Ivo Andrić i „Mlada Bosna“

Piše Žaneta Đukić Perišić

Dvadeset osmog juna 1914. godine, kada je Čabrinović pokušao, a Princip „počinio“ atentat na prestolonaslednika Habzburške monarhije, udarajući, kako veli Crnjanski, „svima nama na čelo žig ubica“, u Andriću se probudio zatomljeni instinkt revolucionara i konspiratora, i on žuri na poprište istorije

Prve dve decenije 20. veka biće u istoriji zabeležene kao vreme artikulacije ideje jugoslovenstva. Oko te ideje okupile su se različite etničke i konfesionalne grupacije, s manje ili više jasno uobličenom predstavom o ujedinjenju Južnih Slovena, onih koji imaju samostalnu državu i onih što žive pod kapom Dvojne monarhije. U vreme kada su sve nacionalne ideje u Bosni – srpska, hrvatska, muslimanska, pa i jevrejska, participirale u ideji jugoslovenstva koja je, kako je govorio Tin Ujević, imala „da bude Mesija“, politika i umetnost, istorija i književnost, uzajamno su se prožimale. Praktični, revolucionarni zanos prvih decenija 20. stoleća bio je tesno povezan sa književnim idejama vremena koje je, više nego ikada do tada, bilo obeleženo potrebom da se, s jedne strane, iskaže nacionalno biće, a sa druge – unutrašnji, duhovni svet pojedinca sazreo u istorijskim turbulencijama.

Aneksiona kriza iz 1908. godine i Sarajevski atentat iz 1914. godine, povod Prvom svetskom ratu – dva su odlučujuća događaja koji su odredili sudbinu južnoslovenskih naroda.

Aneksija Bosne i Hercegovine, samovolja jedne carevine na umoru, ogorčile su narod i uzburkale celu Evropu, jer je time počelo ostvarivanje pangermanskog programa Drang nach Osten. Pod nesumnjivim uticajem nezavisne države Srbije, odakle su stizale ideje o južnoslovenskom jedinstvu kao istorijskoj neminovnosti i padale u Bosni na plodno tlo, sazrevala je među bosanskom omladinom svest o potrebi mobilisanja svih intelektualnih i organizacionih snaga.

PROGRAM Godine 1912, jedan od najvatrenijih pristalica jugoslovenstva u Bosni i Hercegovini, a svakako i jedan od njegovih prvih ideologa – Dimitrije Mitrinović, čuveni Mita Dinamita – piše „Program za omladinski klub ‚Narodno ujedinjenje‘“, zauzimajući se za program borbene akcije. On formuliše i postavlja konkretne zadatke pred bosansku omladinu, postajući njen duhovni vođa. Omladina u to vreme predstavlja realnu političku snagu, koja je u gorućim političkim borbama porodila čitav jedan naraštaj heroja, rebela i žrtava.

Osnivanje Srpsko-hrvatske napredne organizacije krajem 1911. godine u Sarajevu, na nedvosmislen Mitrinovićev podsticaj, bilo je odista revolucionarno, jer do tada nije bilo zajedničkih srpskih i hrvatskih udruženja u srednjim školama. Gimnazijalac Ivo Andrić isprva je bio predsednik u Hrvatskoj naprednoj organizaciji, da bi potom postao prvi predsednik Srpsko-hrvatske napredne omladine, koja je činila duhovno i revolucionarno jezgro „Mlade Bosne“. „Mlada Bosna“ nikada nije bila organizovan pokret sa jasnim programom, već više snažno revolucionarno stanje duha mlade generacije. Osim zajedničke osnove – izrazitog, borbenog antihabzburškog stava – u njihovim pogledima na svet mešale su se najrazličitije ideje – od socijalističkih do mitsko-nacionalnih. Družeći se sa revolucionarima i pesnicima, sa Dimitrijem Mitrinovićem, Milošem Vidakovićem, Vladimirom Gaćinovićem, Borivojem Jevtićem, Jovanom Palavestrom, Mustafom Golubićem, braćom Čubrilovićima i drugima, Andrić je, kao najmlađi, mogao mnogo da nauči o revolucionarnoj borbi i o umetnosti, iščitavajući istovremeno tomove lepe književnosti s jedne, te istorijskih i političkih publikacija, socijalno intoniranih pamfleta i dnevničko-memoarske proze, s druge strane.

Drago Ljubibratić beleži da je Andrić kao predsednik udruženja „taktičkim držanjem znao da otkloni nesuglasice i zbližava đake, a već je imao književnu reputaciju među njima i uživao je naročit ugled i poverenje“. Već tada, „pisac u nastajanju“, diplomata in spe, ume da akciju saobrazi ideji, da pacifikuje suprotnosti unutar grupe, razvijajući svoj pregovarački dar i moć tolerancije, pa i sposobnost da postane „nevidljiv“ onda kada je to potrebno i korisno.

Posle imenovanja Slavka Cuvaja za bana Hrvatske i raspuštanja hrvatskog Sabora u januaru 1912. godine, virus demonstracija zahvatio je i Sarajevo. Mladi predsednik Andrić, u završnom razredu gimnazije, želeći „da bukne rat na Balkanu“, uključuje se sa velikim revolucionarnim žarom 18. i 19. februara 1912. godine u Štrajkački odbor i postaje jedan od vođa đačkih antimađarskih demonstracija. Demonstranti su pred Katedralom u Sarajevu iscepali mađarsku zastavu, pevajući pesmu „Hej Sloveni“, i žestoko se i krvavo sukobili sa policijom, nakon čega će iz gimnazije biti izbačeno desetak učenika, a Andrićeva stipendija društva „Napredak“ biti dovedena u pitanje. Andrićeva majka sećala se da je februara 1912. godine njen sin sav cepteo od uzbuđenja: „Nema ga danima kući. Malo dođe, malo ode. Zgrabi samo komad ljeba pa izleti. Ništa ne govori. A tek sam kasnije i to od drugih doznala da je Ivo bio kolovođa svemu tome.“

U putopisnom tekstu o Poljskoj – 1. i 3. maja – objavljenom 1914. godine, za vreme studija na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu, pisac se seća jednog od najeksplicitnijih oblika otpora u svom životu, kada je uleteo u središte pobune: „Kao gimnazista bombardovah – s tisućama – kamenjem magistratske prozore i u jedan nezaboravan sumrak pridržavah – dok nada mnom zviždahu žandarski meci – mlada radnika, koji je umirao bez glasa i s krvavom pjenom na usnama.“

ZANOS „Ja sam za jugoslovenstvo još od dana kada je Austro-Ugarsku trebalo oterati sa našeg ognjišta (…) Mi, sarajevski gimnazijalci, bili smo protiv hegemonizma bilo koje vere i bilo kojeg naroda“ ‒ seća se Andrić mladalačkih zanosa svoje generacije. Sudeći prema stenogramima sa suđenja pripadnicima „Mlade Bosne“ u Sarajevu 1914. godine, posle atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju, gotovo svi mladići izjavili su da su jugoslovenski nacionalisti, da su se borili za oslobađanje od Austrije i ujedinjenje jugoslovenskih naroda. Na pitanje predsednika Senata, Alojza Kurinaldija, kakvog je političkog uverenja, Gavrilo Princip, za koga je Crnjanski rekao da nosi ime „sastavljeno od imena princa i arhangela“, tada je odgovorio: „Ja sam nacionalista Jugosloven. Moja je težnja ujediniti sve Jugoslovene u kojoj bilo državnoj formi i osloboditi ih od Austrije.“

Godine pred veliki prasak Prvog svetskog rata – 1912. i 1913. – sa balkanskim ratovima i srpskim stradanjima i pobedama, bile su značajne ne samo za Ivu Andrića i njegove drugove koji su sanjali san o jedinstvu Južnih Slovena već i za njegove junake što sazrevaju na kapiji višegradskog mosta i maštaju „zaneseni osećanjima gorde smelosti (…) i poneseni idejama o pravu naroda na slobodu i čoveka pojedinca na uživanje i dostojanstvo“, kako stoji u romanu Na Drini ćuprija.

Kao što su jedni goreli od želje za delom i ličnim žrtvovanjem, a drugi se, jednako zaneseni, borili sa saznanjem o sopstvenoj nemoći, tako i Andrićevi junaci iz višegradske hronike – Toma Galus, Janko Stiković, Fehim Bahtijarević, Jakov Herak, Milan Glasinčanin, Vlado Marić, učiteljice Zorka i Zagorka, žive živote „plemenite gordosti pobunjenika“. Govoreći o tom „naraštaju pobunjenih anđela“, Andrić kao da pripoveda o sanjarima i herojima s kojima je podelio sopstvenu mladost. „Nije bilo odavno pokoljenja koje je više i smelije maštalo i govorilo o životu, uživanju, i slobodi, a koje je manje imalo od života, gore stradalo, teže robovalo i više ginulo nego što će stradati, robovati i ginuti ovo“ – opisuje u višegradskoj hronici Andrić naraštaj kojem je i sâm u stvarnosti pripadao. „Samo najbolji i najjači među njima bacali su se zaista sa fanatizmom fakira u akciju i tu sagarali kao mušice, da bi od svojih vršnjaka odmah bili slavljeni kao mučenici i svetitelji (jer nema naraštaja koji nema svoje svetitelje) i podizani na pijedestal nedostižnih uzora“ – govori Andrić o generaciji koja je na istorijsku pozornicu romana Na Drini ćuprija stupila početkom 1913. godine.

Kao i pisac sâm na početku druge decenije 20. veka, i njegovi junaci sa višegradske ćuprije ne samo da osluškuju pokrete istorije čiji burni talasi pokreću kasabu nego, svaki na svoj način, prilažu obol epilogu vekovne borbe za ujedinjenje Južnih Slovena rasturenih u nekoliko država. „Smisao našeg narodnog ujedinjenja u jednu veliku i moćnu, modernu nacionalnu državu i jeste u tome što će tada naše snage ostajati u zemlji i razvijati se tu i davati svoj doprinos opštoj kulturi pod našim imenom, a ne iz tuđinskih centara“ – govori Toma Galus, jedan od mladića koji na kapiji mosta kuju planove o velikom povesnom preokretu. „Ali kad mi jednom stečemo svoju narodnu slobodu i državnu samostalnost, onda će naš novac i naša krv biti samo za nas i ostajati nama. Sve će biti samo i jedino za podizanje nacionalne kulture koja će nositi naš pečat i naše ime i koja će imati u vidu sreću i blagostanje najširih slojeva našega naroda“ – zbori zaneseno Galus drugovima na višegradskoj ćupriji, završavajući svoj monolog rečima: „Nama je suđeno da ostvarimo ono čemu su svi naraštaji prije nas težili: državu, rođenu u slobodi i zasnovanu na pravdi, kao jedan dio božje misli, ostvaren na zemlji.“

MOĆ KNJIŽEVNOSTI Gotovo da nema sumnje, ako se uzmu u obzir istorijske okolnosti Andrićeve mladosti i političke ideje njegove generacije, da pisac u lik Tome Galusa projektuje zbir ideja kako svojih, tako i onih za koje su se borili i njegovi mladobosanski drugovi. Oni su piscu i poslužili kao prototip za junake koji u osvit Prvog svetskog rata debatuju na drinskoj ćupriji. U liku svršenog sarajevskog gimnazijalca, koji u rodnom Višegradu provodi poslednje leto pred studije u Beču, Andrić sabira ključne ideje o nacionalnoj samostalnosti naraštaja mladobosanskih revolucionara. Autobiografski intoniran, lik Tome Galusa bez sumnje je piščev alter ego. Neznatnog praktičnog udela i malog učesničkog iskustva u prevratničkim zbivanjima, ali sa visokom duhovnom i istorijskom samosvešću, Ivo Andrić je Tomi Galusu pripisao preciznu i jasnu misao o ujedinjenju Južnih Slovena: „On je živošću koja mu je bila urođena i rečnikom koji je tada vladao u omladinskoj nacionalističkoj literaturi nabrajao planove i zadatke revolucionarne omladine. Sve žive snage rase biće probuđene i stavljene u dejstvo. Pod njihovim udarcima raspašće se Austro-Ugarska Monarhija, ta tamnica naroda, kao što se raspala evropska Turska. Sve antinacionalne i reakcionarne sile koje danas sputavaju, dele i uspavljuju naše nacionalne snage biće pobeđene i potisnute.“

Delatnost mladobosanskog pokreta ni izdaleka se nije iscrpljivala u revolucionarno-političkoj aktivnosti….Književnost i tajni debatni književni klubovi bili su delatnost od prvorazrednog značaja za njihov rad. Polazeći od shvatanja da revolucija u duhovnom životu pojedinca mora da prethodi svim političkim i društvenim promenama, oni su književnost razumeli kao polje na kojem će se voditi prva i odlučujuća bitka za afirmisanje progresivnih i revolucionarnih ideja.

Mladobosanci su pesništvo shvatali kao vrhunsku mogućnost izražavanja novog duha: pojedinac nastoji da izrazi bunt ne samo protiv nacionalnog ugnjetavanja već i protiv svih okoštalih konvencija u društvu i kulturi. Iako, i zbog svoje uzdržane prirode nesklone zanosima i ekscesima, i zbog svoje nesigurne socijalne pozicije, najmanje lično angažovan u praktičnom delovanju revolucionarnih, nacionalističkih udruženja, Andrić 1914. godine, u vreme kada više nema nikakvog direktnog kontakta sa sredinom iz koje je ponikao, na završetku nekrologa Matošu, ipak piše: Sva Hrvatska nelijepo hrče. Budni su samo pjesnici i atentatori.

Očigledan je suštinski raskorak između istorijskog, društvenog bića pesnika iz kruga „Mlade Bosne“ i njegove duhovne, poetske suštine. Na jednoj strani je revolucionarni, entuzijastički duh sa težnjom za prevazilaženjem istorijskog fatuma, mlad čovek, narasle, bujajuće energije pred mogućom perspektivom boljeg života, opredeljen za borbenu akciju. S druge strane je usamljeni, melanholični pesnik, rastrzan pitanjima smisla života, uznemiren stvarnošću koja mu se ukazuje u neprijateljskom obličju, sa mutnim slutnjama i srcem koje je „tamno jezero“ kako piše Andrić u svojoj prvoj pesmi U sumrak. U Andrićevoj poziciji s početka druge decenije 20. veka, uočava se svojevrsni dualizam između spoljašnjeg angažmana – „za druge“ – i pesničkog stvaranja – „za sebe“, koji će, istini za volju, biti kratkog veka, jer će se pisac ubrzo okrenuti svojoj stvaralačkoj suštini. Gotovo svi pripadnici „Mlade Bosne“ pokušavali su da ostvare proklamovani ideal: biti revolucionar i pesnik istovremeno. Neki od njih imali su veći dar pobunjenika (Mitrinović, Gaćinović) kod drugih je, kao kod Vidakovića i Andrića, na primer, prevagnuo umetnički dar i stvaralački impuls, koji su, uprkos okrenutosti društvenoj stvarnosti, rezultovali intimističkom i melanholičnom poezijom.

U pesničkim i kritičkim tekstovima iz rane stvaralačke faze, Andrić nam se ukazuje kao izrazito kontemplativna ličnost, nesklona revolucionarnom mladobosanskom patosu. Nema sumnje da je pesnik potrebe društvenog angažmana i borbene akcije doživljavao iskreno i da su one proisticale iz autentične želje za promenom. Zbog toga je i učestvovao u radu omladinskih udruženja, sanjajući san o jedinstvu Južnih Slovena. Međutim, sa osećanjem razočaranja i teskobe, Andrić dolazi do saznanja o vlastitoj nespremnosti, nedostatku odlučnosti i o nesposobnosti da se uključi u akciju i praktično delovanje. U dnevniku konfiskovanom od austrijskih vlasti u Bosni, povodom neuspelog atentata koji je 8. juna 1912. godine izvršio student Luka Jukić na hrvatskog bana Slavka Cuvaja, dvadesetogodišnji maturant Andrić zabeležio je: „Danas je Jukić počinio atentat na Cuvaja. Kako je lepo da se zatežu tajni konci dela i bune. Kako radosno slutim dane velikih dela. I diže se i gori hajdučka krv. Bez čednosti i dobrote i žrtava prolazi moj život. Ali volim dobre. Neka žive oni koji umiru po trotoarima onesvešćeni od srdžbe i baruta, bolni od sramote, zajedničke. Neka žive oni, koji povučeni, ćutljivi u mračnim sobama spremaju bunu i smišljaju uvek nove varke. A ja to nisam. A neka žive oni.“

Već 22. januara 1913. godine, na putu da razreši potencijalni dualizam između akcije i kontemplacije, imajući potrebu da sasvim porekne svoj revolucionarni angažman i izbriše njegove tragove, povodom poziva da svedoči u procesu mladobosancu Milošu Pjaniću, Andrić iz Zagreba piše Vojmiru Durbešiću: „Ti dobro znaš da ja nemam ništa s tom nesrećnom politikom.“ Međutim, svi, pa i Durbešić, njegov drug i saborac iz sarajevskog Štrajkačkog odbora, dobro znaju da Andrić nekad jeste imao nešto sa politikom. Ali, on sada i sebe hoće da ubedi da je sa politikom konačno gotovo, da sebe na neki način amnestira od revolucionarne odgovornosti, i okrene novi list. Jer, njegov put bio je na drugoj strani.

REZIGNACIJA Sa svešću o ograničenosti svojih moći i osećanjem rezignacije, pesnik shvata da njegovo mesto nije na strani borbenog radikalizma bosanskohercegovačke nacionalističke omladine. Sa žaljenjem uvidevši da nema dar borca za propagiranje nacionalne ili političke ideje, Andrić u skladu sa svojom prirodom bira poziciju delovanja iz drugog plana, da bi autentičnost, postojanost i ispravnost toga mladalačkoga izbora potvrdio i mnogo godina docnije: „Ja nisam bio rođen da se borim za slobodu, da tražim pravdu, da otkrivam istinu. Ovakav kakav sam, ja sam od onih što dolaze na svet samo zato da na bezmerno i neshvatljivo delo božije veličine kažu svoje slabo: da; ali da ga prošapću samo ili tek dahom svojim potvrde. Ali to moje nečujno i skromno ‚da‘ imalo bi svoje mesto u šumnom moru glasova ljudskih i važilo bi na svoj način, tamo negde u dalekom, krajnjem obračunu koliko i teške borbe i velike zasluge boraca i pravednika. Toliko me je napora stajao svaki dah.“

Međutim, ideal ličnog žrtvovanja za opšte dobro, koji je imao visoko mesto u hijerarhiji moralnih vrednosti „Mlade Bosne“, ima korene u nacionalnoj tradiciji i bio je vezan za evokaciju kosovskog mita. Budućnost utemeljena na novim vrednostima za koje se zalažu mladobosanci počiva na tradiciji prošlosti: „Je li kad bilo naraštaja i u naraštaju pojedinca na kom bi počivale ovako teške baštine i neminovna prokletstva rase i krvi? / Strahovit je hod historije; preteški su tereti prošlosti i zahtjevi budućnosti na ovim uskim plećima“ – piše Andrić u Ex Pontu za vreme tamnovanja u mariborskoj kaznionici, suočen sa svešću o težini nacionalne mitologije i tereta prošlosti koji, da bi se ostvario nacionalni i istorijski kontinuitet, zahtevaju povezivanje na planu individualne akcije i žrtve. Kod Andrića se, međutim, ne oseća spoj revolucionarnog duha i pesničke kontemplacije. Sve više napuštajući ideju o neposrednom učešću u borbi, Andrić nastoji da iznutra, u sebi, razreši dramatičan kompleks odnosa akcije i refleksije.

U ranu jesen 1912. godine, Andrić napušta Sarajevo i Bosnu, zauvek za sobom ostavljajući ideju o promeni sveta. On prestaje da mašta o podvižništvu, žrtvovanju i slavi rušitelja Carstva, počinje da se sprema za borbu u drugoj oblasti i 14. oktobra 1912. godine upisuje zimski semestar (1912‒1913) prve godine studija filozofije na Mudroslovnom fakultetu u Zagrebu. Aprila 1914. godine prelazi na Jagelonski univerzitet u Krakovu.

Boravak u Krakovu, za koji pisac kaže da mu je jedan od najlepših perioda života, nažalost, nije dugo trajao. Grubo probuđen iz sna, mladi student slavistike morao je da prekine svoje duhovne univerzitete i svoju poljsku životnu avanturu. Dvadeset osmog juna 1914. godine, kada je Čabrinović pokušao, a Princip „počinio“ atentat na prestolonaslednika Habzburške monarhije, udarajući, kako veli Crnjanski, „svima nama na čelo žig ubica“, u Andriću se probudio zatomljeni instinkt revolucionara i konspiratora, i on žuri na poprište istorije. Ne poduhvata se akcije – od toga vida angažovanja odavno je odustao, prepustivši ga sposobnijima i borbi veštijima – ali potreba da bude sa svojima dovodi ga u zemlju. Krajem jula, bivši mladobosanac, sumnjiv policiji sa svoje revolucionarne, mladalačke prošlosti, biva uhapšen i na robiji provodi devet meseci. Taj traumatični događaj, taj nepravedni pad iza rešetaka, ostaviće dubok trag u Andrićevom biću. Škljocanje s onu stranu brave označava drugi smer Andrićevog života i stvaranja obeležen stresom usled životnih okolnosti. Prostor između zidova tamnice biće mesto formiranja novog stvaralačkog glasa, koji ćemo prepoznavati u njegovim potonjim delima.