Примењена технологија  обојених револуција 

Пише Стефан Каргановић

На делу је, заправо, мимикрија револуције, са низом спољашњих обележја аутентичног догађаја, али врло различитог садржаја. Методологија и атмосфера ове врсте преврата ближи су пучу зато што руководство делује из позадине а јавни учесници мобилисани су у служби коначних циљева који су већини нејасни или непознати

У Републици Српској се захуктава субверзивни процес у складу са матрицом „обојене револуције“. Важно је да права природа тог процеса постане широко позната. Он није „револуционаран“ већ, напротив, субверзиван и пучистички.

ОБРАЗАЦ РЕВОЛУЦИЈА Појам „револуција“ асоцира на друштвенополитички покрет широких размера и плебисцитарног карактера. Типично је надахнут намером да се помоћу промене власти јавна политика доведе у склад са жељама и интересима већине. „Пуч“ такође подразумева промену власти, али у корист много уже интересне групе. Револуција је отворен, или како би се то данас рекло „транспарентан“ процес, чији су покретачи и учесници углавном познати и делују јавно. Пуч је маневар у суштини затвореног карактера са циљем захвата власти и оперативним језгром које делује конспиративно и најчешће таји своје праве циљеве. Ради постизања политичког ефекта, учесници који су мање упознати са крајњим циљевима могу бити истурени да иступају јавно. Али пучистичко језгро, које одређује агенду, увек делује дискретно и из сенке.

Овај феномен интересантан је у првом реду у односу на Републику Српску, али присутан је подједнако у Украјини и Венецуели. Познат је под називом „обојена револуција“, али појам пуча му много више одговара. На делу је, заправо, мимикрија револуције, са низом спољашњих обележја аутентичног догађаја, али врло различитог садржаја. Методологија и атмосфера ове врсте преврата ближи су пучу зато што руководство делује из позадине а јавни учесници мобилисани су у служби коначних циљева који су већини нејасни или непознати.

Укратко ћемо изложити начин како се организује и усмерава процес који је прерушен као „народна револуција“. Пошто у том процесу нема ни трага од спонтаности, а од стихијности још мање, он се може најбоље проучавати са безличног становишта пуке технологије освајања власти. Ово је општи образац шаблонских „обојених револуција“ у разним земљама где су биле покушане или изведене. По тој шеми припрема се инфраструктура за насилно освајање власти у Републици Српској пре избора заказаних за октобар ове године.

1 Припремна фаза: Операција Гуливер. Премрежавање циљане државе лажним „невладиним организацијама“.

За ову фазу заробљавање Гуливера, као у познатој сатири Џонатана Свифта, најбоља је метафора. Карактерише је оснивање бројних „невладиних организација“ које се баве друштвеним питањима са потенцијалом да постану жаришта поделе и незадовољства у друштву. Те групе су обилно финансиране из иностранства и углавном делују са сличних идеолошких позиција. Медијска пажња коју добијају делује као мултипликатор њихове реалне снаге и значаја. Саме себе проглашавају за „цивилно друштво“. Када нападним понављањем и уз логистичку помоћ наклоњених медија овај самонаденути опис постане широко прихваћен, претварају се у референтне установе у вези са низом кључних друштвених питања.

У Републици Српској се већ неколико година формира инфраструктура оваквих лажних „невладиних организација“ са задатком да буду у приправности да би се на миг иностраних наредбодаваца укључиле у подстицање нереда и подривање уставног поретка.

2 Монополизација медијског простора и шаргарепа доминантне илузије.

Да би лажне „невладине организације“ могле успешно деловати у погодном амбијенту, потребно је да два услова буду испуњена. Прво, медијска средина се мора корумпирати у довољној мери да својим утицајем у таргетираном друштву обезбеди наклоност критичне масе јавности. Други услов је да знатан део друштва буде подвргнут утицају једне доминантне илузије. Спрега „невладиних организација“ и корумпираних медија експлоатише опчињавајуће дејство илузије за производњу масовне енергије која се, затим, фокусира према потреби.

[restrictedarea]

Монопол над медијским простором, што се обично постиже стратешким финансијским инвестицијама, кључан је за контролу протока информација према таргетираној јавности. Људи располажу углавном онаквим информацијама какве примају преко медија. Малобројни имају могућност да нешто лично провере или да самостално истраже. Када се донесе одлука за промену режима, један од важних разлога за Gleichschaltung главних медија је потреба да се средства јавног обавештавања синхронизују са делатношћу „невладиног сектора“.

Оба средства утицаја делују усклађено. У средиште јавне пажње стављају се исте теме и третирају на сличан начин, новинарски дискурс циљано се деградира и постаје површан, питања која би могла подстакнути на критичко размишљање се не постављају, дијапазон гледишта присутних у јавним расправама драстично се сужава, носиоци ставова неуклопљених у климу мишљења наметнуту од „невладиног сектора“ систематски су искључени, минорне личности и организације, које без подршке са стране не би имале приметну тежину, у вези са свим значајним питањима вештачки се изграђују у меродавне арбитре. Најзад, контрола над медијима обезбеђује да рефлектор истраживачког новинарства неће бити уперен у припаднике „невладиног сектора“ и да ће шкакљива питања у вези са њиховим изворима финансирања и правом агендом остати непостављена а одговори на њих – непознати широкој јавности.

У фази препарирања јавног мњења, подједнако је кључан фактор стварања доминантне илузије, или „шаргарепе“, која у представи смене режима мотивише масе да улогу статиста одиграју са искреним убеђењем да им је додељена главна улога. Конкретан садржај те илузије разликује се од случаја до случаја, али у данашњем свету неизбежно има јаку материјалну компоненту, уз ритуално уверавање маса да се боре за већи степен „демократије“ и уважавање одређених врста „права“.

Досадашње искуство промене режима по рецептури „обојених револуција“ доследно је негативно у погледу остварења иједног од тих обећања. Међутим, захваљујући контроли над медијским простором компаративне анализе искустава на другим местима где се одиграла „обојена револуција“ – успешно се избегавају. Лишени основних информација и подвргнути тенденциозном утицају извора који су плаћени да их обмањују, људи важне закључке изводе у чињеничном вакууму. Зато готово иста „шаргарепа“ служи као мамац на који велики број људи непрекидно наседа, иако ниједна земља још није видела користи од сличних обећања.

3 Регрутација локалних извођача. Следећа фаза је ангажовање људских кадрова који ће, када се стекну неопходни услови, извести програм организованих нереда са циљем обарања власти. Ти кадрови се регрутују и индоктринирају унапред, пре избијања планиране „обојене револуције“.

Видљиви део кадровског састава преврата састоји се из два елемента.

а. Политичке марионете. Политичке фигуре које су жељне власти, а имају тешкоће да је освоје редовним путем, идеалне су као манипулисани предводници „опозиције“.

б. Улична пешадија. Извођачи уличних радова подједнако су важни зато што њихов допринос операцији ствара спољашњи утисак спонтаног народног бунта. Улична руља се састоји из три концентрична круга:

– Искрени верници. Већина учесника су обманути конзументи „шаргарепе“, или доминантне илузије која се у конкретном извођењу „обојене револуције“ користи као средство за масовну мобилизацију. Они су корисне будале режираних нереда. Њихово присуство је декоративно и служи производњи утиска да је преврат одраз расположења већине, или бар знатног дела друштва.

– Плаћени статисти. Ако оркестратори процене да је број искрених верника недовољан да би пред камерама деловао убедљиво, гомила се допуњује плаћеним статистима. Бивши високи амерички функционер Пол Крег Робертс износи податак да су у Молдавији за кијевски „Евромајдан“ статисти регрутовани по тарифи од 30 евра дневно. У сиромашним земљама као што су Украјина, Молдавија или Босна и Херцеговина, изнајмљивање уличне гомиле по приступачној цени не представља никакву тешкоћу.

– Челична песница удара: обучени хулигани. Сценарио свих „обојених револуција“ предвиђа драматичан моменат масовног заузимања тачака које теоретичар ненасилног преврата, Џин Шарп, назива „стубовима подршке режиму“. То су углавном симболични објекти као управне зграде, скупштина, телевизија и слично. Пошто су та упоришта најјаче брањена, на њих се усмеравају хулиганске групе, претходно обучене за жестоку примену насилних метода.

4 Персонализација и сатанизација да би се прикрили стварни мотиви пуча. Кључно обележје свих „обојених револуција“ је да се изводе под лажном заставом, помоћу које се стварни циљеви маскирају. Када би оркестратори преврата унапред открили праву агенду, не би придобили никакву подршку или би, у најбољем случају, она остала минимална.

Сатанизација личности је крајње примитиван, али врло ефикасан механизам за акумулацију негативне енергије коју професионалци затим усмеравају на мете изазивањем вештачког бунта. То се види из коришћења те технике за покушаје дисквалификације Слободана Милошевића, Владимира Путина и Милорада Додика.

5 Харангирање маса и испирање мозга: методологија провокација – ескалација. Применом ове методе стварају се услови за производњу „варнице“. Џин Шарп и колега теоретичар, пук. Роберт Хелви томе посвећују посебну пажњу.

Да би се улична пешадија анимирала, тензије се морају непрестано подизати, изазивају се шокантни догађаји а доминација информативним простором користи се за пројектовање гнусних поступака на противничку страну. Стратешким дозирањем провокација одржавају се пажња и концентрација учесника. Подједнако важно, тиме се изазива ескалација „праведног гнева“ и одржава се ратоборно расположење у редовима окупљене масе. Успешне провокације, које напетост подижу на све виши ниво, саставни су део припремног процеса.

6 Окупљање лажног узорка глобалног друштва на централном месту које је најпогодније за медијску манипулацију. У наредној фази превратничког процеса изводи се трик концентрисања незадовољника у што већем броју на медијски погодном месту, одакле истичу инструисане захтеве. Маса је прво згуснута на једној микроскопској географској тачки. Затим се тај простор пропагандно претвара у једину позорницу где се нешто значајно одвија и на коју је концентрисана сва пажња, да би, на крају, телескопским сочивима та тачка била вештачки увеличана до гигантских размера.

У Бањалуци, где нема већих тргова као Мајдан у Кијеву или Тахрир у Каиру (Трг Крајине је из више разлога неадекватан, али ипак није искључено да ће у одређеном тренутку бити коришћен) у једном јавном парку, недалеко од зграде владе, подигнут је логор. Назире се намера да уз одговарајуће инциденте и подстицаје тај логор, који власти из необјашњивих разлога толеришу, постане тачка окупљања одакле ће поћи удар на кључне установе. Душко Вукотић, лидер „Удружења ветерана“, организације која тај простор користи, недавно је злослутно наговестио – „разбијање стакла“.

То може бити сасвим случајна подударност, али оближња зграда Владе Републике Српске је – од стакла.

7 Инсценирање „варнице“. По теорији Џина Шарпа и Роберта Хелвија, инсценирање „варнице“ обележава почетак активне фазе преврата. Окупљена маса се током извесног времена држи у стању растућег узбуђења које се производњом „варнице“, или катализатора за коначни обрачун, претвара у расположење погодно за оно што Шарп назива „big push“. То је одлучујући ударац, јуриш на „стубове режима“, што би требало да доведе до колапса власти.

Недавно смо у Кијеву видели један модел како то функционише. У служби организатора пуча, са циљем изазивања што већег хаоса, исти снајперисти су убијали и демонстранте и полицајце.

8 Инструментализација слуђене масе за насилно заузимање симболичних центара власти. Последњи чин „ненасилног отпора“, према приручнику за извођење „обојених револуција“ теоретичара Џина Шарпа и Роберта Хелвија, јесте медијски прилагођен јуриш на главна упоришта власти и њихово освајање. Под опсадом са свих страна, изложене жестоким политичким уценама и притисцима споља и под непрекидним ударцима професионално вођене и острашћене руље изнутра, деморалисане структуре власти се повлаче и распадају. То је сценарио предвиђен за велику завршницу превратничке операције, мада су се многи покушаји окончали спектакуларним крахом (Белорусија, Молдова, Иран).

Обманути протагонисти „демократске револуције“ обавили су свој задатак и, са пробраним изузецима, постали су непотребни. Као што је духовито приметио Енди Ворхол, на крају им је допуштено не више од 15 минута славе да уживају у илузији „успеха“. После тога, на сцену ступају професионалци, преузимају освојене полуге власти и предају их поверљивим локалним сарадницима. Инфраструктура преврата се убрзано демонтира а искоришћене масе се шаљу кући.

Од тренутка слома таргетираног система, улога статиста је завршена и они се уклањају. Без расходоване инфраструктуре и стручног руковођења, бунтовнички елан нагло сплашњава и маса поново тоне, како се цинично изразио Џин Шарп, у своје уобичајено стање – тромост.

То је стандардни сценарио свих „обојених револуција“ који чека народ Републике Српске ако дозволи да буде преварен.

Под новим режимом, објективни услови живота могу постати знатно гори, али без охрабрења и организаторских способности аниматора, дојучерашњи бунтовници то мирно трпе. Апатија, цинично напомиње Џин Шарп, јесте природно стање људског материјала који је предмет његове манипулације. Умеће је да се апатични субјекти покрену на ограничену и брижљиво усмерену акцију, па да се на крају опет врате у првобитно, коматозно стање. Самосталним размишљањем и аутономном политичком делатношћу угрозио би се нови поредак, као што је мало раније био срушен стари.

На завршетку успешно изведене „демократске револуције“, тако нешто било би недопустиво.

[/restrictedarea]