Gospodinov “ Rođendan”  za nezaborav

Piše Raško V. Jovanović

Premijera u čast velikog komediografa čije delo ne prestaje da uveseljava pozorišnu publiku

Lepo je što se Dušan Kovačević, vodeći savremeni srpski komediograf, poduhvatio da u jednom specijalno napisanom scenskom delu evocira uspomenu na Branislava Nušića, najznačajnijeg srpskog komediografa. Van sumnje je da je takvim postupkom dao poseban doprinos obeležavanju stopedesetogodišnjice rođenja pisca „Gospođe ministarke“, „Narodnog poslanika“, „Protekcije“, „Sumnjivog lica“ i tolikih drugih komedija koje se i danas, sedamdeset pet i više godina posle njegove smrti, sa velikim uspehom izvode na našim pozornicama, ali i na scenama teatara u regionu i u svetu. Na taj način, u ovoj sezoni, tokom koje će većina naših pozorišta prikazati nove predstave Nušićevih scenskih dela, izvođenje „Rođendana gospodina Nušića“ Dušana Kovačevića znatno će doprineti obeležavanju velikog jubileja popularnog komediografa. Podsetićemo da je i sâm Nušić učinio 1933. godine nešto slično kada je, pišući veselu igru u dva dela „Beograd nekad i sad“, inspirisan Sterijinom istoimenom komedijom uveo i ličnost svog velikog prethodnika, istina samo u prolog nove komedije, koji govori o tome da se život ljudski neprestano menja i zato poziva gledaoce da poklone pažnju ovom delu o izmenjenom životu ljudi u Beogradu.

MAJSTORSKI NAPISANO Nušić je sa gorčinom proslavio svoj jubilej 1924. godine. Naime, nadao se da će ga primiti za člana Srpske kraljevske akademije nauka, što se nije dogodilo. Te godine izabrani su Ivo Vojnović i Jovan Dučić, dok Nušić, kako ga niko nije kandidovao, nije ni mogao biti primljen. Budući da ga je ta okolnost ogorčila i znatno potresla, njegova kćerka Gita uputila mu je iz Belja, gde je živela sa mužem, Milivojem Predićem, koji je tamo službovao, jedno pismo u kojem je pokušala da ga ohrabri i uteši. Dirnut njenom pažnjom, Nušić joj je odgovorio jednim opširnim pismom gde je analizovao čitav svoj književni rad suprotstavivši se negativnim ocenama kritike (Skerlić, Pavle Popović, Dragomir Janković, Grol i drugi). Ipak, Nušić nije odustao od proslave jubileja, utoliko pre što zbog rata nije mogao obeležiti svoju pedesetogodišnjicu. Kako mu je Ministarstvo prosvete odobrilo da može proslaviti šezdesetogodišnjicu života i četrdesetogodišnjicu književnoga rada, obrazovan je specijalni Odbor za proslavu sa poznatim naučnikom, profesorom i akademikom Jovanom Cvijićem na čelu. Odbor se postarao da se Nušićev jubilej dostojanstveno proslavi, te su posle svečanosti u Beogradu (u velikom amfiteatru nove zgrade Univerziteta i u Narodnom pozorištu) slične manifestacije upriličene širom ondašnje Jugoslavije (Novi Sad, Sarajevo, Zagreb, Ljubljana).

Dušan Kovačević opredelio se da u igrokazu „Rođendan gospodina Nušića“ prikaže kako je prošao susret u jednom skadarlijskom lokalu na dan njegovog rođenja a neposredno pre oficijelne svečanosti u Narodnom pozorištu. Proslavu Nušićevog rođendana organizuje Spasoje, vlasnik lokala, uz pomoć kelnera i uz sudelovanje pevačice Kaće i pratećeg ansambla. Pomaže mu i mlada glumica Ljubinka Bobić, koja je pripremila rođendansku tortu. Oni nestrpljivo očekuju dolazak slavljenika i srećni su što mogu da mu čestitaju rođendan pre zvanične proslave. Ako je prvi deo igrokaza u znaku očekivanja dolaska pisca, drugi je razgovor Nušićev sa Spasojem, Ljubinkom Bobić i ostalima. Mora se priznati da je čitav razgovor u suštini majstorski napisano sadržajno jezgro komada, koji je ne jednom izazivao asocijacije na naše aktuelne političke prilike. Na sceni se govorilo o raznim društvenim pojavama karakterističnim za dvadesete godine prošloga stoleća u našoj zemlji, ali je bilo reči i o događajima u ratu. Razgovaralo se o Nikoli Pašiću, koji nikako da sastavi vladu, nije zanemaren ni njegov sin Rade poznat po svojim malverzacijama i podvalama. Kako je Spasoje bio crnorukac, i iako odlikovan u ratu, žalio se na svoju sudbinu ražalovanog oficira koji je prihvatio da bude kafedžija u lokalu nasleđenom od pokojnoga brata. Ljubinka Bobić se, naravno, interesuje hoće li popularni pisac napisati novi komad u kojem bi mogla dobiti neku ulogu. U razgovoru povremeno sudeluje Ljuba, pisac neizvedenih istorijskih tragedija, i moli Nušića da mu neko delo stavi na repertoar, dok kelner sa glumačkim ambicijama demonstrira svoje sposobnosti! Čitav susret, pored komičnih elemenata, ima i tužnih pasaža, posebno kada se povede razgovor o ratu. Nušić će u jednom trenutku izvući potresno pismo sina jedinca, Strahinje Bana, od 30. septembra 1915, kojim ga on obaveštava da je pao na braniku otadžbine „za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine“. Šteta je što nije pročitao i poslednju rećenicu toga pisma, napisanu u vidu post skriptuma: „Molim onoga, koji me nađe mrtvog, da ovo pismo neizostavno preda adresantu.“

[restrictedarea]

REDITELJSKI USPEH Reditelj Nebojša Bradić uspeo je da na pozornici dosledno sprovedenim stilizovanim realizmom glumačke igre, kao i ostalih elemenata predstave – pre svega mislimo na scenografiju koju je ostvario Mile Jeremić i kostimografiju Marine Vukasović Medenice, ali i na izbor muzike i aranžmane Vladimira Markovića – ostvari jedno zanimljivo izvođenje, koje je u punoj meri uspešno evociralo atmosferu negdašnjeg Beograda. Dragan Petrović bio je podjednako uverljiv u prvom delu kao vlasnik ugostiteljskoga lokala koji, iščekujući Nušićev dolazak, autoritativno rukovodi pripremama sa željom da sve bude u savršenom redu, i kasnije, kada u razgovoru sa Nušićem, kao učesnik minuloga rata i nepravedno ražalovani crnorukac, ne može da se pomiri sa napadima u „Politici“, niti sa Pašićevim ponašanjem u političkom životu. Branislav Lečić, sa dobro pogođenom maskom i dostojanstvenim držanjem, tumačio je Nušića uspevši da ovaploti i određenu gorčinu koju je pisac intimno osećao prema jubileju. Umeo je da bude autoritativan i smiren kada se protivi opštim prilikama u društvu, ali i da uspostavi saučesnički stav prema Spasoju u izrazima nezadovoljstva aktuelnim prilikama, sjajan je obešenjak kada razgovara sa Ljubinkom Bobić, taktičan u obraćanju neostvarenom piscu Ljubi, radoznao u promatranju konobara sa glumačkim pretenzijama, meraklijski saosećajan u odnosu prema pevačici Kaći. Što je najvažnije, ubedljivo je oživeo lik na način prihvatljiv savremenim saznanjima o genijalnom pozorišnom stvaraocu. Tamara Dragičević temperamentno i vragolasto oživela je lik Ljubinke Bobić. Petar Benčina ispoljio je lepe mogućnosti za modifikovanje karakterno-komičnog izraza, naročito kada želi da predstavi kelnerove predispozicije za glumca. Ivan Zarić prikazao je Ljubu, pisca nacionalnih istorijskih tragedija, koje nikako da nađu put do scene. Fanatičku zanesenost ovog lika Zarić je dočaravao karakterističnom mimikom, specifičnim gestovima i stalnom nervozom zbog užurbanosti na koju ga primoravaju u angažovanju da dovede Nušića na oficijelnu proslavu jubileja. Sanda Balaban kao Kaća je bila glumački i pevački korektna. Milena Živadinović, Sanja Marković i Mia Kovačević nastupile su kao članice kafanskog pevačko-sviračkog ansambla.

OSTVAREN DELIKATAN BALANS Dušan Kovačević napisao je zanimljiv istorijski igrokaz o Nušiću iz vremena kada je počinjao da odagnava tužne misli i osećanja, stečene u Velikom ratu. Pisac je poštovao istorijsku konotaciju i uspeo je da oživi atmosferu toga vremena. Očekivali smo da će u dramu uvesti Žanku Stokić, koja će pet godina posle Nušićevog jubileja proslaviti i njega i sebe prilikom prvog predstavljanja „Gospođe ministarke“ u beogradskom Narodnom pozorištu. Međutim, videli smo Ljubinku Bobić, koja je na toj predstavi igrala Raku, a Živku ministarku počela je da igra posle nekih petnaestak godina. Ali, to ništa nije smetalo da „Rođendan gospodina Nušića“ obuzme našu pažnju upravo brojnim tačno iskazanim činjenicama o ratu i o potonjim zbivanjima u Beogradu i da nas osvoji prikladno oživljenom atmosferom toga vremena. Svakako je znatno doprineo i reditelj i saradnik na tekstu Nebojša Bradić, koji je umeo da ostvari delikatan balans između komičnih i tragičnih dramskih akcenata, što se u ovom igrokazu smenjuju baš kao i u realnom životu. Ovo delo i ova predstava daleko su od prigodnosti jer zaslužuju da budu na repertoaru i narednih sezona. I u nekom budućem vremenu, jer će i sam Nušić kao tema biti zanimljiv dok srpsko pozorište postoji.

[/restrictedarea]