Побуна против медијских манипулација

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Украјинскa криза je снажно поларизовала немачко друштво: истраживања показују да се, упркос жестокој медијској кампањи, већина грађана ставља на руску страну (изражавајући, притом, отворени антиамериканизам!) захтевајући чак, у садашњим околностима, неизводљив подухват да Немачка напусти западни савез и стратешки се позиционира „између Запада и Русије“

У најутицајнијем немачком политичком дневнику, „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, освануо је 22. априла велики текст о украјинској кризи под необичним насловом: „Кажите Меркеловој да нећемо ваше тенкове“.

Текст је занимљив као могући наговештај заокрета у интерпретацији украјинске драме, која је готово под конац иста у овдашњим, релевантним и надрегионалним медијима, без обзира на њихов профил и оријентацију.

Упорно гледање на те догађаје искључиво кроз визуру „Мајдана“, и пренебрегавање да се види, и саопшти, какав је злокобни мутљаг прокључао из тог „мајдана“, суочило се с правом побуном читалаца. Користећи електронска средства и друштвене мреже, засули су редакције жестоким критикама на рачун једностраности, површности, пристрасности и манипулација.

Ако је неко у редакцијама, које су биле затечене жустрином реакција, за часак можда поверовао да је реч о „оркестрираној кампањи“, морао се суочити са тврдом и непоткупљивом чињеницом: већина Немаца, према истраживању Демоскопског института „Инфратест димап“, стала је на руску страну и показала разумевање за „Путинову анексију Крима“.

 

Горка немачка тема: антиамериканизам Готово хистерични напади на Путина, и његова сатанизација, у једном броју медија и од стране (мора се рећи, прилично усамљених) политичара (најчешће је поређен с Хитлером) показали су се као контрапродуктивни. Уследило је, за немачки медијски и политички свет, још неугодније изненађење: у расправама о руској улози у украјинској кризи – а та криза поларизовала је немачку јавност јаче него било која друга тема немачке политике! – огласио се, неспутано и отворено, као израз расположења великог дела немачког становништва, снажни антиамериканизам, драматично појачан фамозном афером с тоталном, и глобалном, шпијунажом америчких тајних служби. Горка тема у (прилично) понизном држању немачких званичника према Вашингтону! Вашингтонски дописник „Шпигла“ Себастијан Фишер је с очигледним изненађењем констатовао да се у једном делу немачког становништва „украјинско-руски конфликт“, изненада претворио у – конфликт са Сједињеним Америчким Државама. И не само то: захуктала се расправа о евентуалном новом политичко-стартешком позиционирању Немачке, с могућим одвајањем од западног савезништва. Иако би тај подухват, у садашњим околностима, био неизводљив, идеја о новом позиционирању Немачке је неочекивана и, у сваком случају, интересантна.

Камен темељац немачке спољне политике све до сада био је, иначе, чврст ослонац на Запад. Први западнонемачки канцелар Конрад Аденауер управо се слави због чињенице да је пораженој земљи, њеном западном делу, обезбедио склониште, и заштиту, на западној страни.

 

Пушка о немачком рамену Било је у томе очигледно више интереса Вашингтона него самог Бона. Наслућивао се, наиме, Хладни рат и Американци су (о)лако одбацили заветно обећање да више никад неће дозволити да пушка виси о немачком рамену. Дозволили су да се Немци наоружају, створе моћну армију (пола милиона војника) да уђу у западну војну алијансу и буду „грудобран“ (и први изгоре) у случају руског (совјетског) напада.

За Фишера је, каже, у најмању руку, збуњујуће да би већина Немаца сада, наједном, била спремна да „стави на диспозицију“ западну позицију која је Немачкој „донела слободу, демократију и благостање“, све оно за шта су други народи морали у револуцијама да се изборе.

„Шпигловог“ дописника су, наиме, изненадили, и очигледно разочарали, резултати (редовног) истраживања прве (јавне) немачке телевизијске мреже (АРД) о политичким трендовима из априла ове године: само 45 одсто Немаца види Немачку (чврсто) у западном савезништву, док би 49 процената желело да се њихова земља нађе на новој, „средишњој позицији“, између Запада и Русије.

[restrictedarea]

Зауставићемо се још само на Фишеровом (јефтином) и за саме Немце увредљивом, објашњењу овог феномена. У оживљавању снажног антиамериканизма он види  неку врсту  немачког „пубертетског комплекса“: људи који су седамдесет година живели радосно и у благостању под америчким „заштитним кишобраном“, спремни су на побуну, на начин како то чине дурљиви тинејџери у односу на своје родитеље.

Психологија чини своје, али не помаже (увек) у судару с чињеницама. Према једном истраживању „Вин-Галупа“, 17 процената Немаца види у САД „највећу претњу светском миру“. Американци су у томе освојили неприкосновено прво место, испред Ирана. Такво уверење је још снажније изражено међу млађим људима: сваки четврти Немац од 25. до 35. године верује да мир у свету угрожавају највише Американци.

Однос пун емоција и противречности Има, дакако, озбиљнијих покушаја да се објасне сложени, психолошко -политички односи између два велика европска народа, Руса и Немаца. Кад се све сабере, испада да нема народа према којем је однос Немаца тако и толико емоционалан и − противуречан. Два светска рата и четрдесет година Немачке Демократске Републике (Источне Немачке) оставили су снажан печат на њихов, крајње амбивалентан, однос у минулом веку. И кад је реч о односу између два народа и односу између две државе. С једне стране, кад су у питању Немци, нескривен презир према „примитивним Русима“, а у исто време опчињеност руском културом и „руском душом“.

Писац Инго Шулце (рођен на истоку земље, у Дрездену) каже да у немачком односу према Русији постоје периоди велике наклоности и периоди тоталне одбојности. Рус је „Грозни Иван“, потпуни странац, Рус је „Азијат“. Рус је извор страха. У исто време, Рус је веома гостољубив, дубоко осећајан. Рус има широку земљу и широку душу. Он је КУЛТУРА. Он је Чајковски и Толстој…

Због свега тога, не чуди што је украјинска криза, „тако дубоко“ погодила Немце, и постала разлог за (пре)испитивање њиховог новог стратешког позиционирања и − сопственог идентитета…

 

Жучне полемике, искључиве позиције Нигде се минулих недеља није полемисало, и с таквом оштрином, око руске улоге у украјинској кризи, као у Немачкој. И са тако екстремних, искључивих позиција: што су гласнији били они који су осуђивали руске потезе у Украјини, то су још жучнији и звучнији бивали они који су изражавали разумевање за „сатанизоване“ и једно време (Горбачов, Јељцин) „понижаване Русе“.

Већина Немаца би у овом случају стала на страну Руса, уверен је историчар Јерг Беберовски, који се бави историјом источне Европе. Али зашто, откуд толика повезаност, упркос два светска рата, с Русијом? Толика фасцинација Русима и њиховом великом земљом?

У покушају да одговори на ово питање, „Шпигл“ спомиње два разлога која искачу у први план: економске интересе и дубоко укорењен, и на левици и на десници, антиамериканизам. Нешто дубље, објашњење би могло да се тражи у: романтици и – рату.

Рат је, недвосмислено и непорециво, немачка кривица: Немачка је та која је напала Совјетски Савез, који је у том „ расистичком и уништавајућем рату“ (Други светски рат) изгубио 25 милиона војника и цивила. Због тога су многи Немци уверени да би Берлин у критици Русије, и кад је у питању украјинска криза, морао да покаже крајњу уздржаност.

Немачки интелектуалци запажају парадокс, присутан посебно у руском случају: народи који су највише страдали и пропатили под немачком окупацијом показују најмању мржњу према Немцима. Већ споменути књижевник, Инго Шулце, који је деведесетих дуже боравио у Петрограду, сведочи: Руси причају приче (о нацистичким зверствима) од којих се „крв леди у жилама“, али „нас не оптужују“.

Немци су извукли поуку: никад више у рат с Русима!

Политиколог Херфрид Минклер тај феномен објашњава заједничким ратним искуством. Ратни сукоби могу да развију много снажнију „динамику заједништва“ него „грљење“. Реч је о искрености, констатује Минклер, која је „израсла из два светска рата“, одакле су Немци извукли важну поуку: никад више у рат с Русима!

А сад – романтика. Русија је, примећује „Шпигл“ у тексту под насловом „Рођаци по души“ (7. април) увек представљала за Немце извор чежње. Бескрај руског простора, веровање да би се тамо могло живети природно, без грча и цивилизације, при чему се „дубина руске душе“ појављивала као противтежа „западној површности“.

Кад је источно-западни конфликт, с Михаилом Горбачовим, изгубио на оштрини, „нико није био срећнији од Немаца: коначно су опет смели да воле Русе“ (Шпигл). И кад су фанфаре (одавно) утихнуле, остала је немачка захвалност човеку који је Немцима даровао уједињење, растачући, истовремено, велику Совјетску империју. Догађај који ће садашњи руски председник потом означити као највећу геостратешку трагедију двадесетог века.

Традиција немачког антизападног размишљања сеже, иначе, дубље у прошлост. Овај недељник, у том контексту, упућује на текст Томаса Мана, „Опсервације једног аполитичара“, писан у време Првог светског рата. У њему се велики писац жестоко „обрачунава“ са Западом, позивајући се, притом, на размишљања свог колеге, великог руског писца Достојевског. „Немство је, констатовао је тада Ман, култура, душа, уметност, а не цивилизација, друштво, бирачко право.

Ман је касније донекле ревидирао своје становиште, али овај есеј остаје документ о томе где би Немачка, између Истока и Запада, требало да се позиционира.

Историчар Хајнрих Август Винклер је био уверен да је „идеологија“ средишње позиције Немачке, између Истока и Запада, одслужила своје. И да је Немачка превалила дуг, и неповратан, пут на Запад. Сада се, примећује, у страху од обнављања сукоба између Истока и Запада то питање о посебној немачкој позицији (и улози) изнова враћа у политичку и јавну орбиту. Нико (званично) не поставља питање немачке припадности ЕУ и НАТО. Посебна повезаност с Русијом, која Немачку разликује од осталих западноевропских земаља, утиче, међутим, снажно на немачку (спољну) политику. Заоштравањем украјинске кризе, за Немачку се, више него за било коју другу земљу у Европи, више тога ставља на коцку. Већ сада је, судећи по (бројним) истраживањима јавног мњења, кад је у питању њена, досад безрезервна и неупитна, припадност Западу, Немачка снажно уздрмана и дубоко подељена земља.

Меркелова, не шаљи тенкове

И на крају, о поруци Ангели Меркел, с почетка текста, да не шаље (немачке) тенкове у Украјину. Њу је, посредством новинара „Франкфуртер алгемајне цајтунга“, послала, из једног источноукрајинског града, Маргарита Фјодоровна Адулов, инжењер у пензији, учесница проруских демонстрација које су „запалиле“ исток и југ Украјине.

„Поручите Меркеловој следеће: нећемо ваше тенкове, нећемо овде тенкове НАТО, нећемо европске тенкове.“ Придружила се, иако у годинама (рођена ратне 1943.) демонстрантима, „због оца“, који је погинуо „ у борби с фашистима“. „Због тога сам овде, да његова смрт (пред новим насртајем „фашиста из Кијева“) не буде узалудна.“

Испричала је немачком новинару како су тада, кад је изгубила оца, заједно са још седморо браће и сестара, и готово сва деца у селу остала без очева.

Узимајући га нежно за руку, рекла је: „Ви сте млади, ви ништа нисте криви, али поручите Меркеловој, било је већ превише крви…“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. … добро је, када се мало детаљније и озбиљније позабави немачко-руским односима ?! Предрасуде и пропаганда и није најбољи `савезник` здраворазумног расуђивања ?! Љубав (према Богу и ближњима) је та, која може да поправи једнострану `ученост` која уме да произведе охоли презир према другима ?! Гете је трагао за правом вером и дивио се поезији коју је Православље изњедрило ?! Други немачки песник рече, као да су Немци “недовољно крштени”, када осиона паганштина, повремено лако `избија на површину` и изазива катаклизме светских размера ?! А колико Немци познају Православље, па да осим ниподаштавања, заузму и другачије посматрање Руса ?…. `Комунизам` који је `увезен` у Русију 1917. је имао огроман немачки `допринос` ( због `релаксирања` руског фронта) ?! Сам В. Уљанов, који је блиндираним возом `допремљен` у Русију, сумњао је у успех револуције ? Али, ни то није спречило ратове и разарања – `совјети` се Немцима `вратили` – 1945 – право у Берлин, као `бумеранг` ?! И Протестантизам је `одјек` – Правослаља : након више од 6 векова, од мисије Св. Ћирила и Методија – и Немци су примили Писмо на свом језику ( Лужичким Србима, чији су јужни крајеви били у саставу Велике Моравске у време мисије свете солунске браће, Немци то још вековима нису дозвољавали, иако њихова улога у Реформацији уопште није била безначајна ?!)… Хвалили су Хердер и др. Лутера, што их `ослободи` (латинске) патрологије – стварајући простор за “немачку филозофију”, али се прећуткује Лутеров тестамент, у којем се, са најдубљим поштовањем говори о богатој, искуственој “Енејиди” ?! А `Енеида` креће, из крајева, блиских Константинопољу т.ј. ради се о православном светоотачком наслеђу ( Patrologia Graeca )… ?!
    … Жалосно је, када се, у 21. веку и новом миленијуму ико трси неким “европејством” а одриче се хришћанског наслеђа, те га и не познавши одбацује и презире у корист свог `пантеона` погубних страсти, старих, колико и људски род.. ?!
    …. Стихови Писма : “Изгибе народ мој због незнања…”, поново и наново су – актуелни.. ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *