Рајко Петров Ного – С мене на уштап (Ремоар)

О једној касти

Има у Београду једна секта, рођењем увређена. Недаровити и анонимни, они мрзе све што је стекло неко име. У томе предњачи једна каста са светске; ако си са светске, то ти дође као да имаш амерички пасош. Који студирају на тој катедри, мисле да су обасјани вишњом милошћу. Само им, ето, фрулаши не дају да стигну где су наумили. Српску књижевност, углавном, не познају, а немају ни воље да је упознају. Они проучавају светску. Превела једна таква – а преводила је двадесетак година – једног уклетог песника. И била стално увређена, онако феминистички наоштрена. Себи је обећала да се неће јавно појављивати под опскурном тоталитаристичком влашћу, неће саучествовати у Потемкиновим селима. Нека други колаборирају, њој је довољан њен презир. Али, ето, због тог уклетог, са којим дели дубљу, ваљда феминистичку страст, направила је изнимку. И ево ти је у књижари, на промоцији, пред новинарима. Разумемо речи, али не и бес у речима. Нико није ни приметио да је дуго одсутна, али није примећено ни кад се појавила. Просто је бриљирала својом одсутношћу.

Необичан је тај облик безобразлука оних које је Бог ократио. Хоће да утерају у кривицу оне које је Бог наградио. Ту онтолошку неправду нису у стању да појме. Свак је, изгледа, са својом памећу задовољан.

Понедељак,

15. децемабр 1998.

О гуслама, о Моцарту, о Црњанском и сузама

О гуслама и Моцарту

Гусларско вече у дому културе „Вук Караџић“ у Београду, 1998. године. И пре, и увек. Пуна сала. Гуслар М. Миљанић и римовани десетерци извесног Јакшића, који је, изгледа, на цени код ове публике. Миљанићеви гости, гуслари, Јекнић и један наш Крајишник од Грахова… Говорили смо Жарко Команин и ја. Жарко, пун страхопоштовања према класичном злату нашег језика и стиха. Мој покушај кратког протрчавања кроз Вукове збирке, са поентом да се данашњи сироти лирски песник, као Болани Дојчин утеже, уместо крпом платна, везаним стихом – Стих је што и платно Боланом Дојчину – да му се речи не размину мимо речи…

После, у бифеу, са гусларима Славком Алексићем и Бошком Вујачићем, и неким позоришним човеком из Книнске Крајине, разговарамо, док не ударисмо у бизарно, брђанско упоређивање гусала и Моцарта! Причамо о биолошком реаговању на гуслареву даворију. Да нема српског ува, док слуша гусле, ма колико се опирало, а да се кроза њ не протресе читав организам… Безброј гусларевих монотоних истости увек наново узбуђујуће звуче. То је као када пада снег; исто, али на хиљаде разних начина… То је као кад слушаш Моцарта, ту чаролију из које се свет изнова рађа, увек у истим а безбројним варијацијама. Са пуно претеривања закључисмо да Моцарт каткада звучи као софистициране гусле…

Говорим да сам недавно прочитао репортажу Милоша Црњанског о гусларској вечери у Сарајеву, тамо неке далеке, 1925. године. Тамо га је, чини ми се, послало Време. Нема великих песника српскога језика који, на овај или онај начин, нису у дослуху са нашом моћном епском рапсодијом. Тако и Црњански.

О Црњанском

Спустимо се, зачас, у репортажу Милоша Црњанског Утакмица гуслара код Алипашина моста, и поводом те утакмице до његовог коментара Песма гуслара има ли још смисла.

Неозарен старог ореола сјајем, Црњански ту пише да смо заборавили свој народ, као да се сав населио на Чубуру. Он, умешан у београдске хронике, љубитељ авиона, одлази да својим ушима слуша такмичење 64 гуслара. То му се чинило барокно. Да иде тамо на домак белих минарета и гробаља, под сенком блажујске цркве, дигнуте над костима повешаних свештеника; то је било достојно дубље језе и дивљења. Херцеговина је, изгледа, срце наше земље и лепота тела тамо је дивна и општа; Лепота и архаизам наше народне песме, етички велике и вечније од свих других уметничких манифестација наше расе; Сва та крвава прошлост која лелече из гусала, сад је време да се увиди, била је лепота есхилска, судбином нам досуђена.

Мало доцније додаје како је кроз Сарајево минула сенка Принципова. А шта је Гаврило Принцип, чија рука није задрхтала, него трагични видовдански заточник о коме наш песник у Коментарима Итаке има и оваквих реченица: Син једног сиромаха, пролетера, земљорадника, Херцеговца, још непунолетан, био га је (и двоглавог црног орла и Франца Фердинанда) скинуо са неба револверским пуцњима… Његов акт одобравала је само наша сиротиња и омладина… Принцип је, својим актом, ударио свима нама на чело жиг убице и сви смо ми постали сумњиви полицајцима, не само у Аустрији, него и целој Европи. Принцип нас је тако повезао боље него што смо били повезани, дотле, црквом, традициjом, крвљу… Атентатор нам је говорио, јасно, и са оне стране гроба. Ова повезаност и јасност, разуме се, долазе из самог центра Косовског завета. О тираноубиству је реч. У једној новијој десетерачкој песми, са папучице Фердинандовог аутомобила, пре него што ће, на Видовдан 1914. године пуцати, Принцип је изговорио и ове речи: О, аждајо, што Словене гуташ, / Шта ли мислиш, што по Босни луташ. / Нимало те пожељели нисмо, / Нити смо ти оправили писмо; / Не знаш добро нашки говорити, / А дошо си по Босни ходити; / Ево теби српска граматика / Из мојега аутоматика…

[restrictedarea]

Када у Војничкој песми М. Црњански каже: Нисам ја за сребро ни за злато плако, / нити за Душанов сјај, то је казано да се призову доњи, страдални, себарски слојеви, које је онако у Апотеози узвисио, не пропустив да снизи тон устаљене патетике у питању ко, какав и су чим сме изаћи пред Милоша: Ову чашу банаћанској дивизији, која ће изаћи сва погрбљена, од најгаднијих болести, пред Обилића… Гуслара сељачки пој / који не да да за живота зреш, није ли сличан ономе у Његоша о младом житу коме је пре рока дошла жетва. Свој род Црњански често зове разапетим. Што весело мре. Коме је у смрти част. И зато у Дитирамбу овако прети и заклиње: Клекнеш ли животу понизна лица, / нисам више твој син. И када пише Оду вешалима, он заправо пише нихилистичку оду части: Лепше се на вама по небу лети, / по земљи има блата. Умети умрети, понављао је речи свога оца онај који је, испунив судбину, на крају пута, одбио лекове, храну и воду, окренуо се зиду и умро. Има сеоба. Смрти нема!

О сузама

Иза ратних страхота, дакле, они који су изгубили радост, којима су се очи помрачиле тугом звери, имали су изнова све да зараде: и смех и радост и отаџбину и нацију. Црњански је своје побуњеничке, циничне, црнохуморне песме звао родољубивим. И имао је право. Била је то и за Отаџбину и за Нацију негативно речена љубав. Негативно, наспрам лицемерне предратне реторике виших слојева који су намерили да граде Мештровићев видовдански храм; и увек на нов, само његов начин, речена љубав за слободаре: Хајдучкој крви нек се ори цик. / Убици диште Видовдански храм! Убици који је Обилића обновио.

Усред репортаже о гусларима М. Црњански има и овакву реченицу: Какав страшан уметник је овај певач… пева, а нама су уоколо очи пуне суза.

Нема, дакле, осетљивог српског ува, ма где се човек родио и ма где живео, ма колико се опирао, док слуша гуслара, а да му се не протресе читав организам, да не утире сузе… Црњански на овоме свом путовању прво описује лепоту, тишину и зачараност Дрине и прекодринских предела које први пут гледа. У присенку му је примисао шта би он, школован у Темишвару, Ријеци, Бечу и Паризу, имао са гуслама и гусларима, тим индијанцима у колоритним ношњама, који врат и главу атавистички заокрећу небу. И са том тмолом, једноличном, жалобном мелодијом. А видели смо, ено, како га та даворија узима под своје, како га разбија у фундаменту: Пева, а нама су уоколо очи пуне суза.

Калуп за српску осећајност

Десетерац је калуп за српску осећајност, писао је Андрић… Тај код уграђен је у наш архетип.

Не пропуштамо да проговоримо о савременом, римованом, дегенерисаном десетерцу, у коме, осим код Бећировића, ретко има истинске поезије. У комунизму се тај десетерац компромитовао удвориштвом: Уз гусле ће молбу поднијети, / Двострук оро ко чочек играти, вели Матија. Шта такав десетерац може у савременом расулу, шта у поплави фељтонистике? Шта он данас значи у овој сали оволиком свету који, као у збегу, живи у раздрнданој престоници, и у гуслама, ево, тражи утеху.

Тамо, преко Дрине, у Републици Српској, коју још зову и Вестендорпија (по гаулајтеру Вестендорпу, а после ће доћи све гори) званично забрањују гусларске вечери. Биће да су окупатори добро осетили – или имају верзиране саветнике – да је десетерац и данас изоштрени морални судија, а можда и најснажнији мобилизатор. Да се Србима савест не успава.

Слушао сам са помешаним осећањима ту нашу вајкадашњу тугу. Чак и кад је дегенерисан, у оном што је главно, десетерац не греши. Снажним, примордијалним обручима држи нас да се не проспемо: окупатори не могу бити пријатељи, слуге и кукавице не могу бити јунаци. У десетерачкој плеви приземне и анахроне публицистике увек блесне који ласер, да општу помрчину осветли. Најчешће тако што се комотно наслони на велике Вукове певаче, али и на писану поезију која је у колективном памћењу. Ти опиљци велике поезије, као жишке, сјајкају у помрчини – час Његош, час Змај, час Шантић, рецимо – као она заветна предаја која спаја век са веком и човека са човеком. Међутим, публика, и то ова у епику упућена, не реагује бурно на ове жишке, на срећно упослене стихове наше класике, већ управо на ону новинарску паљевину, на сировости и простаклуке. То ме растужује у детаљу, али и охрабрује у целини. Јер десетерац не уме да увија, већ са жудњом зазива да се роди нови бич тирјанах… Али гусле, српске гусле, лагати не знаду, певао је Змај. И овакав, сурогатски десетерац, као одблесак оног древног и високостилизованог стиха, проказује савремено америчко варварство, спрам кога су Турци витезови, такорећи… А када су гуслари, на крају, заједнички запевали: Имам брата, јелика га крије, / Усред чарне горе Романије, нисам одолео да не додам – да знам и који је…

Окупатори и њихови саветници имају добрих разлога да гусларске вечери забрањују. Јер то што нам се сада догађа, већ нам се догађало, и десетерац то спонтано и лако разврстава у вајкадашњи координатни систем епског света. И уназад и унапред, десетерац зна ко је ко и шта је шта. Сада и увек.

Успут, причао ми је Светозар Кољевић да му је Јован Ћулум причао, а биће да је о томе и писао, како су Стари и Нови завјет, те Илијада и Одисеја, ненадмашно на српски језик преведени – Даничић и Вук, Маретић и Милош Ђурић – и зато што су оне старе аграрне културе и ова наша, такође аграрна култура – комплементарне, па се, у сагласју, дозивају и чују преко векова.

Гледам како пада снег и како тишину посвећује. Са хујом мећаве, у даљини, чујем пригушену риданицу гусала. А из собе мога сина Петра Моцартов рог по црним германским шумама загасито пребира.

Заспи, неспокојни. Све је тако страшно, и бесмислено, и тако дивотно, најзад.

И наше су утирали сузе моћни звуци дивнијех гусала.

Наставиће се

[/restrictedarea] займ на карту без отказов круглосуточно займ всем без отказазайм на год на картучто будет если не платить онлайн займ