još zovu i Vestendorpija (po gaulajteru Vestendorpu, a posle će doći sve gori) zvanično zabranjuju guslarske večeri. Biće da su okupatori dobro osetili – ili imaju verzirane savetnike – da je deseterac i danas izoštreni moralni sudija, a možda i najsnažniji mobilizator. Da se Srbima savest ne uspava.

Slušao sam sa pomešanim osećanjima tu našu vajkadašnju tugu. Čak i kad je degenerisan, u onom što je glavno, deseterac ne greši. Snažnim, primordijalnim obručima drži nas da se ne prospemo: okupatori ne mogu biti prijatelji, sluge i kukavice ne mogu biti junaci. U deseteračkoj plevi prizemne i anahrone publicistike uvek blesne koji laser, da opštu pomrčinu osvetli. Najčešće tako što se komotno nasloni na velike Vukove pevače, ali i na pisanu poeziju koja je u kolektivnom pamćenju. Ti opiljci velike poezije, kao žiške, sjajkaju u pomrčini – čas Njegoš, čas Zmaj, čas Šantić, recimo – kao ona zavetna predaja koja spaja vek sa vekom i čoveka sa čovekom. Međutim, publika, i to ova u epiku upućena, ne reaguje burno na ove žiške, na srećno uposlene stihove naše klasike, već upravo na onu novinarsku paljevinu, na sirovosti i prostakluke. To me rastužuje u detalju, ali i ohrabruje u celini. Jer deseterac ne ume da uvija, već sa žudnjom zaziva da se rodi novi bič tirjanah… Ali gusle, srpske gusle, lagati ne znadu, pevao je Zmaj. I ovakav, surogatski deseterac, kao odblesak onog drevnog i visokostilizovanog stiha, prokazuje savremeno američko varvarstvo, spram koga su Turci vitezovi, takoreći… A kada su guslari, na kraju, zajednički zapevali: Imam brata, jelika ga krije, / Usred čarne gore Romanije, nisam odoleo da ne dodam – da znam i koji je…

Okupatori i njihovi savetnici imaju dobrih razloga da guslarske večeri zabranjuju. Jer to što nam se sada događa, već nam se događalo, i deseterac to spontano i lako razvrstava u vajkadašnji koordinatni sistem epskog sveta. I unazad i unapred, deseterac zna ko je ko i šta je šta. Sada i uvek.

Usput, pričao mi je Svetozar Koljević da mu je Jovan Ćulum pričao, a biće da je o tome i pisao, kako su Stari i Novi zavjet, te Ilijada i Odiseja, nenadmašno na srpski jezik prevedeni – Daničić i Vuk, Maretić i Miloš Đurić – i zato što su one stare agrarne kulture i ova naša, takođe agrarna kultura – komplementarne, pa se, u saglasju, dozivaju i čuju preko vekova.

Gledam kako pada sneg i kako tišinu posvećuje. Sa hujom mećave, u daljini, čujem prigušenu ridanicu gusala. A iz sobe moga sina Petra Mocartov rog po crnim germanskim šumama zagasito prebira.

Zaspi, nespokojni. Sve je tako strašno, i besmisleno, i tako divotno, najzad.

I naše su utirali suze moćni zvuci divnijeh gusala.

Nastaviće se

[/restrictedarea] zaйm na kartu bez otkazov kruglosutočno zaйm vsem bez otkazazaйm na god na kartučto budet esli ne platitь onlaйn zaйm