Терор над децом – патолошка игра моћи

Пише Мара Кнежевић Керн

Психијатријски лоби започео је са „производњом“ измишљених дијагноза као што је синдром „смањене способности концентрацијe“- медикаменти „за мењање стања свести“ имају тешке последице по здравље деце

Све агресивнија политика државе усмерена против породице – праћена ускраћивањем родитељског права да породични живот организујe у складу са сопственим етичким назорима и традиционалним кодексима – поприма облике државног тероризма.

У угледном научном часопису Медицинска етика објављена је препорука гуруа нове геноцидне науке, уваженог професора Савулескуа, да би законом требало дозволити убијање сопственог новорођенчета уколико оно представља терет за породицу и друштво. Уважени научник није стрпан у лудницу, већ незадрживо осваја медијски простор, износећи у јавност свој credo : „Морални статус новорођенчета не разликује се од фетуса, па би ово убиство требало озаконити као ’постпорођајни абортус’, што би било од користи – како за сиромашну породицу тако и за друштво. Уосталом, та пракса уопште није нова.“

ОДУЗИМАЊЕ ДЕЦЕ – ОЗБИЉАН БИЗНИС Сем права на живот, западни законодавци ускраћују детету право на „оца“ и „мајку“, као и на експлицитно манифестовање полне различитости, да би га – уз наказно склепан термин гендер – осудили на терор „слободног избора“, у друштву подвргнутом тиранији „толеранције“.

Лили Дејн даје исцрпну анализу орвелијанских метода притиска на породицу: „Школе уче децу да им је влада део породице; прете родитељима одузимањем деце уколико не предузимају државом наметнуто лечење; контролишу ужину донесену од куће да би је заменили ‘прописаним оброком из школске кантине’. Неке америчке државе разматрају могућност да се озакони право државе на доношење одлуке о томе да ли сте ви одговарајућа особа за одгајање сопственог детета. Чак и педофили имају више права на вашу децу, њих је закон заштитио док вас као родитеље није.“

У Центру за амерички напредак (ЦАП) одржана је у фебруару 2014. панел дискусија о основним постулатима дечијег образовања („Common Core“). Том приликом је Пол Ревил, заговорник тренда против породичних вредности, изјавио: „Деца припадају свима нама“. Слична порука је лансирана са највишег места у Србији, поводом увођења сета ничим ограниченог броја вакцина, док самозвани експерти за основно образовање најављују „хармонизацију“ са европским законима о обавезном сексуалном васпитању, уводећи тврду порнографију у вртиће и основне школе. Овај рецепт је примењен и на основне постулате образовног система у Америци, о којем је одлучивало пет лица. Један амерички студент огорчено је запитао: „Зашто једноставно не произведемо роботе уместо студената? Они дуже трају и раде шта им се каже.“

У једној школи у Висконсину деца су присиљена да играју игру „Пређи границу“, уз обавезу да на јавном часу изнесу најинтимније детаље из породичног живота. Ученици нису били свесни могућих злоупотреба ове „наивне игре“, али су се родитељи побунили, указујући на могућност да се шакали из приватних „агенција за бригу о породици“ докопају драгоцених информација не би ли их злоупотребили у циљу одузимања деце – што је постао озбиљан бизнис, како у САД тако и у Западној Европи.

[restrictedarea]

ПАТОЛОШКА ИГРА МОЋИ Адвокат Лориел Диетс, коаутор зборника „Разумне сумње“, целог живота се бавила кривичним правом, што јој је омогућило да се темељно упозна са механизмима за ускраћивање приватности од стране државних институција: „Након повратка у Ванкувер била сам шокирана димензијама кршења родитељских права, иза којих стоји Закон о породици. Он родитељима у потпуности ускраћује приватност, како тела тако и дома. У споровима против Министарства за заштиту деце и породице родитељи имају минималне шансе да сачувају децу. Систем је устројен по узору на нацистичку Немачку: довољно је да те комшија, након свађе, пријави центру за социјални рад и оклевета за било који измишљени деликт (дрогирање или физичко малтретирање деце) па да се покрену подземни механизми шпијунирања. Социјални радници воде интимне разговоре са децом , комшијама, наставницима и бебиситеркама а да родитеље нико о томе не обавештава. За одузимање детета довољна је ‚експертска‘ процена агента, ангажованог од стране приватне компаније регистриване за ове делатности.“

Ирска је палету „кривице“ проширила на „злочин“ одбијања вакцинације а посао цвета с обзиром на то да су „контролори исправности“ на терену плаћени по учинку: што више „неподобних“ породица, већи проценат. Уколико им нисте симпатични, ствар се додатно компликује – децу ће вам узети за казну. Породица је постала позорница за некажњену патолошку игру моћи. Лориел Диетс указује на правни апсурд да се током истражних радњи код криминалних деликата ангажују искусни, специјано обучени професионалци а пресуда се доноси тек након експертизе. У случају породичног права, прво долази кажњавање – одузимање деце по налогу аматера, да би тек накнадно уследио процес доказивања да сте се као родитељ оглушили о закон.

МАГДАЛЕНИНИ ВЕШЕРАЈИ О традицији државног терора, спровођеног уз асистенцију медицинске мафије, сведочи др Дејмиен Бренан у књизи „Ирско лудило 1800-2000“. Радећи као саветник за ментално здравље у болници „Сент Ломас Грејнџгорман“, др Бренан је био у прилици да упозна методе рада у овој „савременој“ институцији, упоредивши их са азилима за „посрнуле жене“, такозваним Вешерајима Свете Магдалене формираним у Ирској (од 1758–1966). Жене су у њих насилно затваране и подвргаване преваспитавању и „лечењу“ од болести сиромаштва (рађање ванбрачног детета, жртва породичног насиља, проституција). Терапија се спроводила присиљавањем на ропски рад прања веша за затворенике и свештенство, уз обавезу опслуживања болесних калуђерица. Оваква социјална терапија била је практикована у Европи и Северној Америци а после откривања тајне о постојању оваквих државно-црквених институција Стивен Фрирс је снимио филм „Филомена“, према књизи Мартина Сиксмита. Др Бренан тврди да су лекари, уз помоћ локалне заједнице, играли главну улогу у смештању на десетине хиљада жена у Магдаленин вешерај, чије име асоцира на грехове покајнице Марије Магдалене. Ирска је 1950. имала највећи број „менталних болесника“ са лажном дијагнозом, што је био значајан извор прихода за болничко особље, произвођаче лекова и државу.

„SEXBOX“ ЗА ЕДУКАЦИЈУ  У терору над нејачи отишло се корак даље, па је психијатријски лоби започео са „производњом“ измишљених дијагноза, међу којима је и синдром „смањене способности концентрације“, особина манифестована код већине нормалне деце у периоду одрастања и сазревања. Наставници присиљавају родитеље да, у складу са лекарским упутствима, кљукају децу медикаментима „за мењање стања свести“ а тешке последице по здравље деце, од којих су нека и умрла, предмет су бројних судских спорова. Питамо се како би изгледало детињство Тома Сојера и Хаклберија Фина да су их се докопали њу ејџ психијатри, да не говоримо о Пипи Дугој Чарапи.

Др Бренан износи случај шеснаестогодишње девојчице на силу отргнуте из породичног окружења, смештене мимо родитељског пристанка у психијатријску болницу у којој је била подвргнута „лечењу“ тешким токсичним медикаментима. Иако је девојчицино здравље тешко оштећено, мајка је изгубила спор: суд је пресудио да третман психијатријским лековима може да се настави.

Најновију форму менталног насиља над децом спроводи немачка држава увођењем сексуалног образовања у предшколске установе и основне школе. После увида у „програм“, становници Келна су масовно изашли на улице, протестујући против хапшења оца чије дете је одбило да похађа опсцена предавања. У затвор је смештено још неколико десетина родитеља а расплет још није на видику. У швајцарском граду Бале деци је наметнут „sexbox“ са порнографским материјалом намењеним за „едукацију“ основаца а слични садржаји су дељени у обдаништима деци од четири године. Упркос манифестацијама Покрета против злоупотребе малолетника, Швајцарска упорно спроводи овај програм.

Недавно су и ученици београдских школа, у реплици ТВ емисије „Ја имам таленат“, били принуђени да се маскирају у супротни пол како би се трансвестијом започело прилагођавање глобалном тренду збуњивања малолетника, под кринком „слободе избора пола“, што је вероватно још један од „услова за придруживање“. Родитељи су на потезу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *