Od kosovske do krimske šanse?

Piše Dragomir Anđelković

Krimska dešavanja i ishod proteklih parlamentarnih izbora pružaju šansu Srbiji da uđe u novu fazu državno-nacionalnog razvoja. Od predstojećih zapadnih pritisaka zavisi koliki su njeni dometi i kakve rizike nosi

Ruska Federacija je u prvim godinama posle rasturanja Sovjetskog Saveza vodila nekritički intoniranu prozapadnu politiku. Sredinom 90-ih godina usled maćehinskog uzvratnog odnosa Zapada, Rusija, čak i za vlade Jeljcina, koriguje dotadašnji kurs. Ipak, i dalje je njenu politiku karakterisala ozbiljna zabluda, koja joj je kao „kukavičje jaje“ bila podmetnuta kako bi njene snage bile paralisane. To je bila lažna predstava da se može ekonomski oporaviti samo ako uspe da uveri Zapad da je, u skladu sa njegovim očekivanjima, pouzdan partner koji deli sve njegove „vrednosti“. Takvo opredeljenje je nametalo, u većoj ili manjoj meri, ali uvek takav, mazohistički odnos prema sopstvenim interesima, jer je to bila cena kupovine „ljubavi“ Vašingtona i Brisela.

 

KOSOVSKO OTREŽNJENJE Agresija na Srbiju prouzrokovala je kod ruske elite munjevito otrežnjenje. Ruski političari su u potpunosti uvideli da svetom hara evroatlantski neokolonijalni monstrum, koji daje sebi za pravo da uradi bilo šta što mu odgovara, dok priča bajke o širenju demokratije. I ne samo to, već se izrodilo i uverenje da će Rusija, pre ili kasnije, biti pod direktnim udarom Zapada, odnosno da je čeka sudbina Srbije. Pre Kosova nemali deo ruskih vodećih krugova, postepeno prepoznajući raskorak između zapadnih ružičastih reči i gnusnih dela, ipak je verovao da će RF, skrušeno dokazavši svoju lojalnost, biti primljena u evroatlantsku porodicu. Posle agresije na Srbiju svakome ko nije otvoreno bio u funkciji zapadnog propagandnog aparata u Rusiji, postalo je jasno šta čeka zemlju ako ne nastavi po starom, već bude evolutivno menjala dotadašnja opredeljenja.

Brza preorijentacija na politiku emancipacije od Zapada i svestrano jačanje privrednih, vojnih i svih drugih kapaciteta, za Kremlj su postali imperativ opstanka. Globalna dešavanja Rusiji su za to stvorila priliku. Amerika – uverena u to da je samo pitanje vremena kada će RF kao zrela kruška upasti u njenu korpu za skupljanje geopolitičkog plena – posle 11. septembra 2001. godine kreće putem vojne ekspanzije na Srednjem istoku. Cilj je bio osvajanje energetskih resursa ali i stvaranje uslova za pritisak na „ruski prostor“ sa juga kako bi već isplanirani „narandžasti“ prodor u delove nekadašnjeg SSSR-a bio delotvorniji. Posledice su ipak bile drugačije od onoga što su evroatlantski stratezi želeli. Usled američkog prodora u Irak cene fosilnih goriva su drastično porasle, što je bitno olakšalo oporavak Rusije. Drugo, ona je pokazala mnogo veću vitalnost nego što se na Zapadu verovalo. Putin je od posustale ruske države energičnim rezovima munjevito ponovo napravio veliku silu, te se takva Rusija suočila sa udarima koji bi je slomili da nije doživela spasonosnu metamorfozu.

Generalna proba „narandžastih prevrata“ namenjenih postsovjetskom prostoru dogodila se u Beogradu (2000). Potom je otpočela ofanziva u okruženju Rusije: Gruzija (2003) Ukrajina (2004) Kirgizija (2005) pokušaji organizovanja „obojenih revolucija“ u Uzbekistanu i Belorusiji (2006) pa sve do najnovijeg prevrata u Kijevu (2014). S druge strane ojačala Rusija ozbiljno je počela da parira pokušajima sopstvenog (geo)političkog zaokruživanja pa i unutrašnjeg slabljenja putem daljeg jačanja zapadne „pete kolone“ u samoj Rusiji. U tome je imala asimetrične uspehe, od Centralne Azije i sopstvene „kuće“, gde je ne samo zaustavila evroatlantski prodor već i u velikoj meri eliminisala ranije stvoren uticaj zapadnih faktora, preko Kavkaza do Ukrajine, gde nekada i uz oružano angažovanje uspeva da održi makar neki vid protivteže.

[restrictedarea]

ALTERNATIVA NEOKOLONIJALIZMU Stigli smo do položaja srpskog naroda. Uspon Rusije je omogućio bar kočenje našeg pada. I to uprkos tome što smo krenuli u suprotnom smeru od RF, odnosno onda kada je ona počela da radi za sebe, Srbija je počela da deluje protiv sebe. Ipak, postepeno je intenzitet naše samodestrukcije slabio, tj. nacionalni elementi nekadašnjeg DOS-a (DSS) uspeli su da preuzmu vodeću ulogu u državi (mada daleko je od toga da i dalje u vlasti nisu participirale razne evroatlantske frakcije). To je, u kombinaciji sa novom ulogom Rusije, omogućilo da sprečimo da dođe do završnog udara na Republiku Srpsku, potpunog širenje separatističkog virusa u Vojvodini i nekim drugim delovima Srbije, te da se ne pomirimo sa otmicom Kosova i ulaskom u NATO.

Drugo važno pitanje koje se tiče i nas, to je ruski odnos prema državi u sferi dominantnog uticaja Moskve, čime se na sadržajan način, pre svega na primeru Centralne Azije, bavi studija jednog renomiranog iranskog istraživača, koju je nedavno objavila iranska novinska agencija (Fars News Agensy). Kasim Osuli argumentovano pokazuje koliko se ruska politika prema državama koje su sa Moskvom tesno povezane principijelno razlikuje od onoga što čine Vašington i Brisel tamo gde imaju glavnu reč. Rusija se prema svojim partnerima ponaša kao prema ravnopravnim faktorima, uvažavajući njihove interese i izbegavajući hegemonistički stav. Ne meša se u njihove unutrašnje društvenopolitičke tokove, pa na tuđem terenu čak ni direktno ne parira zapadnom „ideološkom aparatu“, već, i to isključivo u meri u kojoj tamošnje vlasti od nje traže, njima pruža podršku da se izbore sa opasnošću.

Rusija je tako postupala u Ukrajini i onda kada su stvari tamo išle ka tome da se otrgnu kontroli. Poštujući legitimnu administraciju u Kijevu, Moskva je njoj ostavljala prostor da se izbori sa krizom, izbegavajući da na bilo koji način ugrozi ukrajinski suverenitet i doprinese eskalaciji sukoba izazivanih od strane Zapada. U Ukrajini se takvo rusko ponašanje u duhu principa suverene demokratije – stava da svaki narod samostalno treba da odlučuje o svojoj sudbini – pokazalo geopolitički kontraproduktivnim jer se režim Janukoviča pokazao nesposobnim da brani sopstvenu zemlju. S druge strane, Rusija je opisanom praksom izgradila dubinsko poverenje čitavog niza savezničkih država od Jermenije do Kirgistana. Tamo gde postoje stabilne vlasti koje kontrolišu svoje zemlje, uvažava se ruska podrška autentičnom razvoju. To ne znači da lično ne smatram da bi Rusija veću pažnju valjalo da pridaje razvijanju mehanizama „meke“ moći u inostranstvu, ali podvlačim da to što tako ne postupa jeste odraz njenog načelnog stava da je svako gospodar u svojoj kući te da se u mnogim delovima sveta takvo opredeljenje veoma uvažava. I našim vlastima ono jasno pokazuje šta mogu da dobiju ako budu imale hrabrosti, umesto neokolonijalnih pritisaka Zapada.

 

IZNUĐENI IZBOR Srbija sada ima jaku vlast, tj. ona je u stanju, samo ako bude imala smelosti, da se nosi i sa zapadnim kapacitetima za unutrašnji pritisak. A da se on sprema, vidimo na osnovu toga što se pripremaju mediji koji imaju kao jedini cilj da sa pozicija evroatlantskih interesa slabe Vučića. Prvo, da ne bude dugo suviše jak jer na tim osnovama u nekom trenutku dolazi do emancipacije od onih koji nas doživljavaju kao svoju okupiranu teritoriju. Drugo, da budući premijer zna da nad njim visi još jedan oštar mač koji će biti otkinut sa tanke dlake onog momenta kada neko proceni da povlači „nedopustive“ geopolitičke poteze. A kurs oficijelnog Beograda na tom polju već sada se da uporediti sa ruskim posle 1996. godine. Očito Srbija više slepo ne sledi Zapad, ali nije napravljen ni radikalan diskontinuitet u odnosu na politiku koja je ranije vođena. Ipak, važni novi parametri su uspostavljeni sklapanjem strateškog partnerstva sa Rusijom (što se godinama ranije sabotiralo) time što je Srbija postala posmatrač u političkim institucijama ODKB (ruskog vojnog saveza) i prestankom diskriminacije ruskog kapitala.

Po mom mišljenju, na planu razvoja rusko-srpskih odnosa i zaštite državnih interesa Srbije trebalo je otići dalje. No, da se nešto pozitivno uistinu desilo, vidi se po tome što smo jedina država u zoni dominacije EU koja nije osudila Rusiju u vezi sa krimskim događanjima, odnosno na osnovu više nego pozitivnih reakcija Kremlja zbog toga. Na kraju krajeva, bez obzira na lične emocije, polazeći od toga da smo okruženi NATO i EU državama, verovatno je i najracionalnije da Srbija nastoji da balansira, održavajući koliko je moguće dobre odnose i sa Zapadom i sa Rusijom. Štaviše, i tzv. EU opredeljenje naših vlasti u Moskvi se ne ocenjuje kao smetnja za tako nešto. Međutim, problem je ako nas Zapad u narednom periodu bude prisiljavao da se oko „Južnog toka“ ili potencijalne eskalacije sukoba na istoku Ukrajine opredelimo protiv Rusije.

Krimska dešavanja za nas predstavljaju evolutivnu šansu da olabavimo okupacione stege. Rusija je ukrajinskim prodorom evroatlantskih činilaca prisiljena da aktivno zaigra sa dometima koje to uskoro može da ima i na našem prostoru. U takvim okolnostima za Beograd je najpametnije ono što sada radi: da balansira dok ne počnu da se pojavljuju mnogo veće pukotine na strukturama zapadne dominacije. Međutim, realno je da on to neće čekati, tj. da će uskoro krenuti u regionalnu protivofanzivu kako bi pokidao sve ozbiljnije veze ovdašnjih država sa Rusijom. U tom slučaju Beograd mora, zbog sebe a ne zbog bilo koga drugog, da izabere Rusiju. Ako od nje budemo prinuđeni da se udaljimo, izgubićemo ključnu potporu za odbranu RS i preostalih pozicija na KiM-u, a okupacija Srbije će postati totalna, uz nametanje takvih pravila igre da bi oništo sada drže vlast brzo zamenili osećanje sadašnje moći ukusom pune marionetske nemoći.

 

PUTIN ILI JANUKOVIČ? Na stranu ekonomska šteta do koje bi došlo, a imajmo u vidu da su potencijali za saradnju sa Rusijom najrealniji osnov za naš privredni oporavak. S druge strane, pokušaj da radikalno iskoristimo krimsku šansu i izađemo iz zone zapadne dominacije imao bi takođe ozbiljne, kako privredne tako i političke posledice. Mala Srbija nije isto što i Rusija, te je iracionalno da inicijalno pokušamo da kopiramo njen put emancipacije. Usled toga našli bismo se pod snažnim pritiskom Zapada. No, ako nas dovedu u situaciju da moramo da biramo između tihe sopstvene propasti i energičnih a rizičnih mera u prilog emancipacije, racionalno je izabrati drugo jer u prvom slučaju nas svakako čeka propast. Balansiranje je jedno a snishodljiva samodestrukcija, što je alternativa pokušaju bega iz zamke, nešto je sasvim drugo. Uostalom, ako ovde ne bi bilo „sindroma Janukovič“, te bismo se čvrsto postavili, mislim da strani udari ne bi bili fatalni.

Suviše je kod nas prisutan zapadni kapital da bi on tek tako bio žrtvovan. Pre bi se radilo o strašnim pretnjama i inicijalnim pritiscima, a ako se pokaže otpornost na njih, relevantni evropski centri bi seli da sa nama pričaju kako dalje. Jer, ne kažem da Srbija treba da se opredeli protiv Zapada i tako zatvori sva vrata. To bi za nas stvarno bilo jako rizično, odnosno ni Moskva nam tako nešto ne bi savetovala. Međutim, Srbija mora da se odluči za energičnu odbranu veza sa Rusijom jer tako Beograd brani i svoje vitalne interese u RS i na KiM-u, ali i mogućnost da se Srbija fazno oslobodi postmoderne okupacije. Krim je za nas šansa da korak po korak nešto izmenimo u svom položaju, ali i opasnost da se naše podjarmljivanje okonča.

[/restrictedarea]