Име оца

Пише Драган Хамовић

Беседа код Херцеговачке Грачанице, на Благовести 2014. године, на свршетку „Дучићевих вечери поезије“

Песму „Херцеговина“, састављену од четири дванаестерачка катрена, Јован А. Дучић придодаје циклусу родољубивих песама „Моја отаџбина“ у време кад је почео да своди песничке рачуне, припремајући издање Сабраних дела, 1929–1930. Не одудара ни ова песма од химничког тона песама „Ave Serbia“, „Маћедонија“ или „Брегалница“, настајалих у јеку догађања велике историје. Песник који је подоста допринео испредању модерне бајке о Херцеговини хтео је да у мапу повлашћених тачака извојеване општесрпске слободе уцрта и родну покрајину, ковницу језика, рапсода и људина. Завршна строфа одржава ову песму на задатој висини међу осталим родољубивим песмама, у чијем низу (не само нама данашњим) ипак дубље одзвањају оне што ће их написати у ратном изгнанству преко велике воде. А оне не певају тријумф него поновно незамисливо пострадање. Нов пород, говори песма „Херцеговина“, након победног рата „знаће да је само она земља светла / Где никад још није пала суза срама; / Где су деца на мач име оца метла / Што живи у химни и у молитвама“.

А само десетину година касније остарели Дучић саставља песму „На обали Неретве“ и пређашњу ведрину новорођења замењује сликом проливене детиње крви: „А данас сва румена од крви детиње, / Течеш у море песме и мит о царима; / Заједно стрељаху овде људе и светиње, / Траг су брисали овде новим и старима“. И даље нам трагове бришу, кнеже, у рату као и у миру – а нама као да је свеједно. Па нас још и бестидно туже и опадају на судовима и форумима овога света, где год стигну, већ и зато што смо ми претходно пропустили да то учинимо, уздајући се у онај непоткупљиви суд – или макар у нечији елементарни стид.

О нарави и лику родољубља Дучић се више пута изјашњавао, приписујући га најпросвећенијим људима: „Осећање љубави почиње са родитељима, наставља одмах с отаџбином“ , истиче песник у Благу цара Радована. Није отаџбина ни крв ни тло – него колективни дух једног народа, историјски стечено породично осећање – „у првој заједници срећа и несрећа једне групе људства: у сигурности код куће“. Отаџбина, у Дучићевом родољубивом циклусу, редовно је ословљена архетипским матерњим именом, а једино на крају „Херцеговине“ помиње се „име оца“, симболички метнуто на мач новог нараштаја. Дучић није имао више од три или четири године када је отац Андрија погинуо у Херцеговачком устанку, тако да му је могао упамтити само име, можда обрисе лика. Сахрањен је, заједно са другим устаницима, на дубровачком Посату. Одскора су ту капелу, и тај наш светли траг, Дубровчани заравнали асфалтом.

У будућем песнику фигура одсутног оца, палог у предачком бојном легиону, могла је само расти у једну интимну легенду и свакако да је у поенти песме „Херцеговина“ и њега криомице молитвено споменуо. Име оца, вели утицајни Жак Лакан, представља законски и симболички поредак. Да ли пристајање на њега чини препреку или позив за откривање своје сопствености – питање је које ваља да разреши свако за себе. Од оца не морамо страховати, отац се може и волети. Нису сви очеви страшни. Митологизација родитеља – објашњавао је мудри Карл Густав Јунг – наставља се често све до у одрасло доба и само се с највећим отпором прекида. Њихове узорне и заштитне фигуре наднете су увек кад нам је дубока потреба. А временом се потребе само продубљују, и те фигуре постају немерљиве.

[restrictedarea]

Када је коме отац одсутан и неупамћен, онда буде јасније и његово поистовећење с општим несагледивим оцем. У Дучићевим „Песмама Богу“ невидљива очинска рука јавља се тачно кад треба: „Прођох пут и видех све сем тебе. Али / Кад год мој брод нагне, нађем твоју руку“. Ако смо већ у простору основних представа, онда се присетимо и Дучићевог описа дубровачког мора, где се требињски дечак најпре сусрео са безмерношћу, које је побудило мајчински архетип, као и чуло за божанствено: „Море, то је само то дубровачко море!… И сунце, то је оно сунце које обиђе цео космос али дође вечером да западне само овде пред Бониновом!… Треба слушати море дететом, успављивати се њиме у својој колевци, као дугом мајчином песмом.“ Дугом мајчином песмом. Скривена а подразумевана ставка тог интимно заснивајућег предела не може да не буде и гроб оца устаника на обали, наднет над морем детињства које ће Дучић носити собом током доцнијих путовања, „вечно ван себе тражећ своју мету“.

Сва земна потрага Дучићева, отискивање из завичаја, може се свести на удесну потрагу за битним недостајућим ликом који му је, још зарана, измакао из видокруга. „За цео наш унутрашњи живот треба да постоји нешто што је ван покрета и промене, нешто стално, и решено, и централно“ − опет читамо у Дучићевој „књизи о судбини“ − „Живот се не дâ друкче замислити него као затворен круг, ни човек друкчије него као средишна тачка у том кругу. Али и у самом човеку има опет један круг унутрашњег збивања са нечим усред тога круга које је централно… А то централно у нама, то је човекова целокупна природа и повест; и ко то нема, он је неодређен, без личности, луталица.“ Нема сумње да овде Дучић даје сажетак своје спољне и унутарње биографије.

Зато су засвођујуће песме из тестаментарне Лирике у знаку тога круга, у тежњи за његовим заклапањем. У почетној песми „Човек говори Богу“, на пример: „Води ли пут наш к теби, да ли води? / Крај и почетак – је ли то све једно?“ Или у песми „Пут“: „Да најзад с чистог захватим врела! / Да спојим извор и ушће!“ Или пак у песми „Путник“: „Али у патњи вечних промена, / Свемоћни! дух мој сада вапије / За првим јутром тим без помена, / за чистим прагом прве капије. // Прођох све своје страшне путање / Звезда и мрава; с тобом ходећи, / Сав круг обиђох; познах ћутање / Ствари у њиној сјајној одећи“.

Али, ако отаџбина није ни крв ни племе ни тло, не може то бити ни њен ужи простор, завичај. Наш савременик, Михаил Епштејн, понудио је свој искуствени одговор, с којим можемо сравнити и Дучићев и свачији случај. Враћајући се месту детињства у припреми за преузимање улоге оца, Епштејн закључује: „И није ми дато да нађем смирење у свом роду, да с љубављу пригрлим његове материјалне остатке, јер је род мој – у мени самом, уз мене су се припили и приљубили се са свих небеса моји преци, ја сам – њихова земља. Моје тело је њихов завичај, оно представља за њих најрођенију тачку у простору… свој завичај рађамо из себе. А ако је тако, није далеко ни земља обећана.“

Носио је, разуме се, и луталица Дучић своју разрастајућу завичајну маштарију, своју захумску бајку и овејану истину, наткривену именом одсутног оца хероја и материним ликом, поред осталих првотних осета што се завек утискују као унутарњи запис. Али, кад тело, у којем тајно саборују сви наши претходници, одиста поново постане земља, треба га и вратити утроби где је замешено и где ће изнова бити међу својима и на новом почетку. Да све буде на свом месту. Као овде: светло, честито и приступачно.

[/restrictedarea]