Кримска дешавања и исход протеклих парламентарних избора пружају шансу Србији да уђе у нову фазу државно-националног развоја. Од предстојећих западних притисака зависи колики су њени домети и какве ризике носи
Руска Федерација је у првим годинама после растурања Совјетског Савеза водила некритички интонирану прозападну политику. Средином 90-их година услед маћехинског узвратног односа Запада, Русија, чак и за владе Јељцина, коригује дотадашњи курс. Ипак, и даље је њену политику карактерисала озбиљна заблуда, која јој је као „кукавичје јаје“ била подметнута како би њене снаге биле паралисане. То је била лажна представа да се може економски опоравити само ако успе да увери Запад да је, у складу са његовим очекивањима, поуздан партнер који дели све његове „вредности“. Такво опредељење је наметало, у већој или мањој мери, али увек такав, мазохистички однос према сопственим интересима, јер је то била цена куповине „љубави“ Вашингтона и Брисела.
КОСОВСКО ОТРЕЖЊЕЊЕ Агресија на Србију проузроковала је код руске елите муњевито отрежњење. Руски политичари су у потпуности увидели да светом хара евроатлантски неоколонијални монструм, који даје себи за право да уради било шта што му одговара, док прича бајке о ширењу демократије. И не само то, већ се изродило и уверење да ће Русија, пре или касније, бити под директним ударом Запада, односно да је чека судбина Србије. Пре Косова немали део руских водећих кругова, постепено препознајући раскорак између западних ружичастих речи и гнусних дела, ипак је веровао да ће РФ, скрушено доказавши своју лојалност, бити примљена у евроатлантску породицу. После агресије на Србију свакоме ко није отворено био у функцији западног пропагандног апарата у Русији, постало је јасно шта чека земљу ако не настави по старом, већ буде еволутивно мењала дотадашња опредељења.
Брза преоријентација на политику еманципације од Запада и свестрано јачање привредних, војних и свих других капацитета, за Кремљ су постали императив опстанка. Глобална дешавања Русији су за то створила прилику. Америка – уверена у то да је само питање времена када ће РФ као зрела крушка упасти у њену корпу за скупљање геополитичког плена – после 11. септембра 2001. године креће путем војне експанзије на Средњем истоку. Циљ је био освајање енергетских ресурса али и стварање услова за притисак на „руски простор“ са југа како би већ испланирани „наранџасти“ продор у делове некадашњег СССР-а био делотворнији. Последице су ипак биле другачије од онога што су евроатлантски стратези желели. Услед америчког продора у Ирак цене фосилних горива су драстично порасле, што је битно олакшало опоравак Русије. Друго, она је показала много већу виталност него што се на Западу веровало. Путин је од посустале руске државе енергичним резовима муњевито поново направио велику силу, те се таква Русија суочила са ударима који би је сломили да није доживела спасоносну метаморфозу.
Генерална проба „наранџастих преврата“ намењених постсовјетском простору догодила се у Београду (2000). Потом је отпочела офанзива у окружењу Русије: Грузија (2003) Украјина (2004) Киргизија (2005) покушаји организовања „обојених револуција“ у Узбекистану и Белорусији (2006) па све до најновијег преврата у Кијеву (2014). С друге стране ојачала Русија озбиљно је почела да парира покушајима сопственог (гео)политичког заокруживања па и унутрашњег слабљења путем даљег јачања западне „пете колоне“ у самој Русији. У томе је имала асиметричне успехе, од Централне Азије и сопствене „куће“, где је не само зауставила евроатлантски продор већ и у великој мери елиминисала раније створен утицај западних фактора, преко Кавказа до Украјине, где некада и уз оружано ангажовање успева да одржи макар неки вид противтеже.
[restrictedarea]АЛТЕРНАТИВА НЕОКОЛОНИЈАЛИЗМУ Стигли смо до положаја српског народа. Успон Русије је омогућио бар кочење нашег пада. И то упркос томе што смо кренули у супротном смеру од РФ, односно онда када је она почела да ради за себе, Србија је почела да делује против себе. Ипак, постепено је интензитет наше самодеструкције слабио, тј. национални елементи некадашњег ДОС-а (ДСС) успели су да преузму водећу улогу у држави (мада далеко је од тога да и даље у власти нису партиципирале разне евроатлантске фракције). То је, у комбинацији са новом улогом Русије, омогућило да спречимо да дође до завршног удара на Републику Српску, потпуног ширење сепаратистичког вируса у Војводини и неким другим деловима Србије, те да се не помиримо са отмицом Косова и уласком у НАТО.
Друго важно питање које се тиче и нас, то је руски однос према држави у сфери доминантног утицаја Москве, чиме се на садржајан начин, пре свега на примеру Централне Азије, бави студија једног реномираног иранског истраживача, коју је недавно објавила иранска новинска агенција (Fars News Agensy). Касим Осули аргументовано показује колико се руска политика према државама које су са Москвом тесно повезане принципијелно разликује од онога што чине Вашингтон и Брисел тамо где имају главну реч. Русија се према својим партнерима понаша као према равноправним факторима, уважавајући њихове интересе и избегавајући хегемонистички став. Не меша се у њихове унутрашње друштвенополитичке токове, па на туђем терену чак ни директно не парира западном „идеолошком апарату“, већ, и то искључиво у мери у којој тамошње власти од ње траже, њима пружа подршку да се изборе са опасношћу.
Русија је тако поступала у Украјини и онда када су ствари тамо ишле ка томе да се отргну контроли. Поштујући легитимну администрацију у Кијеву, Москва је њој остављала простор да се избори са кризом, избегавајући да на било који начин угрози украјински суверенитет и допринесе ескалацији сукоба изазиваних од стране Запада. У Украјини се такво руско понашање у духу принципа суверене демократије – става да сваки народ самостално треба да одлучује о својој судбини – показало геополитички контрапродуктивним јер се режим Јануковича показао неспособним да брани сопствену земљу. С друге стране, Русија је описаном праксом изградила дубинско поверење читавог низа савезничких држава од Јерменије до Киргистана. Тамо где постоје стабилне власти које контролишу своје земље, уважава се руска подршка аутентичном развоју. То не значи да лично не сматрам да би Русија већу пажњу ваљало да придаје развијању механизама „меке“ моћи у иностранству, али подвлачим да то што тако не поступа јесте одраз њеног начелног става да је свако господар у својој кући те да се у многим деловима света такво опредељење веома уважава. И нашим властима оно јасно показује шта могу да добију ако буду имале храбрости, уместо неоколонијалних притисака Запада.
ИЗНУЂЕНИ ИЗБОР Србија сада има јаку власт, тј. она је у стању, само ако буде имала смелости, да се носи и са западним капацитетима за унутрашњи притисак. А да се он спрема, видимо на основу тога што се припремају медији који имају као једини циљ да са позиција евроатлантских интереса слабе Вучића. Прво, да не буде дуго сувише јак јер на тим основама у неком тренутку долази до еманципације од оних који нас доживљавају као своју окупирану територију. Друго, да будући премијер зна да над њим виси још један оштар мач који ће бити откинут са танке длаке оног момента када неко процени да повлачи „недопустиве“ геополитичке потезе. А курс официјелног Београда на том пољу већ сада се да упоредити са руским после 1996. године. Очито Србија више слепо не следи Запад, али није направљен ни радикалан дисконтинуитет у односу на политику која је раније вођена. Ипак, важни нови параметри су успостављени склапањем стратешког партнерства са Русијом (што се годинама раније саботирало) тиме што је Србија постала посматрач у политичким институцијама ОДКБ (руског војног савеза) и престанком дискриминације руског капитала.
По мом мишљењу, на плану развоја руско-српских односа и заштите државних интереса Србије требало је отићи даље. Но, да се нешто позитивно уистину десило, види се по томе што смо једина држава у зони доминације ЕУ која није oсудила Русију у вези са кримским догађањима, односно на основу више него позитивних реакција Кремља због тога. На крају крајева, без обзира на личне емоције, полазећи од тога да смо окружени НАТО и ЕУ државама, вероватно је и најрационалније да Србија настоји да балансира, одржавајући колико је могуће добре односе и са Западом и са Русијом. Штавише, и тзв. ЕУ опредељење наших власти у Москви се не оцењује као сметња за тако нешто. Међутим, проблем је ако нас Запад у наредном периоду буде присиљавао да се око „Јужног тока“ или потенцијалне ескалације сукоба на истоку Украјине определимо против Русије.
Кримска дешавања за нас представљају еволутивну шансу да олабавимо окупационе стеге. Русија је украјинским продором евроатлантских чинилаца присиљена да активно заигра са дометима које то ускоро може да има и на нашем простору. У таквим околностима за Београд је најпаметније оно што сада ради: да балансира док не почну да се појављују много веће пукотине на структурама западне доминације. Међутим, реално је да он то неће чекати, тј. да ће ускоро кренути у регионалну противофанзиву како би покидао све озбиљније везе овдашњих држава са Русијом. У том случају Београд мора, због себе а не због било кога другог, да изабере Русију. Ако од ње будемо принуђени да се удаљимо, изгубићемо кључну потпору за одбрану РС и преосталих позиција на КиМ-у, а окупација Србије ће постати тотална, уз наметање таквих правила игре да би оништо сада држе власт брзо заменили осећање садашње моћи укусом пуне марионетске немоћи.
ПУТИН ИЛИ ЈАНУКОВИЧ? На страну економска штета до које би дошло, а имајмо у виду да су потенцијали за сарадњу са Русијом најреалнији основ за наш привредни опоравак. С друге стране, покушај да радикално искористимо кримску шансу и изађемо из зоне западне доминације имао би такође озбиљне, како привредне тако и политичке последице. Мала Србија није исто што и Русија, те је ирационално да иницијално покушамо да копирамо њен пут еманципације. Услед тога нашли бисмо се под снажним притиском Запада. Но, ако нас доведу у ситуацију да морамо да бирамо између тихе сопствене пропасти и енергичних а ризичних мера у прилог еманципације, рационално је изабрати друго јер у првом случају нас свакако чека пропаст. Балансирање је једно а снисходљива самодеструкција, што је алтернатива покушају бега из замке, нешто је сасвим друго. Уосталом, ако овде не би било „синдрома Јанукович“, те бисмо се чврсто поставили, мислим да страни удари не би били фатални.
Сувише је код нас присутан западни капитал да би он тек тако био жртвован. Пре би се радило о страшним претњама и иницијалним притисцима, а ако се покаже отпорност на њих, релевантни европски центри би сели да са нама причају како даље. Јер, не кажем да Србија треба да се определи против Запада и тако затвори сва врата. То би за нас стварно било јако ризично, односно ни Москва нам тако нешто не би саветовала. Међутим, Србија мора да се одлучи за енергичну одбрану веза са Русијом јер тако Београд брани и своје виталне интересе у РС и на КиМ-у, али и могућност да се Србија фазно ослободи постмодерне окупације. Крим је за нас шанса да корак по корак нешто изменимо у свом положају, али и опасност да се наше подјармљивање оконча.
[/restrictedarea]