Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Miodrag Zarković
Iz sveprisutnih rasprava o Ukrajini, Krimu i Rusiji, potpuno je izostavljen glas građana Srbije, koje niko i ne pita šta oni misle o ovom, najvažnijem svetskom pitanju danas
Ima već pet meseci kako Ukrajina ne miruje, ali, za sve to vreme, reklo bi se da u srpskim glasilima nije objavljeno niti jedno ispitivanje javnog mnjenja koje bi otkrilo šta o svemu misle ovdašnji građani. To je zaista čudno u zemlji anketa kao što je Srbija: nebrojene agencije za (navodno) ispitivanje javnog mnjenja iz dana u dan zasipaju glasila kojekakvim narodnim odgovorima na raznorazne pitalice – a ipak nisu našle za shodno da provere raspoloženje građanstva u vezi sa ukrajinskim pitanjem, inače ubedljivo najvažnijim za celokupno čovečanstvo u datom trenutku.
Ako ste pomislili da to neko pokušava da sakrije i skrajne mišljenje naroda Srbije, sasvim je moguće da ste u pravu. Tom nekom, naravno, ovo čak i ne bi bio prvi put da narodnom voljom barata kao da je Alajbegova slama, prema kojoj ne mora da pokaže ili iskaže ni trunčicu poštovanja. Postavlja se, međutim, sledeće pitanje: šta li govori glas naroda, kada ga toliko prikrivaju? Odgovor je, sva je prilika, opasan po one koji su svoju političku i društvenu delatnost postavili tako da je u suprotnosti sa narodnim stanovištem. Pošto je ogromna većina političkih i društvenih činilaca u nas nedvosmisleno okrenuta ka Zapadu, može se, bez neke naročite smelosti, pretpostaviti da je glas naroda usmeren na suprotnu, istočnu stranu sveta.
Ako je suditi po anketi koju je među Beograđanima sproveo Boris Malagurski, prethodni zaključak je više nego opravdan. Anketu prikazanu u njegovoj emisiji „Revolucija“ na TV „Hepi“ u petak, 18. aprila, Malagurski je sproveo u samom središtu Beograda, u Knez Mihajlovoj ulici. Od desetak ispitanih, samo je jedan mladić bio protiv pripajanja Krima Rusiji – ali i on zato što misli da je to stanovište u skladu sa našom odbranom teritorijalne celovitosti na Kosmetu. Svi ostali su bili potpuno oduševljeni ruskim držanjem i odlukama Kremlja, oličenim u Vladimiru Putinu, prema kojem su Beograđani izražavali ne samo podršku već i divljenje.
Evo, uostalom, nekoliko svojstvenih primera iz ove ankete. Najpre jedan sredovečni čovek, koji je u kameru najpre rekao: „Da je bio Putin, ni nas ne bi bombardovali.“ Zatim je Malagurski (nadalje – BM) koji je, zanimljivosti radi, glumio đavoljeg advokata, tj. osporavao mišljenja ispitanika, iako se lično možda i slaže sa njima, postavio sledeće pitanje: „Recite mi, da li podržavate to što Rusija radi na Krimu?“
BM: „Ali, povređen je suverenitet Ukrajine…“
„Ma kakav bre suverenitet! Niko nije dirao Ukrajinu dok NATO i Amerika nisu počeli tu da čačkaju. Kao što su Kosovo čačkali. Ko je dirao Kosovo naše? Ko je nama oteo Kosovo?“
BM: „Ali, Ukrajina nije priznala Kosovo.“
„Ma čekaj bre, jesmo li mi priznali Kosovo? O čemu pričaš?“
B. M: „Da li smo mi priznali Kosovo?“
„Nismo, nego ćemo da priznamo. Evo, ovaj uzeo Vuka Draškovića koji će malo tu da pročeprka. Da prizna malo vojsku, pa će ovo, pa će ono… To ide postepeno. Kako ne znaš, bre, ti si inteligentan, vidim po tebi.“
BM: „Dobro, ali recite mi, zašto mislite da suverenitet Ukrajine ne treba da se poštuje, a srpski treba?“
„Ne, ne, ne, nisi razumeo suštinu. To je bila kontra, jer tu je trebalo da se stacionira NATO. To je samo bila kontra Putina, da spreči baze NATO-a.“
BM: „Ali opet, Putin je zauzeo…“
„Ma, brkaš pojmove. Hajde, pitaj me neko drugo, nisi to razumeo.“
Onda je jedna gospođa rekla da potpuno podržava Rusiju, a kada ju je Malagurski upitao zbog čega, ovako je odgovorila:
„Možda zato što ja volim Ruse.“
BM: „Znači, šta god da urade?“
„Ne, ne slažem se sa tim što kažete. Ali, ja mislim da sve što Amerika kaže da nije u redu, to je u redu.“
BM: „Znači, to je merilo.“
„To je merilo.“
BM: „Ako Amerika kaže da nešto ne valja…“
„Znači da to valja.“
Potom je red došao na mladića u rokerskoj odeći, koji je bio jasan da jasniji ne može:
„Ja sam za Putina, konkretno. Ne iz razloga što sam proruski nastrojen. Jesam, znaš, nije to problem, ali iz nekih drugih razloga, samo zato što lik kontrira sa istom forom kojom oni nama kontriraju. Jer, oni nama tu nešto pričaju o Kosovu. Šta oni znaju o Kosovu, čoveče? Jesu li bili na Kosovu? Nemaju pojma gde je Kosovo. A ti Rusi, barem ih ima 50-60 odsto na Krimu. Putin se samo poziva na iste zakone kojima su oni nama oduzeli Kosovo, i još sa većim pravom.“
BM: „Isto kršenje zakona?“
„Pa, da, ali ovo sa Krimom čak i nije kršenje zakona, jer je tu bio zakonski referendum, a na Kosovu nije bilo referenduma.“
BM: „Dobro, al‘ da je održan?“
„Namestili bi ga, i da je bilo protiv i da je bilo za. Ali, moglo je doći do deljenja Kosova, moglo je nešto da se iskombinuje. Što bi severni deo Kosova bio pod albanskim, kosovskim autoritetom, kad nije?! A evo imate na Krimu, koliko je izašlo, 86 odsto ljudi, 93 odsto je bilo za Rusiju. Šta mi pričamo o tome? Šta je tu sporno? Konkretno, neće ljudi da budu deo Evropske unije.“
BM: „Ali, neće ni Albanci na Kosovu da budu deo Srbije?“
„Ali oni su ukrali to. A ovi s Krima, oni tu žive već hiljadu godina.“
BM: „Pa dobro, žive i Albanci tamo dugo…“
„Šta žive?! Nemoj da se lažemo. Evo šta se dešavalo, evo kako su Albanci dospevali…“
Tu je u razgovor uleteo mladićev prijatelj, nešto robusnijeg izgleda, koji je do tada samo pratio razgovor:
„Krim je istorijski ruska teritorija, koja je raspadom Sovjetskog Saveza dodeljena Ukrajini. Kosovo nikada nije bilo deo Albanije.“
Pred kraj, jedan stariji gospodin odgovorio je na pitanje voditelja da li pripajanje Krima Rusiji jeste kršenje međunarodnog prava:
„Nije, zato što je to Hruščov dao bez ikakvog osnova, u vreme komunizma to je moglo da se radi, kao što su ovi naši srpski komunisti dali Kosovo, prvo je bila oblast, pa je onda bila autonomna pokrajina, pa im je i to bilo malo pa su im dali ovaj deo oko Kopaonika koji nikad nije bio u sastavu Kosova.“
Cela anketa je bila u sličnom tonu, pri čemu su ljudi pokazivali zadivljujuću obaveštenost i spremnost da ne ustuknu ni pred nezgodnijim pitanjima. Sa tim u vidu, očigledno je da narod u Srbiji razmišlja upadljivo manje šablonski od političkih i društvenih „elita“, koje nam svakodnevno paradiraju ekranima. [/restrictedarea]
