Др Миладин Шеварлић – Економија уместо политике

Разговарала Мара Кнежевић Керн

Народ треба да зна, кад су политичари већ „глуви“ за аргументе које износим, да бисмо само за увоз ГМ семена соје и кукуруза сваке године морали да плаћамо око 340 милиона евра – колико износи и укупан аграрни буџет Србије

Епидемија смртоносне болести бубрега настале као последица коришћења Раундап хербицида са глифосатом, навела је 2014. власти Шри Ланке и Ел Салвадора на храбар потез забране коришћења хербицида убице. Слична процедура покренута је и у Бразилу. Становници америчке државе Вермонт управо славе победу због увођења Закона о обавезном обележавању ГМ хране.

Србија представља светли пример на мапи nо-ГМО земаља, а Компанија „Бамби“ је направила историјски искорак стављањем ознаке Не садржи ГМО на један од својих производа за децу.

Обратили смо се оснивачу националног покрета Србија без ГМО, др Миладину Шеварлићу, професору Пољопривредног факултета у Београду, да нам уз помоћ економске науке изложи аргументе везане за економску штету од увођења ГМО у Србију.

У својству стручњака за економски аспект пољопривреде, покренули сте свенародни референдум за Србију без ГМО. Резултати су импресивни.

Кад смо схватили да „експерти“ за националну безбедност хране покушавају да − без консултације са народом – промене Закон о ГМО (забрана увоза, производње и промета ГМ хране) предузели смо кораке да на основу јавног изјашњавања у локалним самоуправама добијемо одговор на питање: Шта жели народ? До данас је око 110 општина и градова у Србији усвојило Декларацију против ГМО, што чини две трећине општина и представља плебисцитарно изјашњавање народних трибуна. Општине декларисане као nо-ГМО покривају већ 70 одсто територије и 80 одсто становништва Србије. Али ми се на томе нећемо зауставити: следећи корак је формирање Националног савеза „Србија без ГМО“ да бисмо институционализовали покрет локалних самоуправа одлучних да заштите своје ресурсе, пољопривредну производњу и потрошаче. Затим следи повезивање Националног савеза са Конференцијом европских региона – ГМО free, чиме нашем покрету обезбеђујемо подршку у правном, организационом и финансијском погледу, укључујући се у европску породицу од преко 5.000 локалних самоуправа и региона. Удруживање са Европом нам омогућава да преко њихових институција остваримо елементарна људска права у борби против ГМО лобиста у Србији. Народ треба да зна, кад су политичари већ „глуви“ за аргументе које износим, да бисмо само за увоз ГМ семена соје и кукуруза сваке године морали да плаћамо око 340 милиона евра – колико износи и укупан аграрни буџет Србије! А где су семена осталих пољопривредних усева, садница…?

Како тумачите недавно објављену одредбу владе о контроли нелегалне производње ГМ соје?

Поздрављам одлуку Министарства пољопривреде о најављеној ригорозној контроли сетве, уз упозорење  пољопривредницима да не сеју ГМ соју. У противном, инспектори ће је уништити. Одговараће и они који откупљују ГМ соју и сви који је ставе у ланац исхране. Међутим, постоји опасност од дуго најављиване промене Закона о ГМО, што би ову одлуку учинило контрапродуктивном. Уколико се нашим пољопривредницима забрани гајење ГМ соје, а дозволи увоз и промет сточне хране и производа од меса и млека од стоке храњене ГМ сојом, што се до сада није контролисало, онда ће они бити у подређеном положају услед нелојалне конкуренције, а наше тржиште − вредно неколико милијарди евра − биће поклоњено страним компанијама, што би у потпуности уништило српску пољопривреду и прехрамбену индустрију. Плашим се да би најава спречавања узгоја ГМ соје могла послужити као „димна завеса“ за лобисте мултинационалних агробизнис гиганата, чије би присуство на нашем либерализованом тржишту Србију претворило у депонију ГМ хране.

[restrictedarea]

Сем критике аграрне политике, ви предњачите у проналажењу решења за опстанак српске пољопривреде.

Најједноставнија решења су најбоља. Сем залагања за заштиту домаћих сорти и домаћег тржишта, залажем се за оживљавање удруживања и задругарства. У томе је најдаље отишао СПОС – Савез пчеларских организација Србије. Они окупљају 183 удружења, са преко 10.000 регистрованих пчеларских газдинстава, и они су као НВО први усвојили Декларацију против ГМО. Декларацију је усвојило и Друштво српских домаћина, а очекујемо да ће је усвојити и сва еколошка удружења, пољопривредне организације и удружења потрошача, као и научна и стручна друштва.

А за бржи опоравак сиромашне, транзицијом опљачкане српске пољопривреде довољно је да се, за почетак, промени само једна ставка Закона о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју. Ради се о чл. 6 који обавезује пољопривреднике, носиоце РПГ, да годишње прођу кроз невероватан број бирократских процедура ради обнављања регистрације и личног подношења силне документације за субвенције (по hа и грлу стоке) и подстицаје − уколико конкуришу за инвестиционе пројекте. Израчунао сам да ти трошкови износе 2,7 милијарди динара, укључујући проблем превоза сељака из насеља удаљених од пута.

С друге стране, држава би за свега 1,1 милијарду динара могла да запосли 1300 незапослених агронома, уз бруто зараду од 70.000 динара месечно. На тај начин би 350.000 домаћинстава, носилаца РПГ, добило комплетну стручну помоћ, што би их ослободило обавезе директног контакта са ресорним државним органима. Овом уштедом се аутоматски повећава конкурентност домаће пољопривреде, а незапослени агрономи би, обједињени и учлањени у Националну задругу Агропривреда, били суфинансирани од стране коопераната задруге, власника РПГ. Ја сваки пројекат сагледавам на начин да предвиђа следећи корак, а у овом случају би стручњаци, уз рад, образовање и стицање лиценци, могли да развију и приватну саветодавну службу и да, по тој основи, такође растерете државни буџет.

Историјски гледано, на којем нивоу је данашња аграрна струка у пољопривреди Србије?

За Србију је, сем економске рачунице, значајна и економија знања. Наша земља би морала да учини посебан напор уколико жели да се уздигне изнад нивоа пољопривредног саветодавства установљеног 1853. од стране Милоша Обреновића. Он је у то време ишколовао првих 200 сеоских „економа“ у „Земљоделској школи“ у Топчидеру. Ученици су свакодневно пролазили кроз капију на којој је била исписана порука о њиховој мисији у књажевској, сељачкој, постфеудалној пољопривреди: „Агрономи да уче народ како се ради и да га надзиравају“. Данашњих 228 саветодаваца је само за 10 одсто више него у Милошевој Србији, а притом има 3000 незапослених агронома, иако преко половине од 1.500 задруга нема ниједног запосленог са факултетском дипломом.

Србија је једина земља на свету која је у једном дану отпустила 1658 асистената саветодаваца. За време министра пољопривреде Душана Петровића покренут је национални пројекат за рад „по уговору“ 1680 незапослених агронома, са задатком да обилазе Србију и помажу малим пољопривредним газдинствима. Нажалост, акција започета новембра 2010. окончала се већ у августу 2012. Сарадник новог министра Горана Кнежевића обавестио је стручњаке ангажоване на овом пројекту кратком СМС поруком: „Са запрепашћењем и жаљењем вас обавештавамо да се пројекат укида.“

 УН су 2014. годину прогласиле међународном годином породичних пољопривредних газдинстава. Србија је, чини се, окренула леђа малим газдинствима третирајући их као социјалу.

Иако Србија има мали аграрни буџет, несхватљиво је да највећи део (преко четири милијарде) присвајају повлашћене групе на закупљеном државном земљишту, осудивши армију сиромашних пољопривредника на пропаст. Притом је у току десет „транзиционих“ година са тог државног земљишта отпуштено преко 63000 радника.

Симптоматично је да су заговорници либералне економије наше успешне пољопривредне комбинате називали „алама на државном буџету“, да би након приватизације − праћене отпуштањем радника − у бесцење распродали њихову земљу, обезбедивши енормно богаћење за тридесетак тајкунских породица и врхушку владајуће партиократије. Они само на основу субвенција за закуп државне земље добијају годишње преко четири милијарде динара, а по основу субвенција за укупан број грла стоке додатну једну трећину аграрног буџета. Оваква аграрна политика је за десет година уништила преко 150.000 породичних имања, што историја није забележила ни у државама које су преживеле епидемије куге и колере.

Има ли примера неког успешног произвођача хране, способног да освоји и страно тржиште?

Не спорим да има и добрих аграрних предузетника, а међу њима је и Јанко Медвеђ из Бегеча, највећи произвођач и извозник шаргарепе. Овај произвођач нуди нова решења за однос између државе и приватног сектора, не тражећи субвенције за закуп државне земље. Уколико му држава гарантује да ће имати на располагању земљу на дужи период (да би се исплатило улагање у систем за наводњавање) он би на сваких 10 хектара закупљене државне земље запослио по једног радника. Овај пример говори о неопходности промене прописа о закупу државног земљишта, уколико се заиста желе уштеде буџетских средстава за пољопривреду. По садашњим прописима, онај ко закупи земљиште добија чак и субвенције – које су понекад веће и од цене закупа, што говори да је економија прогнана из српске аграрне политике.

[/restrictedarea]