Др Јелена Јурјевна Гускова – Русија ће створити нови свет

Разговарала Биљана Живковић Фотографије Раде Прелић

Познати балканолог говори о актуелној руској политици према Србији као и оној током 90-их, украјинској кризи и будућности српског народа, те o јачању руских позиција у свету

Др Јелена Гускова је врстан руски историчар и тренутно најбољи познавалац балканских прилика. У Србији је она наjпопуларнија Рускиња. За то има много разлога и наклоност и поштовање су обострани. Др Гускова се за Србе и КиМ борила, прво у својој држави у време Јељцина, чија политика није имала разумевања према српском проблему. Будила је успаване руске интелектуалце, своје колеге историчаре. После скоро 25 година активног научног рада, али и оног који се тиче руско-српских односа, њен ангажман ће свакако остати забележен у историји оба народа. Она је бележила историју, али је упозоравајући, будећи и Србе и Русе, историју и стварала. Стога нимало не чуди што је на Међународном научном скупу „Да се не заборави“ у организацији Београдског форума за свет равноправних, поводом 15 година од НАТО агресије на СРЈ, била топло поздрављена. Др Гускова је промовисала вредну књигу о Космету и наравно, дала допринос научном скупу који је окупио око 500 стратега, историчара, аналитичара, дипломата, војних лица. Говорило се о НАТО уништавању српског народа и државе. Скуп еминентних научних имена, наших пријатеља из целог света, протекао је далеко од сваке медијске пажње, поготово државних медија.

Ако бисте правили поређење спољне политике Русије према Србији у време Јељцина, почетком 90-их, Черномирдина и министра Козирјева, и политике данашње путиновске Русије, шта бисте рекли?

За време Бориса Јељцина руска спољна политика није била самостална. Била је потчињена, углавном, свим циљевима Запада, удворички се понашала, пре свега према САД, али и другим западним државама. Тадашњи министар спољних послова Андреј Козирјев, кога су у Русији звали „руски министар америчких спољних послова“, отворено је говорио да је његов највећи задатак у животу поставити Русију у исти ред са већим европским и светским државама, Сједињеним Америчким Државама, Великом Британијом, Немачком, Француском. Значи, Козирјев уопште није водио рачуна о интересима руског народа. Није га интересовала будућност руске државе, а камоли словенске земље и словенски народи. Искрено говорећи, Козирјев скоро да ништа није ни знао о историји словенских народа, историјским приликама у Србији, био је слабо образован. Речју, неписмен човек – на месту министра спољних послова. Политика руске државе у време Бориса Јељцина била је анационална. Што се тиче спољне политике нашег председника Владимира Путина, да се разумемо, када је Владимир Путин дошао на власт, његова политика у почетку није била сто посто национална, односно патриотска. Нити се то, у ондашњим околностима, у РФ могло очекивати преко ноћи. Тек после, 2006. године, руска спољна политика према балканским земљама се променила, могло би да се каже да је постајала пробалканска и просрпска. Што се тиче заштите руских државних интереса, политика председника Путина јесте у потпуности државничка, национална и родољубива.

Већ крајем 2006. и почетком 2007. у СБ УН Русија је врло јасно рекла „не“  плану Ахтисарија, односно „не“ независности Космета. Тај план није прошао у СБ УН. Све што је после тога рађено била је отворена иницијатива оних који су од почетка подржавали план Мартија Ахтисарија. Дакле, што се тиче спољне политике путиновске Русије, њој је било потребно време да би стала чврсто на ноге, да би стасала, спознала своју улогу и постала свесна ње не само унутар Русије него и на Балкану и у балканским православним земљама. Па и своје улоге у свету.

Промовисали сте књигу „Косово и Метохија, рат и услови мира“ у Новом Саду, Нишу, Косовској Митровици. Шта је суштина ваше нове књиге? На научном скупу апострофирали сте поједине сегменте.

Књига је објављена на српском и руском језику. Једино је на руском језику другачији наслов, „Агресија НАТО на Југославију 1999. и преговарачки процес“. Тема књиге је Космет, а у средишту свега је моје сагледавање српске историје на КиМ. Да би руском читаоцу било јасно оно о чему пишем, кренула сам од Призренске лиге 1878, односно од планова Албанаца и њихових тежњи за присаједињењем свих земаља са албанским становништвом.  Наравно, све је поткрепљено историјском науком. У књизи сам покушала да покажем шта су желели Албанци, како су живели ти Албанци у саставу прве Југославије 1918, а затим и Југославије која је настала 1945. после Другог светског рата. Настојала сам да предочим колико је много новца било уложено у јужну српску покрајину, где је присутан албански живаљ. Међутим, Албанци су имали своје планове, засноване на идејама Призренске лиге. Без обзира на огроман уложен новац Србије и ондашње Југославије, њих уопште није занимала држава која их је финансирала и под чијим су сводом живели.

[restrictedarea]

Албанци су се спремали за озбиљну и жестоку борбу 90-их. Албански сепаратизам током година отпора властима Србије успевао је да изгради читав организациони систем: војно и политичко руководство; специјални покретни терористички одреди; резервисти који ће се активирати у случају оружаног устанка; обавештајна служба; пропагандни апарат; здравствене службе; систем бункера и складишта оружја и муниције. Успешно успостављају финансирање своје борбе. Сваки запослени Албанац у покрајини и изван ње издваја три одсто своје плате у специјални фонд за подршку Косова. Али, најважније је што је створена Ослободилачка војска Косова (ОВК) која  је испровоцирала нову фазу сукоба почетком 1998. – нападима на полицијске контролне пунктове и војне патроле; блокадама српских села; отмицама цивила; убиствима и исељавањем Срба…

У остваривању ових циљева Албанци су, чини се, имали немалу помоћ са стране!?

Никада у остваривању својих сепаратистичких планова не би Албанци успели без конкретне помоћи САД и НАТО алијансе. Мадлен Олбрајт није крила да међународне организације и САД подржавају Албанце, желе да казне Милошевића и Србију. Покушавам да агресију НАТО алијансе на Србију посматрам из другог угла. Сматрам да је САД отворено подржавао косметске Албанце, али само ради тога да би сама Америка преко албанских сепаратистичких тежњи остварила своје планове на Балкану. Згазио је НАТО руководство СРЈ које је по америчким ставовима било „тврдоглаво и комунистичко“. Ја бих рекла – руководство ондашње Југославије на челу са Милошевићем било је родољубиво и национално. Наравно да је свима њима, и НАТО и Албанцима, сметало руководство СРЈ. Уништили су државу у срцу Европе. Американци су желели да, сломивши Србију, покажу целом свету да више ниједна земља не сме да има своје мишљење, нити националну свет о себи, о својој прошлости и својој будућности. Мислим да је то био циљ НАТО агресије на СРЈ, односно Србију. НАТО при агресији на Србију није користио копнену интервенцију, него је организовано и систематски припремао албанску војску како би заправо ОВК подржала са копна ваздушну интервенцију НАТО алијансе против Срба. Копнену интервенцију су, дакле, водили Албанци од 1997. до јуна 1999.

Ваша књига је, у извесном смислу, енциклопедијског карактера.      

Може се тако рећи будући да у историјском, геостратегијском и војно-политичком смислу садржи све појединости које се односе на косметски проблем. Садржи много вредних докумената, драгоцених за историју. Књига је о НАТО агресији на СРЈ, страхотама бомбардовања, о животу Срба под бомбама и након бомбардовања. Покушала сам да напишем књигу која ће својим садржајем из свих углова да покаже све шта се дешавало на комплетном простору јужне српске покрајине. У књизи сам показала колико је велику, издајничку улогу имао Черномирдин у косметском проблему. И на крају сам покушала да дам анализу шта је сада са КиМ, са Србима на Космету, и новом српском влашћу после 2000. године, њиховим односом према ЕУ, САД, и уопште Западу, руководству Косова. Завршила сам априлом 2013. када је био потписан „уговор“ између Приштине и Београда који је представљала актуелна власт.

Указали сте да је Виктор Черномирдин, некадашњи премијер РФ, бивши руски изасланик за КиМ, одиграо нечасну улогу, преварио је и Русију и Србију у јеку грчевите борбе за КиМ. Како то коментаришете?

У априлу 1999. САД су схватиле да не могу ништа да ураде са „тврдоглавим“ Милошевићем. Америка је већ радила на томе да се сачини преговарачка група о КиМ, у којој би Черномирдин играо главну улогу. Дакле,  одредили су високог представника са руске стране који би вршио притисак на председника Србије Слободана Милошевића. Знали су Американци да Срби, народ непокоран и правдољубив, никада не би пристали на услове које им нуди САД, или Немачка, Шведска, Финска или било ко са Запада. Али, само ако браћа Руси Србима кажу: „Да, то тако треба“, тек тада ће Срби пристати да крену у преговоре. Тај школски час велике српске привржености Русији Американци су лукаво савладали и касније ту историјску околност снажне повезаности два словенска народа – искористили.

Када је Черномирдин кренуо у припрему преговарачког процеса, он је добио од Бориса Јељцина документ у којем је у пет или шест тачака написано шта све Черномирдин треба да уради. У том документу, према конкретним предлозима Јељцина, писало је да прво мора да стане бомбардовање СРЈ и НАТО агресија, па тек онда преговарачки процес може да започне. Могу да вам кажем да Черномирдин није испунио ниједан налог Јељцина. У том преговарачком процесу Черномирдин је потпуно прешао на америчку страну. Чак је ишао до те мере да и оно што су на преговорима успели да издејствују руски генерали, или ако су креирали план на терену на Космету, или издејствовали да буде косметска територија под руском војском – Черномирдин је све то срушио. Черномирдинова улога је била нечасна, прљава и издајничка. Листањем важних докумената касније се сазнало да је САД Черномирдину обећао председничко место у Русији, после Јељцина.

Писати о политици Козирјева, такође тадашње марионете САД, министра спољних послова у време када сте се ви обраћали и руској и српској јавности, права је храброст. Шта вас руководи да будете критични према свом народу, али и према Србима?

Ја сам научник. Имам највише научно звање, а то вам говорим јер нико не може да понизи моје знање, нити ћу му то дозволити! То није обична дужност, то је животно позвање и нико то не може да ми одузме. Ни звање академика у САНУ, нити академика у РАН… Нисам се плашила да ћу због својих проучавања, анализа, борбе за историјску истину, своје речи да изгубим место и углед. Такав став − поштовати науку − нормално да утиче на човека, на његово размишљање. Зато сам одлучна да увек говорим и пишем оно што знам, позивајући се на историјску науку, на документа.

Кажете да никад у животу нисте писали дневник, али да вам је рука посегнула за папиром у Русији, 24. марта 1999. Шта сте тада записали?

Знате, било ми је веома тешко и данас када помислим на те дане, не буде лако. Ја седим у стану, а знам да моје пријатеље, вољену земљу уништавају, разарају. У дневнику сам покушала да дефинишем своја осећања када сам постала свесна да бомбе падају над дивним и храбрим народом и над мојим народом. То осећање –није то био очај, нити су били бунт или бес – била је то дубока бол. Сећам се, данима и ноћима нисам спавала, звала сам своје колеге по свету, анимирала, и чекала када ћу моћи да идем у Србију коју су засипали бомбама. Ноћима сам радила, писала, спавала сам по сат или два, по цео дан сам ишла по московским ТВ станицама, ширила истину, говорила шта се дешава у Србији и ко је, заправо, прави кривац, гостовала на радио-станицама, у новинама и казивала истину о томе шта се догађа на КиМ. Одлазила сам и говорила у парламенту. Скоро да сам заборавила на своју породицу. Стигла сам у Београд у другој половини априла.

Да ли сматрате да ће догађаји у Украјини и припајање Крима РФ утицати дефинитивно на ново обликовање руске међународне политике?

Одавно чекамо да Русија постане истински фактор стабилности у свету. И она је то сваким даном све више. Када једна држава постане доминантна и влада светом, попут САД – нема мира, нема праведности, нема стабилности. Има несрећа, ратова, смрти, разорених и уништених држава и целих народа. Русија постаје битан фактор равнотеже у међународним односима. И још нешто: Русија није сама, њу подржава низ земаља поред јаке Кине и Индије. Пример Русије – одлучност коју је показао председник РФ Владимир Путин када је у Украјини наступио државни удар, и организација референдума на Криму од стране Кримљана, и присаједињење Крима својој држави Русији – показао је да увек постоје алтернативе за враћање матичној земљи. Због тога сматрам да косовско питање није завршено. Чак и за мале државе, бомбардоване, ослабљене, попут Србије, постоје алтернативе, а не само рећи „да“ ЕУ, и то без алтернативе, и пристајати на све услове и велика понижења. Видите, „не“ ЕУ рекла је Украјина, али „не“ ЕУ рекла је и Русија, „не“ је јасно рекло становништво на Криму које је требало да потпадне под контролу нациста и фашиста у Украјини. Убеђена сам да ће Русија створити нови, праведнији свет.

Одлично познајете српски народ и сагледавате га у његовим манама и врлинама? Како сте Србе доживели 90-их, како их доживљавате данас?

На Историјском факултету Ломоносовљевог универзитета определила сам се за балканологију. Да будем кратка и одговорим шта је било пресудно. Читала сам „Знакове поред пута“ Иве Андрића и касније сам кренула са озбиљним изучавањем историје југословенских народа, пре свега српског. Уочила сам много тога вредног и занимљивог у вашој, српској историји, тако да је, рецимо, мој дипломски рад био о Другом српском устанку, магистарски о уставобранитељима и социјално-економској кризи, а после тога сам кренула да се бавим и савременом историјом, пишући докторат. Српском народу сам одувек била веома привржена. Историчари пишу и за будућност јер то остаје онима који долазе после нас, а много тога још треба да буде са историјсконаучног аспекта обрађено. Често кажем, за мене има посла за још сто година.

  Да ли се може однос Срба и Хрвата у одређеној мери поредити са односом Украјинаца католика и Руса православаца? Није ли страдање невиних Руса у Галицији, током Првог и Другог светског рата, било злочин према руском православном народу?

У западној Украјини живе људи који нису православци и који, нажалост, мрзе православне Русе, то се, наравно, показало у историји Другог светског рата, која је била веома трагична за руски народ на поменутом подручју данашње Украјине. У Украјини су у току Другог светског рата постојали масовно организовани нацисти, кољачи, који су убијали православне Русе. Они су били католици. Чинили су страшне злочине над незаштићеним руским православним становништвом! И наравно, потпуно сте у праву када кажете да могу да се пореде злочини које су починили украјински нацисти са злочинима НДХ, усташких кољача у Јасеновцу, или у другим концентрационим логорима за убијање српског становништва у време Другог светског рата.

После одржане београдске међународне конференције, какви су ваши утисци? Да ли видите излаз за српски народ и могућност да се Срби коначно обједине?

Важно је да народ памти. А видим да је овим поводом у Београд дошло више од 500 људи из различитих земаља. Значи, свесни су да је срамотно то што су учиниле српском народу њихове земље, САД, Француска, Норвешка, Шведска, и дошли су научници, историчари, аналитичари, стратези да то јавно кажу. Са друге стране, Србија треба да стане на ноге и да никада не заборави оно што се десило 1999. То би уједно била и порука онима који би да увуку Србију, Републику Српску, или БиХ у северноатлантску НАТО алијансу. Никада српски народ не сме да заборави да их је 78 дана уништавала, разарала и убијала, њих, њихове домове, породице, земљу, децу –  управо та НАТО алијанса!

[/restrictedarea]