Istina je prva žrtva svakog napada na Rusiju

Piše Miodrag Zarković

Šta god uradili Vladimir Putin ili Kremlj, u zapadnoj javnosti naići će isključivo na neodmerene osude zasnovane na neistinama, prećutkivanja ili uvredljive izmišljotine, a često pojačane rasističkim ismevanjem i izrugivanjem

Uzimajući u obzir to da je slobodno ismevanje svega i svakoga jedna od osnovnih odlika američke javne pozornice, ne čudi što tamošnji komičari imaju nesvakidašnje bitnu ulogu u društvu, koja se ne iscrpljuje pukim „zabavljanjem narodnih gomila“. Naprotiv, američki komičari, naročito oni najsrećniji među njima kojima su dodeljeni udarni termini na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću, vrlo često u svojim emisijama šalju otvorene političke poruke.

Džon Stjuart važi za jednog od komičara sa najotrovnijim jezikom, pošto često proziva i američke zvaničnike, ali i svoje kolege koje, poput u prošlom broju pomenutog Bila O‘Rajlija, skoro uvek drže stranu zvaničnog Vašingtona. Stjuart je, međutim, primetno bezobzirniji kada ismeva strance i strane državnike nego kada nišani američke. A posebno je „ubojit“ kada cilja Rusiju, Ruse i ruske zvaničnike, naročito Vladimira Putina.

Stjuartovo ruganje Rusima nije od juče. Pre dve godine je, na primer, za ismevanje najveće zemlje na svetu iskoristio jedan od tada najgledanijih priloga sa Jutjuba, na kojem je bio izmontiran niz slučajnih snimaka neverovatnih dogodovština iz ruske svakodnevice, kao što su za dlaku izbegnuti saobraćajni udesi. Ono na šta je Stjuart tada stavio naglasak bile su krajnje mlake reakcije ruskih ljudi na takve događaje, a koje upadljivo odskaču u odnosu na preglasnu ciku i vrisku često prisutnu u zapadnoj javnosti čak i bezazlenijim povodima. Gledaocima naviklim na to da odrasla publika skiči poput balavaca i šiparica svaki put kada im neka poznata ličnost mahne dok ulazi u studio mora da je bilo veoma neobično to što Rusi ne pokazuju skoro nikakvu uzbuđenost čak ni kada slikaju meteor koji pada na Zemlju u njihovoj blizini, ili dok se zahuktali teretni kamion otet kontroli usmerava ka njihovom vozilu i promašuje ih za milimetar. Stjuart nije mogao da se načudi ruskoj hladnokrvnosti, iz čega je tada bio izvukao nedovoljno prikriveni rasistički zaključak da to – izvinite zbog predstojeće upotrebe slobodnijih izraza, ali valjalo bi dočarati svu „raskoš“ rečnika koji američki komičari upotrebljavaju na nacionalnoj televiziji kada žele da se narugaju omiljenim neprijateljima – mora da je zbog toga „što su Rusi navikli da trpe svakakva sranja“, pa ih više ništa ne može propisno uzbuditi. „Možda smo mi Amerikanci sjebani, ali ni približno koliko su Rusi“, sažeo je na kraju Stjuart svoje neuviđavno razmatranje ruskih običaja i kulture življenja, naravno na oduševljenje gledalaca.

 

„LICE KOJE UBIJA“ To je bilo onomad. Sada, sa ukrajinskom krizom u punom zamahu, Stjuart je samo dobio dodatno štivo na osnovu kojeg može da vređa Rusiju. Naravno da priliku nije propustio, pa je proteklog ponedeljka, 21. aprila, razmatrao Putinovo prošlonedeljno obraćanje javnosti u vidu odgovora na pitanja gledalaca.

„Da li bi vas ovo lice lagalo?“, kao bajagi se zapitao Stjuart u jednom trenutku, dok je Putinovo lice bilo na ekranu, da bi smesta dodao: „Bolje ne odgovarajte, zato što bi ovo lice moglo da vas ubije ili otruje.“ To što ruski predsednik „laže“ odnosilo se na to što je Putin u februaru bio poricao da su ruski vojnici prisutni na Krimu, da bi u nedavnom obraćanju priznao da određene snage ipak jesu bile prisutne tamo. Što će reći, Stjuart i američka javnost izgleda zahtevaju od Putina da prizna svaku državnu ili vojnu tajnu koju oni zatraže od njega, inače će ga proglasiti lažovom. I to baš tim rečima: „Pazite, on laže sve vreme“, objasnio je Stjuart gledaocima zacenjenim od smeha. Ceo prilog bio je začinjen uobičajeno otužnim oponašanjem ruskog naglaska, ali je izostalo poređenje sa, recimo, istinitim i mnogo smrtonosnijim lažima američkih zvaničnika, koji za istima potežu kada izmišljaju razloge za invaziju na nekakvu zemlju sa drugog kraja sveta, a pritom im, osim u jednom jedinom slučaju (Irak) ne pada na pamet da kasnije priznaju da su obmanjivali svetsku javnost.

Stjuart se takođe narugao i Edvardu Snoudenu, odbeglom američkom obaveštajcu koji se upravo u Moskvi krije od kako je obnarodovao da vašingtonske službe špijuniraju bukvalno sve i svakoga pod kapom nebeskom. Snouden se u razgovor sa Putinom uključio pitanjem da li Rusija „ikako presreće, beleži i nadgleda privatne razgovore miliona pojedinaca“, na šta je ruski predsednik odgovorio odrečno, pojašnjavajući da i ruski zakoni brane takvu mogućnost. Stjuart se, predvidivo, ogradio od iskrenosti ne samo odgovora nego i pitanja: „Ko bi ikada pomislio da će Putin nadmudriti ranije snimljeno pitanje čoveka čiji se život nalazi u njegovim rukama?“, ironično se zapitao komičar na kraju priloga – jasno, ne ulazeći u to zbog čega je uopšte Snoudenov život toliko ugrožen da samo Kremlj može da ga zaštiti.

[restrictedarea]

NIKAD POZITIVAC Uporedo sa Stjuartom, Snoudenovo pitanje ismejala su gotovo sva glasila na Zapadu, ocenjujući da je reč o „nabačenoj lopti“ za Putina, odnosno, o unapred dogovorenom pitanju koje će ruskom predsedniku pružiti priliku da ispadne pozitivac. Nije pomoglo ni to što se sam Snouden nekoliko dana kasnije oglasio autorskim člankom u londonskom „Gardijanu“, gde je istakao da njegovo pitanje uopšte nije bilo ranije utanačeno, te da se i po Putinovom maglovitom odgovoru naslućuje da mu pitanje nije prijalo. Isto tako nije pomogla ni činjenica da ruski predsednik neposredno odgovara na neprijatna pitanja odbeglog američkog obaveštajca, dok američke vlasti uporno izbegavaju da polože ma koji račun zbog svog onog prljavog veša što ga je isti taj Snouden izneo na videlo. Naprosto, šta god da urade Putin ili Snouden, a pogotovo ako to rade zajedno, mora da naiđe na osude i nipodaštavanje u masovnim glasilima sa Zapada.

Postoje na Zapadu, međutim, i odgovornija glasila. Mada su manje gledana i čitana, ima ih. Među njih svakako spada i zvanični sajt Instituta Ron Pol, ustanove čiji je osnivač istoimeni čuveni političar čije su predsedničke kampanje svaki put bile surovo sabotirane. Za razliku od udarnih zapadnih glasila, ovaj sajt ne bavi se sitnim podbadanjima na račun Kremlja i Putina, već pravim, najopasnijim i najbezočnijim lažima, koje redovno dolaze od strane američkih i EU zvaničnika.

Tako je ovaj sajt naveliko i nadugačko razmatrao čuveni snimak presretnutog razgovora Viktorije Nuland, najvišeg američkog zvaničnika za pitanja Istočne Evrope, sa američkim ambasadorom u Kijevu Džefrijem Pjatom. Dok su udarna glasila pokušavala da umanje značaj onoga što su Nulandova i Pjat skandalozno razmenili, sajt Instituta Ron Pol je išao čak dotle da analizira i propratne otežavajuće okolnosti koje proističu iz snimka. U članku „Prevare u vezi sa ukrajinskim skandalom Viktorije Nuland“, od devetog februara, autor Denijel Mekadams na početku podseća da je Viktorija Nuland ocenila kako je reč o „zadivljujućoj upotrebi tehnike za špijuniranje“:

„Drugim rečima, Nulandova je odala priznanje stranoj obaveštajnoj službi na zadivljujućoj upotrebi tehnologije kojom su uspeli da provale njen razgovor sa ambasadorom. Svi su znali da govori o Rusiji, delimično i zbog toga što je administracija krivila Rusiju od trenutka kada je snimak objavljen. Nulandova je, međutim, sve vreme znala da to nije slučaj, ali nije ništa preduzela dok je administracija nastavljala da pojačava optužbe protiv Rusije. Džej Karnu, portparol Bele kuće: ¸To što prisluškuju telefonske razgovore, dosta govori o Rusiji‘. Džen Psaki, portparolka Stejt departmenta, bila je još oštrija, rekavši da je to ¸novo dno ruskog špijuniranja‘.“

Sledi zanimljiv obrt:

„Ali, kako smo juče saznali, telefonski razgovor između njih dvoje nije vođen preko obezbeđene, šifrovane telefonske veze, kakvu Stejt department zahteva za tako osetljive razgovore i komunikacije. Naprotiv, razgovor je vođen nezaštićenim mobilnim telefonima, i stoga je mogao da bude presretnut kakvom osnovnom opremom koja je dostupna svakome. Zato to nije bila nikakva ¸zadivljujuća upotreba tehnologije‘ koja je omogućila da razgovor bude zabeležen i zatim objavljen. Nulandova i Pjat su očigledno znali to sve vreme, s obzirom na to da su oni i vodili taj razgovor. Ali su njih dvoje onda ili sedeli sa strane i, ne priznajući ovu činjenicu, dopustili zvaničnicima američke vlade da jedan za drugim optužuju Rusiju kako se silno potrudila ne bi li provalila razgovor, ili su obavestili svoje nadređene, ali je administracija ipak odlučila da zanemari ovu ključnu činjenicu i nastavi da gura optužbe na račun Rusije. Kao što kažu, nikada ne treba pustiti da ozbiljna kriza propadne tek tako.“

 

U SENCI PSOVKE Pisac članka je pitao za mišljenje bivšeg zvaničnika Stejt departmenta, čije ime nije navedeno, da pojasni bezbednosne propise za takve telefonske razgovore između visokih državnih službenika. Sagovornik je bio više nego jasan:

„Dobro mi je poznata ozbiljnost korišćenja otvorene veze za poverljive podatke od najvišeg značaja koje bi očigledno mogle da budu neprijatne, ako ne i štetne, ne samo za SAD već i za EU. Zbog toga što su koristili otvorenu vezu za razgovor o izuzetno osetljivim pitanjima nacionalne bezbednosti, i Nulandova i Pjat bi morali da budu oštro ukoreni, u najblažem slučaju. Ako pretpostavimo da je razgovor vođen preko nezaštićene veze, meni je jako čudno, ako ne i zbunjujuće, to što je u senku psovke Viktorije Nuland pao ne samo izgledan bezbednosni prekršaj već i moguća šteta po nacionalnu bezbednost zbog samog sadržaja razgovora.“

Među one koji ukrajinskoj problematici, i uopšte temi odnosa Zapada i Istoka, tj. NATO zemalja i Rusije, pristupa sa neophodnom odgovornošću i ozbiljnošću, svakako spada i Stiven Koen, profesor ruskog jezika i kulture na Njujorškom univerzitetu i nesumnjivi stručnjak za ruske i uopšte slovenske prilike. Gostujući u emisiji „Demokratija sad“, još jednom od malobrojnih novinarskih poduhvata koji ne zazire od neprijatnih istina, Koen je 24. februara ovako opisao način na koji su glasila širom Amerike svesno i smišljeno prikrila pravi značaj presretnutog razgovora Viktorije Nuland i Džefrija Pjata:

„Ovde opet imamo primer da se američki politički medijski establišment, kako onaj sa levice tako i onaj sa desnice i iz centra – jer svi su umešani u ovu budalaštinu – usredsredio na dva aspekta za koja oni veruju da su najsenzacionalnija u vezi sa ovim procurelim razgovorom: na psovku izgovorenu o Evropskoj uniji i na to ko je pustio snimak. Ali, pravi značaj je u ovome što ste upravo pustili: najviši zvaničnik Stejt departmenta, koji predstavlja Obaminu administraciju, i američki ambasador u Kijevu, pripremali su, da se izrazim potpuno otvoreno, državni udar protiv izabranog predsednika Ukrajine.“

I zaista, čak i letimičan pregled onoga kako su glasila na Zapadu ispratila skandalozni razgovor dvoje visokih američkih zvaničnika, pokazuje koliko je Koen u pravu kada tvrdi da je pažnja skrenuta sa ključnih na potpuno sporedne činjenice. Vaskolika tamošnja javnost bila je sablažnjavana psovkom Viktorije Nuland na račun EU, dok se ni okrenula nije za očiglednim američkim zamešateljstvom i nedopustivim čeprkanjem po kijevskim nemirima.

 

OPASNI MANEVRI Koliko se stvarnost razlikuje od izveštaja po američkim i drugim zapadnim glasilima, odslikao je i članak sa sajta „Kaunterpanč“ (na engleskom – protivudar), objavljen 11. aprila. Pod naslovom „Ukrajina: laži i stvarnost“, kijevski izveštač Andrej Vlček potanko opisuje šta se sve, sa samog terena, skriva od Zapadne publike.

„Predstavu nemam odakle stižu zvanične brojke; one koje govore da je Ukrajina podeljena na ravne časti, na one koji podržavaju Zapad, i na one koji osećaju da je njihov identitet blisko povezan sa Rusijom“, piše Vlček. „Možda je to slučaj u zapadnoj Ukrajini, u LJvovu, ili čak u prestonici Kijevu. Ali, zapadna Ukrajina ima samo nekoliko ključnih gradova. Većina ljudi u ovoj zemlji, od oko 44  miliona stanovnika, okupljena je na jugu, istoku i jugoistoku zemlje, oko ogromnih industrijskih i rudarskih sedišta kao što su Donjeck, Dnjepropetrovsk i Krivi Rog. Onda su tu Odesa na jugu, i Harkov kao ¸druga prestonica‘ na istoku. A ljudi u tim područjima uglavnom govore ruski. I u onome što se nedavno dogodilo u Kijevu, oni vide sramni puč pripremljen i podržan od strane Zapada.“

Autor zatim opisuje kako su se nakratko uputili ka moldavskoj pokrajini Pridnjestrovlju, tačnije ka gradu Pervomajsku, kako bi proverili da li se tamo zaista gomila ruska vojska, kako su Zapadna glasila javljala tih dana:

„Ne vidim nikakve ruske tenkove u Pervomajsku, nikakvu artiljeriju. Nema ovde nikakvih vojnih pokreta, uprkos bezbrojnim izveštajima masovnih glasila sa Zapada koji (nejasnim izrazima) tvrde suprotno. Peške sam prešao most i upitao pridnjestrovskog carinika da li je nedavno imao priliku da vidi neke strane izveštače pristigle iz Sjedinjenih Država ili Evropske unije, kako pokušavaju da pređu granicu i utvrde činjenice. Pogledao me je začuđeno.“

Završavajući reportažu, Vlček nedvosmisleno ukazuje na to koja strana zapravo izaziva mogući oružani sukob:

„Mirna je granica između Ukrajine i Rusije, u blizini grada Žuravljeva, između ukrajinskog Harkova i ruskog grada Belgoroda. Lepo vreme, prostrana polja i skoro potpuno ravni pejzaži, omogućili su dobru vidljivost na nekoliko kilometara udaljenosti. Na dan 28. marta, kada su masovni mediji sa Zapada i iz Ukrajine galamili o strahovitim ruskim vojnim snagama koji se nalaze na samoj granici, ja sam video samo nekoliko preplašenih ptica i naizgled praznu kulu stražaru. Saobraćaj preko granice bio je redak, ali postojan, i nekoliko putničkih automobila je prelazilo sa ruske strane na ukrajinsku. Ono što sam još video, međutim, jeste nekoliko ukrajinskih tenkova duž autoputa, na udaljenosti sa koje mogu da pljunu do granice. Bilo je tenkova i drugih oklopnih vozila, a i raznih drugih manevara ukrajinskih vojnika.“

Kao i nebrojeno puta do sada, svaki manevri snaga koje posredno ili neposredno primaju naređenja iz Amerike – a, u slučaju Ukrajine, to su trupe odane kijevskim pulistima – najpre su pripremljeni „manevrima“ osnovnih jedinica Zapadne moći: medija. Odavno je rečeno da je prva žrtva svakog rata istina: po toj logici, Zapadna glasila maltene i ne rade ništa drugo osim što izazivaju ratove širom sveta. Sada je na red došla Ukrajina, u kojoj su sve moguće i nemoguće činjenice izvrtane ili izokretane ili izmišljane ili prećutkivane, kako bi kriza bila najpre začeta, a onda dovedena do usijanja po kojem je Vašington navikao da pliva kao riba u vodi. Ali, gledajući da je prava meta svih tih laži u stvari Rusija, prilično je očigledno da se taj rat, u kojem je istina uveliko pregažena, vodi protiv najveće zemlje na planeti. I da neće stati tek tako.

[/restrictedarea]