Молекуларни Аушвиц

Пише Мара Кнежевић Керн

Да ли ће у будућности тела бити сахрањивана или експлоатисана од стране индустријских концерна зато што садрже много корисних супстанци?

Сетимо се Чаплинових „Модерних времена“. Човек је постављен пред покретну траку са задатком да изводи механичке покрете не сагледавши изглед финалног производа. Ова сцена подсећа на време узнапредовале технологије: на покретној траци раде уско специјализовани научни тимови, ангажовани у индустрији планетарног инжењеринга, опслужујући финансијере, банкаре и берзанске спекуланте, без терета савести и одговорности. Задаци су све компликованији, трака се покреће све брже и више нико не зна шта је коначни циљ, ни коме служи финални производ. И тако се нађосмо пред синтетичком биологијом: комбинацијом роботике и нанотехнологије са вештачком интелигенцијом, а благодети ће осетити они срећници који преживе холокауст – златна милијарда.

 

ОПАСНОСТ ВЕЋА ОД НУКЛЕАРНОГ ОРУЖЈА Аустријски биохемичар Ервин Чаграф (1905 – 2002) отац генетичког инжењеринга и један од ретких научника „оптерећених“ савешћу и одговорношћу, осетио је потребу да у последњем обраћању јавности упозори на последице све бахатијег поигравања са генима, изразивши кајање што је давне 1950. допринео отварању Пандорине кутије нове научне области. Чаграф је академску каријеру започео на Берлинском универзитету 1930, да би убрзо постао жртва Хитлерове политике „расне“ диференцијације, започете искључивањем Јевреја са универзитета. То га је нагнало да 1940. напусти Немачку, али амерички конзул (симпатизер нациста) његовој мајци је ускратио визу. Завршила је у паклу Треблинке. „Никад се нисам осећао као Јеврејин, био сам немачки грађанин, атеиста и космополита – Хитлер је од мене направио Јеврејина.“ Постао је жртва генетичког инжењеринга душе. Искуство са еугеником учинило га је посебно осетљивим на злоупотребе ове „научне дисциплине“, с обзиром на потпуни изостанак контроле над наручиоцима, донаторима и менаџерима укљученим у послератне научне пројекте, поверене др Менгелеу и његовим шегртима. Чаграф је 1950. пронашао кључ за одређивање структуре ДНК, што је означило прекретницу у науци о генима, а Чаграфова правила су представљала темељ нове науке. Своја открића  је бесплатно уступио млађим колегама, Џејмсу Ватсону и Франсису Крику, надајући се да ће развој ове технологије донети благодети човечанству. Када  је схватио како систем функционише, огласио се у јавности упозорењем: „Развој технологије генетичког инжењеринга представља већу опасност од развитка нуклеарног оружја.“ Увођење етике у науку га је дисквалификовало за добијање Нобелове награде – добили су је Ватсон и Крик – присвојивши  његова открића.

 

МАНИПУЛАЦИЈА ГЕНИМА Утемељитељ науке о генетичком инжењерингу је, као и Никола Тесла, прекасно схватио да људи нису дорасли открићима везаним за гене. Када је приметио да су почели да се понашају као злочинци, узвикнуо је: „Зауставите их. Манипулишући генима, они припремају нови Аушвиц.“ Иако му је напад на научнике донео само проблеме, критички се осврнуо и на лекаре: „Амерички лекари су се претворили у слуге козметичке индустрије. Кад женама направе ново лице и груди, следи вештачки продужетак овулације, ако је могуће до стоте. Најстрашније је што ће, после декодирања генома, покушати да створе нови живот. Они су временом, одлажући старење, и саму смрт претворили у болест и срамоту. Западни човек је изгубио достојанство и уметност умирања; будуће генерације ће нас због овог злочина проклињати… “

Чаграф је највећу опасност видео у чињеници да серију експеримената изводе тимови, уместо једног мозга „који би у одсудном тренутку застао и запитао се: ¸Где то води?‘ “

После Хирошиме почиње да схвата да је наука нераскидиво повезана са убијањем. Свестан изгона етике из науке, он упозорава на последице неодговорног понашања научника, неспособних да контролишу процес и да предвиде последице, а притом су уверени да су бољи од Бога. Он им узвраћа бранећи живот: „Све генетичке манипулације увођења гена у геном и све интервенције са генетичким материјалом живих организама или са храном представљају већу опасност од експеримената са цепањем атомског језгра. Једном пуштени у природу, не могу се више вратити.“

[restrictedarea]

СЛОГАН О ВЕЧИТОЈ МЛАДОСТИ У плејади шарлатана, „талибана модерности“, нашао се и крадљивац Џејмс Вотсон. Ужаснут Вотсоновом опседнутошћу генима, Чаграф скреће пажњу на његову изјаву: „Некада смо веровали да је наша судбина записана у звездама, сад знамо да је у генима.“ Међу хитлерјугенд научницима истакао се и немачки биолог Хуберт Маркл, познат по изјави „Дошло је време да се људско биће развије преко својих граница да би било у потпуности човек. Оно ће освојити своје достојанство само кад се ослободи судбине ограничења природом“.

За разлику од фанатика модерности у науци, Чаграфу никад није падало на памет да „поправља“ природу: „Сматрам да је максимална дозвољена интервенција човека у покушају да се одбрани од природе – откриће кишобрана. А данас, истраживачки институти добијају милијарде долара да укину кишу. Губитак поштовања према природи сурово ће нам се осветити.“ Пред крај живота Чаграф је читао Монтењеве „Есеје“, настале 1580–1588, и остао запањен чињеницом да се, у међувремену, у људској природи ништа није променило. „Уместо да прихвате старост, болест и смрт као природне пратиоце живота, људи верују маркетиншким слоганима о вечитој младости. Људска судбина не може бити поражена од стране лекара, уз помоћ скалпела и лекова. Моја жена је умрла од Паркинсонове болести, али ја никад не бих дозволио да је неко лечи уз помоћ матичних ћелија неког преминулог болесника. А они то раде, заборављајући да је свака еуфорична, медијски пропраћена победа над природом купљена поразом на другој страни. Након ‚успешног‘ лечења, јавности је недоступна информација шта се касније догодило с пацијентом да би се утврдило ко је победио.“

Овај научник је у једнакој мери скептичан према „успесима“ везаним за генетички инжењеринг. „Направљено је превише буке ни око чега: загребена је само површина… будућност ће открити заблуде ентузијаста убеђених да су гени једини алат којим се природа служи да одржи живот а гене, кроз неколико година, нико више неће спомињати.“

 

МОРАЛ НА ЛАСТИШ Посматрајући како се пророци из генетичког кружока надмећу у довитљивости и проричу чак и судбину нерођених беба, Чаграф пореди њихова предвиђања са Питијиним пророчанствима из Делфа, само што су пророци, астролози и шамани јефтинији. Забринут због тренда на америчким универзитетима да се на основу пророчких способности генетичара онемогућава упис студентима са „лошим“ генима, он закључује да нам је „новац постао судбина“. За овог научника је питање патената на гене и људски живот кључно питање опстанка наше цивилизације. Он се пита шта би се данас десило са бројним открићима везаним за основне законе физике и астрономије и да ли би Њутн, да је данас међу нама, тражио да му плаћамо патентно право за то што ходамо усправно? „‚Напредак‘ је праћен моралом на ластиш… Таквих типова није било раније у науци.“ Он упозорава да иза научних талибана стоје политичари профила Герхарда Шредера, промотора „прогреса“; Шредер је изјавио да је промоција генетичког инжењеринга његова „морална обавеза“.

„Тај пут води у молекуларни Аушвиц“,  узвикује Чаграф , потресен буђењем нацистичких фикс-идеја у науци и безрезервним саучествовањем научника спремних на пакт са ђаволом: „Они ће ускоро укинути оплођавање и рађање. Интернет родитељи ће добијати децу преко интернета, а научници ће им измиксати гене као коктел – али то више неће бити људи. Душа не може да се клонира… Живимо у времену насиља науке над животом, уз злоупотребу језика, природних наука, наде… Доћи ћемо у фазу кад тела више неће бити сахрањивана, већ експлоатисана од стране индустријских концерна, зато што садрже много корисних супстанци. Човечанству је дошао крај!“

Па ипак, Чаграф нам је након забрињавајуће дијагнозе за свет у којем живимо, дао и мало наде, дозволивши могућност да из тога изађемо: „Данашња наука, нарочито биологија, показује све симптоме пропасти Запада. Сигуран сам да ће се једног дана појавити геније са спасоносним решењем, али за њега морамо створити услове и развити механизме за препознавање. Тај геније сигурно неће гледати ТВ, ни бити зависник од мобилног телефона, а с њим ће бити одувани и сви ти лажни ауторитети. Њихов срамни наум о стварању и мултиплицирању ће људи у будућности одбацити као варваризам XX века.“

[/restrictedarea]