Последњи воз за Харков

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Прави рат око Украјине води се због контроле над енергетским транспортним коридорима, а најугроженије су православне земље Балкана – Србија и Република Српска, Македонија, Бугарска и Грчка

Да се у недељу одржавају председнички избори у Русији, Владимир Путин освојио би 85 одсто гласова, показало је последње истраживање руског Фонда „Јавно мњење“. Овај скок ионако високе популарности, најбоље сведочи о подршци коју Путин ужива у народу, посебно имајући у виду његову политику према Украјини и враћање Крима под окриље Русије. Тако је сада више него јасно да председник Русије има потпуно одрешене руке приликом повлачења даљих потеза на украјинском правцу. А који ће то потези бити, тек остаје да се види. Путин је одувек био познат по томе што уме до краја да сачува карте од нежељених погледа. Зато су многи на Западу били донекле изненађени брзопотезном „кримском партијом“, након што су се Путинови политички противници недељама наслађивали због наводне немоћи Русије, док се „Мајдан“ несметано ширио. Заправо је Путин само чекао да се заврши олимпијада.

СТРАХ ОД РУСА Наравно, сви они сада би највише желели да знају шта ће бити следећи Путинов потез и да ли ће извршити „инвазију“ на источну Украјину. Сталне провокације и све чешћа и бруталнија примена силе против руског народа на истоку Украјине, указују да „неко“ мами Путина да повуче исхитрен потез. Наравно, он то неће учинити. Чињеница је, ипак, и то се више не може сакрити, да су у Бриселу прилично преплашени од Руса. Није ни чудо. Треба се само присетити низа догађаја у последњих пет-шест година који недвосмислено сведоче да Запад и НАТО не могу да контролишу Москву. У једном тренутку су се на Западу, ипак, понадали да се Путин уплашио и да ће можда чак и попустити у вези са Кримом, као што би то учинио, на пример, Борис Јељцин. Међутим, руски лидер је потписао све неопходне „папире“ и експресно примио Крим у састав Руске Федерације. Затим су запретили да Русија мора да повуче своје трупе „са границе“, јер је то нова „црвена линија“. Притом је остало недоречено шта тачно значи „са границе“, ако се зна да у савременим условима ни раздаљина од неколико стотина километара не представља већи проблем за добро обучене и опремљене трупе. Или би Запад, можда, желео да Русија своје снаге пребаци источно од Урала?

ЈАСАН ОДГОВОР Руски одговор је јасно формулисан – морају се испунити споразуми од 21. фебруара, које је председник Виктор Јанукович потписао са лидерима тадашње украјинске опозиције и министрима иностраних послова Немачке, Француске и Пољске, уз присуство руског емисара Владимира Лукина. То значи да се мора ући у уставну реформу која би обезбедила минималне услове за компромис: федерализацију Украјине и државни статус руског језика, уз гаранције неутралног ванблоковског статуса земље. Ови услови, заправо, значе много већи институционални утицај Русије на дешавања у Украјини. Јер, федерализација подразумева да би проруски региони имали могућност директне сарадње са Москвом, што би довело до неке врсте двоструког суверенитета над овим областима. Формалну власт имао би Кијев, док би Москва веома брзо успоставила реалну контролу на терену. А НАТО би остао ван Украјине.

Зато и не чуди што проамеричка влада у Кијеву одбија и да разговара на ову тему. Они су и даље на позицијама превазиђеног и неодрживог концепта унитарне Украјине, што у пракси подразумева наметање политичког и културолошког обрасца који је грађанима југа и истока земље потпуно неприхватљив. Успостављају, такође, на мала врата војнотехничку сарадњу са НАТО, признајући за сада само испоруке „опреме, горива за авионе, резервних делова и униформи“, и куну се да оружје и муниција нису на том списку. Ко би им поверовао? Да би, ипак, своје намере увили у какве-такве обланде, „великодушно“ су понудили да руски језик добије статус државног, као да је то огроман уступак у земљи где 70 одсто становништва говори руски. Све то указује да су планови кијевских властодржаца далеко од добронамерних према интересима руског народа са запада Украјине.

И у Москви, али и у Доњецку, Харкову, Луганску, Дњепропетровску, Николајеву, Одеси и другим великим проруским градовима одлично су разумели ове поруке. Зато су, 7. априла, најпре у Доњецку, а затим и у Харкову, прогласили независност својих региона од Кијева и објавили да започињу формирање сопствених органа власти. Да би све то додатно запечатили, са трибине скупштине Доњецке области упућен је и захтев Владимиру Путину да на територију новопроглашене Доњецке Републике – уведе руске мировне снаге и заштити локално становништво од агресије из Кијева. Из украјинске престонице, међутим, одговорили су насилним разбијањем протеста, уз масовна хапшења и примену шок-бомби и сузавца. Позив Путину да се умеша, међутим, нико није укинуо и очигледно да је сада актуелнији него икад.

[restrictedarea]

Околности на истоку Украјине су такве да Кијев и Запад тешко могу да спроведу своје замисли без примене озбиљне оружане силе. А ако то ипак ураде, Русија сигурно неће седети скрштених руку. Истовремено, већ се назиру контуре проруске „Армије Југоистока“, која би требало да на себе прими први удар западних снага, уколико до њега ипак дође. Како је недавно откривено, Кијев на располагању има мешовиту оружану структуру, састављену од остатака некадашње регуларне армије, бораца профашистичког „Десног сектора“ и, како је открила руска агенција „РИА Новости“ – америчких плаћеника из паравојних формација блиских компанији „Блеквотер“, познатој по ангажовању у Ираку и Авганистану.

С обзиром на то да украјинска армија, чак и уз наведена појачања, нема довољну снагу у случају да се у сукоб умешају Оружане снаге РФ, морао би у помоћ да прискочи и НАТО – уколико жели да сачува смисао свог постојања у будућности. У том случају, Американци би у ватру најрадије гурнули своје европске „савезнике“. Међутим, није превише вероватно да би велике силе, попут Немачке, Француске или Велике Британије, пристале да њихови људи гину зарад опстанка фашистичке власти у Кијеву. Тако би врело кестење морале да ваде земље „нове Европе“, а пре свега Пољска, Румунија, Летонија, Литванија, Естонија, а могуће и Бугарска, Чешка, Хрватска, Албанија… Колико би оне биле вољне и способне да се ухвате у коштац против 850.000 мотивисаних руских професионалаца – такође је под великим знаком питања.

ПОДСТИЦАЈ – ЗА ФЕДЕРАЛИЗАЦИЈУ Овај невесели сценарио многи на Западу желе по сваку цену да избегну, али је питање да ли ће моћи. И њима је јасно да је дводеценијско иживљавање над Русијом и њеним интересима било претерано и да реакција Москве може бити жестока. Зато постоји нада да ће конфликт ипак бити решен мирним путем, уз уважавање легитимних интереса Русије и руског народа у Украјини, јер Москва више нема куд да се повлачи. Доњецка Република, уз Харковску Народну Републику, само су израз ових тежњи и њихово проглашење не значи нужно и сепаратизам. То је само подстицај Кијеву да активније размишља у правцу федерализације земље и пристане на преговоре о овим темама. Међутим, то што нова централна украјинска власт све више показује нервозу и покушава силом да угуши руски национални покрет може бити најбољи показатељ њених правих намера.

У Доњецку су већ најавили и референдум о независности (односно федерализацији Украјине) за 11. мај и то ће бити додатни адут у преговорима. Или ће Кијев признати реалност на терену – „Републику Руску“ и мирење са одласком Крима – или ће цена тврдоглавости бити сваким даном све већа. А она се, осим у територијама, већ сасвим конкретно изражава и у доларима, посебно када је реч о испорукама природног гаса из Русије. Јер, све озбиљне анализе указују да се прави рат око Украјине заправо води због контроле над европским енергетским транспортним коридорима. То што Украјина већ дугује Русији милијарде долара за гас и „не пристаје“ на укидање преференција које је Москва одобрила претходној власти на челу са Јануковичем сведочи да они верују како је њихова позиција незаменљива и да ће ЕУ спречити изградњу „Јужног тока“. То је, уосталом, идеална замисао која није настала у кијевским главама.

За Европу, поготово јужну и централну, овакав расплет донеће смањење привредног раста, директне губитке и убијање перспективе економског развоја. Говорећи „политички некоректним“ језиком, страдаће највише они најсиромашнији и најугроженији – православне земље Балкана, као што су Србија и Република Српска, Македонија, Бугарска и Грчка. Стога се политичка и економска будућност Балкана данас брани на барикадама у Харкову, Доњецку и Луганску. То је последња линија одбране, иза које нема даљег повлачења, већ се прелази у контраофанзиву.

[/restrictedarea]