Живот и смрт (и прича)

Пише Васа Павковић

Посао књижевног критичара пре свега је посао читача, онога који се свакодневно дружи са писцима и књигама. Са књигама добрим и лошим, важним и сувишним, славним и неприметним… Потом, то је и посао писца, скоро извештача о ономе што је прочитао. Књиге долазе до њега или по њега и одлазе од њега као на траци. Ово су вести са те траке

Ивана Миланков: Dinner with Fish & Mirrors
Padstow Cornwall, 2013.

Преко четири деценије Ивана Миланков активно суделује на српској песничкој сцени. За то време је, сем на почетку, мало тогa мењала у својој поетици, чувајући успешно велику меру разлике у односу на савремене песнике у језику којим пише. То потврђује и двојезично штампана књига Изабраних песама која се у преводу Зорицe Петровић и Џејмса Садeрленда-Смита (James Sutherland-Smith) недавно појавила код британског издавача „Arc Publication“. У књизи чији би наслов у преводу гласио Доручак са рибом и огледалима, сусрећемо предговор енглеског преводиоца, четрдесет и две Иванине песме и биографске белешке о песникињи и њеним преводиоцима. Књига је врло укусно опремљена и лепо одштампана и постоје издања у тврдом и меком повезу. У својој поезији Ивана Миланков је вазда остајала верна себи и својој визији поезије као ванвременог дијалога са митологијом, религијом, историјом… Ликови који се појављују у дужим песмама изразите, секвенционалне, упорно субјективне наративности потичу из разних слојева ових дисциплина и Ивана Миланков их користи као упоришта за развијање једног сликовитог, повремено одиста херметичног поетског света. Такође, Ивана Миланков зна да се ослони и на ликове и поезију њој драгих или блиских песника (Јејтса или Ахматове, рецимо) али то најчешће чини дискретно, без крупних речи и гестова. Због тога такве песме Иване Миланкове пре свега осећамо и доживљавамо као корелатив визија њеног бића, а мање разумемо и разумевамо. У кратким песмама, које су у мањини, наша песникиња зна веома убедљиво да дочара интересантну, метафизичку слику, допуњавајући властити лирски портрет једне изразито оригиналне и у себе, попут шкољке затворене лиричарке. Ево кратке песме с насловом „Или како нисам постала бетон“ која елегантно спаја у себи готово цео песникињин живот – од раног детињства до одмаклих зрелих година: „Сећам се дана/ када сам постала/ ПЕСАК. // Почетак/ је био/ детињаст/ скоро невин/ у игри/ пешчаних кула/ – једна је шкољка/ имала сенку/ већу од планете“. Још неколико овако складних кратких песама оптимално указују на таленат наше песникиње и верујем да ће се допасти њеним енглеским читаоцима. Са друге стране, сложене, дуже песме омогућиће им да слободно асоцирају властите рефлексије, полазећи од широких хоризоната Иванине имагинације. А управо су оригиналност и битна различитост поетике Иване Миланкове утицале да код наше критике и разних жирија не доживи одјек какав заслужује. Али то је друга прича!

Сами де Сад: То је љубав
Београд, 2013.

Иза згодног псеудонима Сами де Сад „крио се“ Самир Садиковић, писац из Пријепоља, један од најнеобичнијих и истовремено најдражих писаца које сам познавао. Самир је рођен 1963. године. Отац му је био познати травар и народни гуслар. Самир се занимао врло различитим стварима, сем писањем – између осталог је уређивао пријепољски часопис „Слово“ и приредио више књига (Легенде о Светом Сави, Рамазанске приче, А где си ти и друге). Бавио се цртањем и сликањем и био одличан шахиста. Изнад свега био је изузетан пријатељ. У књижевности се појавио као врло млад човек, 80-их година прошлог века, са изгледом рокера, висок, витак, дугокос, вазда добро расположен. У „Књижевној речи“ и другим вредним периодичким издањима штампао је сасвим атипичну прозу, неуобичајену, провокативну, супротстављену свим могућим табуима. Није журио с објављивањем књига. Није волео да се намеће ни истиче.
Самир Садиковић је објавио, под горњим псеудонимом, две књиге: Пожуда („Граматик“, 2008) и Хладна предјела за топлу браћу („Стубови културе“, 2011). Књига о којој пишем изашла је постхумно (у издању београдског „Граматика“) и представља колекцију разноврсних текстова. Отвара је једночинка „Ексер“, а потом следе кратке и врло кратке приче, понека песма, и на крају опет једночинка „Небеска краљица: губитак детета“… Читана из перспективе прераног Самировог одласка са животне сцене, књига То је љубав показује да су овог писца провоцирали односи родитеља и деце и односи љубавних партнера. Потом, да га је живо иритирала друштвена хипокризија, не само код нас него генерално, у свету. Због тога је он на љуте ране полагао љуте траве свог књижевног немирења, борећи се против моралних и моралистичких табуа јаким речима и снажним индивидуалним гестовима. На неки начин, сем истине и љубави, ништа му није било свето – све је могао да доведе у питање и све да изложи детабуизацији, у чему му је помагало и широко читалачко искуство и нарочит укус. Укратко, био сам један од оних који се радовао када је једне године Светислав Басара управо Самирову књигу прогласио за најбољу књигу београдског Сајма књига. И бићу један од оних београдских и уопште наших писаца који ће заувек у срцу носити Самиров лик – лик аутентичног човека и писца.

Ју Несбе: Снешко
Београд, 2013.

Не само у Европи него и у свету, скандинавска друштва важе за најорганизованија и најуспешнија. Друштва са најмањом стопом криминала. Упркос томе, из Шведске и Норвешке, пре свега, стално пристижу кримићи, који су се сасвим озбиљно приближили вредности (и планетарном успеху) америчких и енглеских. Да додам: и француских (мислећи на Сименона, наравно).У овом часу међу најчитаније писце кримића на свету тако спадају Швеђанин Хенинг Манкел и Норвежанин Ју Несбе. Захваљујући „Народној књизи“ упознали смо Манкела и његовог инспектора Курта Валандера. (Данас у Србији Манкелове романе објављује „Чаробна књига“.) Захваљујући „Лагуни“ сусрели смо се с Јуoм Несбеом, чијег је Снешка успешно на српски превела Јелена Лома.
Као и Манкелов Валандер и Несбеов инспектор Хари, Хуле је замишљен као усамљеник и губитник, који непрекидно, због тврдоглавости и социјалне неинтелигенције, има проблема у служби, али и у породици. У служби бива суспендован, бачен на ниже нивое полицијског рада, у породици се разводи, угрожава однос са сином итд. Упркос проблемима са надређенима и породичним окружењем, он као заклети непријатељ злочинаца готово срља из случаја у случај, уз већу или мању помоћ колега различитих струка, од форензичара до уличних достављача. Иако је београдски издавач објавио већ неколико Несбеових дела с Харијем у главној роли (Соломонов знак, Одмазда, Црвендаћ, Спаситељ) чини се да је Снешко најбољи међу њима. Он обухвата четврт века (1980-2004) у којем лагано расте лик тајанственог Хулеовог супарника, масовног убице иза којег у близини места злочина обично остаје Снешко Белић, као симболички знак изазова. Трагајући за опсесивним убицом жена (пре свега) Хуле ће посумњати на неколико сасвим различитих ликова, међу којима је и његова десна рука, инспекторка Катарина Брат, а узбудљиви врхунац романа довешће у питање живот инспекторове бивше жене и вољеног сина. У Снешку се, кажем, више него у другим романима из серијала Несбе представља као мајстор компликованих заплета и загонетки, али и као суверени познавалац норвешког друштва и односа слојева у њему, у распону од медијских моћника, преко сезонских и провинцијалних политичара, до полицајаца и сасвим обичних грађана. Као што зна да сагради заплет, Несбе зна да читаочеве симпатије чврсто веже за Хулеа, мада му се, истини за вољу, деси да понекад претера у опису његових акција, када нам усамљени Хари заличи на Суперменовог брата. Снешко је доказ Несбеове трилерске снаге и речити адут скандинавске крими литературе.