Николај БОБКИН: ВАШИНГТОН ЈЕ У ПАНИЦИ ЗБОГ ДЕШАВАЊА НА УКРАЈИНСКОМ ИСТОКУ

У америчким геополитичким сценаријима  Украјина се  сматра за руску периферију, чија принудна промена начина живота треба другим државама са бившег совјетског простора да послужи као пример за одустајање прихватања  „Москве као њиховог господара“. У најновијим плановима Беле куће подразумева се да се, прво, Москва натера на било који начин да призна нову кијевску власт и,  друго, да се сложи са коначним окретањем Украјине   Евро-Атлантици. Американце мало занима судбина украјинског народа, баш као што они не размишљају ни о радикалном национализму пучиста који су преузели власт. Рушење државности, слаба власт, раскол украјинског  друштва – све то Западу иде на руку.

Ето таква је општа атмосфера у којој Запад предлаже да се почну преговори Русије, САД, ЕУ и садашњег режима из Кијева, у вези са регулисањем кризе у Украјини. Американци журе. Они намеравају да организују први састанак у следећих 10 дана. Међутим, убедљивост  Џен Псаки, руководиоца прес-службе Стејт дипартмента САД,  даје нам мало могућности  да поверујемо да ће  тај састанак  бити  одржан баш  у року од 10 дана, и многи сматрају да ће  коначну одлуку о почетку преговора ипак    донети Кремаљ.

Како се очекује, у преговорима ће учествовати шеф дипломатије Европске уније Кетрин Ештон,  државни секретар САД Џон Кери, министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров и тренутни вршилац дужности руководиоца МИП-а Украјине  – Дешица. По саставу делегације је јасно да ће Запад, ко зна по који пут, да покуша да Москви  диктира своје услове у вези са Украјином, као и да ће јој предложити да прихвати  вођење  дијалога са  представником пучиста – Дешицом. Једно је одржавати састанке са украјинским енергетичарима по питањима испоруке гаса, али је сасвим друго   водити политички дијалог о регулисању   унутрашње кризе у Украјини, и то  са човеком који  представља Министарство иностраних послова Украјине и који,усто, не поседује важећа овлашћења. О чему то  са њим може да се преговара?

Ужурбаност  којом Вашингтон покушава да почне преговоре између САД, ЕУ, Русије и кијевског режима објашњава се догађајима који се одвијају на истоку Украјине. Тамо Американци експериментишу са њиховим моделом вођења рата преко незаконитих оружаних формација и страних приватних војних компанија, како би се постигло што јаче  слабљење  Русије. Одлучено је да се Донбас отме из руског културно-историјског ареала и руског геоекономског простора. Битка на истоку Украјине може да постане и кулминација комплетне украјинске кризе  и Американци су се упаничили од страха да се не понови Крим… Вашингтон би хтео да милионе руских становника Украјине који  живе у  њеном источном делу  лиши  права да представљају извор власти и носиоца суверенитета. Уколико заиста дође до планираних преговора, они  ће представљати констатацију чињенице  колико је  украјинско  грађанско  друштво неспособно  да самостално одреди будућност сопствене земље. Заиста нема смисла  додворавати се Кијеву и његовим вашингтонским партнерима!

Све иоле значајне друштвене снаге Украјине изјашњавају се за референдум о федеративном државном уређењу, као и за нови устав земље који би водио рачуна и о језику, и о другим интересима Истока Украјине. Међутим, још увек се ништа не зна о припреми тог новог Основног закона. „За сада нема никакве информације о чему се конкретно дискутује, које концепције се конкретно прихватају за тај нови нацрт основног закона Украјине“  – каже Сергеј Лавров. Како,онда, да се уопште почну   мултилатерални  преговори   када нема информација о основном закону?

Јацењук је обећао да ће до 15.априла завршити припрему нацрта Устава. Нема чак ни најаве да ће захтеви Истока о федерализацији бити испуњени, али постоје магловита уверавања да ће регионима бити дата некаква „нова овлашћења“. Каква су то овлашћења –  ништа није познато ни представницима источних региона, ни руској страни. Или ће са новим уставним обликом Украјине, који се обликује у Вашингтону, руском МИП-у бити предложено да се упозна тек за преговарачким столом.

Да приметимо  да знања Америке о украјинским стварима остају на јако ниском нивоу. Од почетка кризе у Украјини неколико центара за проучавање јавног мњења је  правило анкете међу Американцима са питањима како, по њиховом мишљењу, САД треба да реагују на садашњу ситуацију у Украјини. И иако је две трећине анкетираних изјавило да ситуацију у Украјини прати „прилично  знатижељно“, већина њих у ствари врло мало зна о томе шта се тамо дешава, па чак понекад не знају ни где се та земља налази. При том се Американци   не узбуђују због сопственог незнања, али су се ипак позабавили писањем устава за њу. У Европској унији, уосталом, о нацрту новог украјинског устава такође немају појма. Бриселу је за  предложене преговоре намењена улога статисте.

Уосталом, и сама идеја завођења Украјине интеграцијом са  Европом припада не Европљанима, већ Американцима. Стари Свет није економски спреман да  у своје редове прими нове земље, била то Украјина, Грузија  или Азербајџан.

Како процењује Европска комисија, око 84 милиона људи у Европи живи испод црте сиромаштва, а процес изласка из те кризе може да потраје и 10 година.  Понеко сматра да су и те цифре смањене. Према подацима међународне хуманитарне агенције Oxfam, испод црте сиромаштва  је бачено већ 120 милиона људи, а уколико политика строге буџетске економије коју спроводе Европска унија и Међународни монетарни фонд не буде промењена, маса европских сиромаха ће се до 2025.године повећати још за 15 – 25 милиона. Са Украјином – то ће бити и два пута више, јер у њој практично сваки други становник живи испод црте сиромаштва, при чему је та црта  много ниже него у Европи.

Учествовање у преговорима које је тако самоуверено обећала Џен Псаки ће реално да значи  не само легитимизацију државног преврата  и незаконите власти коју ће они донети, већ и припрему базе за ступање Украјине у НАТО. На крају таквих преговора Украјина може да добије само статус територије којом управљају западне државе, и на којој ће НАТО имати право да размешта своје јединице уз границу са Руском Федерацијом. Запад не може да  верује  украјинској армији: мало је Украјинаца који су спремни да крену у поход на Москву. „Војна реформа“ новог кијевског режима за главни циљ има формирање казнених снага које су спремне да се боре против свог народа. Назив тих снага је позајмљен, наравно, из америчке праксе – „национална гарда“. Било је планирано да се до краја марта у редове казнене гарде мобилише до 15 хиљада људи, али – није се успело. У већини случајева „добровољци“ чак не стижу ни до медицинске комисије – сами одбијају да ступе у ту „гарду“, или нису способни за службу. Пријављују се незапослени, али је велики број њих изнад 40 година, а  људи старији од 40 година   се не примају. Прилично често  се служби врбовања  пријављују   људи са судским досијеима. Од 122 добровољца у Доњецкој области за сада нису успели да пронађу ни једну особу која би одговарала за „гардисту“ по свим потребним особинама. Ништа боља ситуација није ни на западу Украјине.  У шест области се пријавило укупно 700 добровољаца, од којих је примљено само 43. Више нема сумње да је Национална гарда реанимирана само ради легализације одреда  фашисоидних насилника из „Десног сектора“, који су једини спремни да у Украјини штите америчку демократију.

Кулминацију неразумности руководства САД представља слање у Доњецк сарадника америчких приватних војних фирми. То је – почетак интервенције, и Американци ризикују да сасвим потону у украјинској кризи. САД нису имале   никакву практичну војну варијанту за Крим, баш као ни за Грузију 2008.године. Американци немају шансе ни на истоку Украјине. Мораће да одступе, јер свет је угледао америчке уши, за које само Русија може  да извуче Америку из новог амбиса. Међутим, још није дошло време за преговоре. Кремаљ ће се договарати о условима америчке капитулације, а неће подилазити Вашингтону у његовој авантури.

srb.fondsk.ru