Промишљене игре с гледаоцима

Пише Дејан Ђорић

На ретроспективној изложби вајара, ликовног критичара, сликара и песника Балше Рајчевића, скулптуре које „цуре“, чврсте форме које су помоћу ко зна којих поступака почеле да се топе, најизазовнији су део уметниковог опуса

У београдском ликовном миљеу квалитетним изложбама и разноврсношћу аутора све је запаженија новобеоградска „Блок галерија“. Као једна од ретких која публикује колор-каталог уз сваку изложбу окупила је напредне уметнике разних генерација али и оне који своју актуелност заснивају на традицији. Такав избор не би био могућ да Галерију не води вајарка и мултимедијална уметница Жељка Момиров, која је сопствена ликовна искуства пренела у галеријска.

ДРУГАЧИЈЕ ОД ДИШАНА Седамнаестог априла у „Блок галерији“ завршила се ретроспективна изложба скулптура вајара, ликовног критичара, сликара и песника Балше Рајчевића. Реч је о делима насталим од средине седамдесетих до прве деценије овог века, често излаганим и познатим, па се овом мањом ретроспективом може накнадно бавити.

Добро прихваћена у медијима, изложба је утемељена у споју рационалног, осећајног и интуитивног, уметник је образован као вајар али и као историчар уметности. Представио је радове из три циклуса, од којих новији чине скулптуре од делова индустријских цеви, мада је погрешно вредновати их као индустријску уметност. Змијолике форме уврнутих цеви вероватно отварају и горуће питање екологије, цеви и чесме упућују на све ређу воду и на будућност јалових водовода а уношење органског у индустријско иронизира општи технолошки полет. Оживљена индустрија у Рајчевићевом тумачењу први је наш скромни наговештај роботске уметности, уплива хемије, генетике и високе технологије у уметност, али његов исказ није лишен сумње, хумора и упитаности.

На разне видове отуђења и ликовне демотивације реаговао је и у претходном циклусу, посвећеном предмету као уметничком делу. Другачије од Марсела Дишана, радикалног негатора скулптуре и његових безбројних следбеника, Рајчевић се позабавио смислом предметног. Да ли индустријска и кућна алатка имају исто значење ако су увећане до неупотребљивог, где се завршава употребност а почиње уметност, колика је апсолутна вредност коју придајемо предметима, шта за нас значе ако су захваћени корозијом и шта бива ако у надреалној акцији један усијани део предмета започне да се топи, нека су од питања која поставља.

ИКОНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ У Чаплиновом филму „Модерна времена“ назначено је да ће виљушкасти кључеви, папагајке, гедоре и имбус кључеви постати иконе цивилизације уморне од хиперпроизводње, чију је животну вољу заменило машинско убрзање, па се још Ниче упитао да ли се у модерном добу „филозофира чекићем“.

Рајчевићеви увећани или из реалности измештени предмети подразумевају његов претходни циклус, који је уметник делимично наставио и касније. Скулптуре које „цуре“, чврсте форме које су помоћу ко зна којих поступака почеле да се топе, најизазовнији су део уметниковог опуса. Њима се потврђује постмодернистима страна идеја да је уметност двадесетог неупоредиво занимљивија од оне наредног века. Извесна недореченост или боље рећи недовршеност, вајарска форма као акција и процес, оставља посматрачу да својом маштом доврши дело, што је један од старих идејних захтева модернизма. Рад треба да сугерише а посматрач да га активним учешћем заврши и да није реч о воштаним објектима, који лако цуре и нестају, упућује и бронзани наковањ.

[restrictedarea]

Надреална идеја исклизнућа чврсте форме, померања границе и разумевања скулпторске уметности, прелазак дела у друго стање, сјајно идејно и занатско опредмећење имају у Рајчевићевим остварењима. Реч је о једном од најзначајнијих вајара не само на српској и југословенској сцени, способном да одговори и на класичне фигуралне изазове, који увек уноси перфекцију, посебно у обради детаља и глатке површине која подсећа на сјај грчких мајстора и Микеланђела. Још више од завршне дораде изненађује смелост у колористичкој надградњи, у скулптурама из циклуса „Анаморфозе“ боја има кључни значај, што наговештава и сликара. Анаморфоза као појам из геометрије упућује на перспективно закривљење форме која се само из одређеног угла види у реалном смислу.

ВРЕМЕ И РАЗГРАДЊА Рајчевић је геометријске игре Холбајна и манириста превео у размишљање о простору и времену; скулптура која се пред очима посматрача топи процесуално је дело које сугерише да више неће постојати, време је фактор (раз)градње, али деструкција као да није узрокована људском делатношћу. Уносећи временску димензију у статичну уметност, Рајчевић је на нов начин решио покрет као вечни вајарски проблем. Старо схватање скулптуре као чврсте форме доведено је у питање представом меке форме. Амерички уметник Клас Олденбург је 1957. године почео да остварује своје меке скулптуре али на баналан начин, предмете из стварног света само је приказивао у мекој форми. Рајчевићева замисао је сложенија и дубља а помињање надреализма није случајно. Још је Салвадор Дали на чувеној слици „Упорност сећања“ из 1931. године приказао меке сатове, међутим, чини се да нико осим Рајчевића није дошао до идеје скулптуре која се топи. Збуњујући посматрача, тера га да се пита о сопственом разумевању скулптуре. У ту игру са гледаоцем вајар улаже још једну необичност – чврсте али закошене форме, блиске природним колико и геометријским, истовремено органске и апстрактне. Његови новији радови естетизовани су на промишљен начин, осим колорита предочавају и статичку непредвиђеност. Џиновску кап крви држи црна пирамида пре него што ће да је пробуши и буде обливена а јајолики облици су закошени као да их ветар или подводна струја повијају.

Са овим уметником наше вајарство упознало је ствараоца који пре свега промишља дело, мисли га онолико колико га и осећа. Није као многи дозволио да његовим опусом овладају природни процеси, већ је њима загосподарио, проблематизујући однос стварности и уметности. Балша Рајчевић је вајар потпуно различит од других а идејност његовог рада можда може објаснити податак да је и један од најважнијих српских ликовних критичара.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.