Мандатар у невољи

Пише Никола Врзић

Зашто председник Србије Томислав Николић каже да не би желео да буде у кожи човека коме је тек поверио мандат за састављање нове владе Србије, Александра Вучића?

У уторак 22. априла начињен је претпоследњи корак ка доласку Александра Вучића, председника Српске напредне странке, на место на којем су грађанке и грађани Србије, гласајући на ванредним парламентарним изборима 16. марта, пожелели да га виде. После формалних консултација са председником Србије Томиславом Николићем, Николић је Вучићу званично поверио мандат за састављање нове владе Србије, и о тој својој одлуци обавестио је Скупштину Србије.

У Скупштини ће бити начињен и онај преостали, последњи корак; како је најавио Вучић, посланици ће нову владу Србије, и њега као премијера, изабрати до недеље 27. априла у 19 сати.

„Ово је један од оних дана о којима смо заједно маштали. Иако се трудим да не показујем емоције, нисам толико хладан. То и Тома зна“, прокоментарисао је, не без узбуђења, мандатар после састанка са председником. Председник му је узвратио: „Србија има једног Александра Вучића, и било би трагично да га изгуби зато што није успела да процени колика је његова жеља да ова држава успе.“

 

НАЈВЕЋА ПОДРШКА Вучићева влада имаће подршку 158 посланика са листе СНС-а, 44 посланика коалиције СПС/ПУПС/ЈС, и шест посланика Савеза војвођанских Мађара; са укупно 208 од 250 посланика у српској Скупштини, биће то влада која ће имати најубедљивију скупштинску већину још од поновног увођења вишестраначја у Србији, већу и од оне коју је – ослоњена на 194 посланика – имала влада Драгутина Зеленовића после избора 9. децембра 1990. Имајући у виду да је и Борис Тадић (НДС и остали, 18 посланика) најавио да ће бити „проевропска и снажна опозиција, која ће подржавати све реформске одлуке“, а да је после састанка са Александром Вучићем рекао и да су се њих двојица „начелно сложили око већине циљева“ будуће владе о којој су разговарали, она већина од 208 посланика има леп потенцијал да буде и још комотнија. И кудикамо још комотнија када погледамо хаос у којем грца ДС Драгана Ђиласа, која уз то и сама баштини исти проевропски светоназор као и све остале странке у српској Скупштини тако да се, макар и само због тога, од ње не може очекивати да ће иоле озбиљно моћи да политички изазове Вучићеву будућу владу.

Ова влада почетну предност има и у томе што ће то бити влада од које се очекује сасвим мало; допринео је томе, мудро, и сам Вучић, од чијих је предизборних најуверљивије звучало обећање да ћемо у наредних годину-две дана живети тешко и стегнутог каиша. Тако да се од његове владе сада углавном очекује да се тешко не претвори у претешко, и да се обећана тежина живота додатно не загорча државним и националним поразима у виду другог, трећег… коначног бриселског споразума са Тачијевим Косовом, раскида Споразума о слободној трговини са Русијом и пропасти пројекта „Јужни ток“ којој би кумовала (и) Србија.

[restrictedarea]

СНС ће, поврх свега овога, имати и подршку председника државе (Николић: „Са Вучићем ћу сносити искушења нове владе.“) имаће и место председника Скупштине Србије (Маја Гојковић) и власт у Београду (коју ће, изгледа, несебично поделити са СПС-ом и ДСС-ом) и власт у Војводини која је сасвим зрела да јој падне у руке чим буду организовани избори у северној српској покрајини; имаће и медије који су ионако, по неком чудном српском обичају, најжешћи критичари опозиције а не власти, и који ће од власти зависити још и више како привредна активност, а тиме и способност оглашавања од којега медији иначе и преживљавају, у земљи обузданој тешким реформама буде замирала…

 

ВАШИНГТОНСКИ КОНСЕНЗУС Па зашто, онда, поверавајући Вучићу премијерски мандат, председник Николић каже: „Честитам Вучићу на оствареном резултату, али искрено му не био у кожи“?

Ова би успутна, готово очинска опаска председника Србије заправо могла да представља предсказање мукотрпне будућности која само што нам није почела. Почеће нам економијом, а хоће ли се завршити и Косовом и Русијом?

Економија тешких мера која нам се предсказује, буде ли се свела на оно што се објављује по штампи а што тек треба да буде потврђено или оповргнуто, за почетак, експозеом новог премијера, опасно подсећа на злогласни „Вашингтонски консензус“, листу од 10 мера „за помоћ посрнулим економијама“ које су још 1989. године формулисали ММФ, Светска банка и америчко Министарство финансија (међу њима су и чврста фискална дисциплина, укидање –  преусмеравање – државних субвенција, пореска реформа, либерализација трговине и дерегулација тржишта, приватизација државних предузећа, ослањање на стране инвестиције…) а којима је заправо циљ да тржиште земље-домаћина преузму иностране компаније, да убијањем домаће производње земљу-домаћина натера да се задужује како би покрила буџетске рупе, и да се напослетку, наметнутом фискалном дисциплином, осигура да ће земља-домаћин-жртва „Вашингтонског консензуса“ вратити дугове иностраним кредиторима до последње паре, а када ту пару више не буде имала, да прода све што се да продати, док ће у земљи остати да ради само јефтина радна снага, уз то и застрашена Законом о раду који, реформистички, омогућава и (о)лака отпуштања…

Очекивани улазак у владу експерата као што су Лазар Крстић и Кори Удовички ове страхове само појачава. У сваком случају, економски успех владе неће се мерити тежином реформи које је та влада спровела, већ бројем радних места које је захваљујући њима отворила, и растом животног стандарда који нам је обезбедила, то јест, ако га обезбеди.

Проблем је, међутим, у томе што би ова економска политика од које се прибојавамо – а која би у свом најекстремнијем облику могла да нас доведе до потпуне економске зависности од сила које су и измислиле „Вашингтонски консензус“ зато што им је он у интересу – последично могла да нас доведе и до потпуне политичке зависности од тих истих сила евроатлантског Запада.

У том случају, будућност нам је, авај, заиста предвидљива.

„Први пут постоји реална шанса да се приступи дуго разматраној измени Устава Србије, што би подразумевало измену преамбуле о Косову. Мислим да би то олакшало процес приступања државе Европској унији“, изрекао је недавно посланик владајуће немачке ЦДУ/ЦСУ канцеларке Ангеле Меркел, Петер Бејер, члан Одбора за спољне послове немачког Бундестага, најављујући први пут отворено захтев да Косово и Метохију избацимо из Устава Србије; Сабине Бергер, представница ЕУ комесара за енергетику Гинтера Етингера, изјављујући да „ЕУ изградњу ¸Јужног тока‘ не види као приоритет“, најављује и да ће у преговорима са Русијом око „Јужног тока“ ЕК заступати шест држава чланица ЕУ, „као и Србију“, и јасно је како ће посебан интерес Србије да „Јужни ток“ профункционише у том случају бити заступан; а Извештај ЕК о скринингу за Поглавље 30 – Спољни односи, у преговорима које Црна Гора води о приступању Европској унији, показује и какву ће будућност имати наш Споразум о слободној трговини са Русијом: „Црна Гора мора да откаже све своје споразуме о слободној трговини (ФТА) на дан пре приступања… Постојање ФТА са Русијом и недавно стварање Евроазијске царинске уније имплицира да Црна Гора мора да преговара о променама овог ФТА, и да се потом повуче из овог ФТА по свом приступању ЕУ.“

Да ли су ово неки од разлога због којих Томислав Николић не би желео да буде у кожи Александра Вучића? Још важније: хоће ли Александар Вучић имати и воље и снаге да нас не одведе у овакву будућност, која нам је пред вратима? Бољу прилику за то тешко да ће имати.

[/restrictedarea]