СМС по СМС – војска!

Пише Сергеј Белоус

Садашњи кијевски режим, који се на власт попео насилним превратом не само да је незаконит него је, судећи по првим данима владавине, изузетно и неспособан, због чега је стање у Украјини толико трагично да је често на граници бизарног

У већини украјинских медија влада антируска ратнохушкачка хистерија. Немоћност нове „власти“ да савлада Русију и заустави одвајање већ некадашне Аутономне Републике Крим се сублимира у оштре (мада празне) изјаве и љуте претње сепаратистима.

Али, сви кораци „владе победника“ су, због агресивности и неадекватности, само водили Украјину ка дубљим поделама, грађанским и – територијалним. Већ сада је очигледно да ако званични Кијев настави политику претераног еврофанатизма и конфронтације са Москвом и проруски оријентисаним становништвом, Крим може бити не само почетак краја њихове каријере, него и распада целе земље.

 

СЕПАРАТИСТИ ЗА „БРАТСТВО И ЈЕДИНСТВО“ Некадашњи лидери „Евромајдана“, сада на челу украјинске државе (изузев Виталија Кличка – сетите се „препоруке“ Викторије Нуланд амбасадору Пајату) почели су да се баве борбом против наводних сепаратиста широм земље (односно, против свих незадовољних државним превратом) а парламент је, „презаузет руском војном претњом“, кренуо да решава „неодложна питања“: преименовања села и норме држања кућних љубимаца. Док се на југоистоку земље хапсе и затварају проруски активисти и политичари – на западу и у центру некажњено се шетају са ватреним оружјем и „заводе ред“ припадници „Десног сектора“. Зар то доказује нову омиљену (лукаво искоришћену) тезу промајдановских политичара и јавних лица о „јединству Украјине“? Или можда редовно упоређивање Русије са нацистичком Немачком, а Путина са Хитлером – помаже постизање компромиса са северним комшијом и потврђује „љубазне молбе“ да „братски руски народ“ (од кога 67,8 одсто подржава свог председника) не почне „рат са Украјинцима“?

Међутим, чим су „евромајданске“ снаге добиле владу и осетиле моћ, на делу су показале да следе „европске вредности“: врши се притисак на штампу (затворени су листови „2000“ и „Комерсант-Украјина“) нападају се телевизије (покушај оружаног заузимања водећег канала „Интер“, где сада трају преговори о његовој предаји у руке „згоднијих“ проевропских новинара, а народни посланици „Слободе“ претукли су генералног директора националне телевизије и приморали га да потпише оставку) пребијају новинари (у уторак су маскирани представници новог „антикорупционог комитета“ са аутоматским пушкама и ножевима насрнули на сниматеље и извештаче који су покушали да забележе како из опљачкане зграде државне Грађевинске инспекције износе документе и новац) не пуштају у земљу дописнике руске телевизије (а истовремено искључују и главне државне руске ТВ канале)… И то је само део сведозвољеног „еврохаоса“, заслужног за растурање земље изнутра – тако да се главни „сепаратисти“ налазе не на Криму, не на југоистоку, већ у престоници Кијеву.

 

НАЦИОНАЛНА ИЛИ НАЦИСТИЧКА ГАРДА? Мада се на украјинској телевизији (претежно проевропској) свакодневно прича о „агресији Москве“ и „рату са Русијом“, јасно је да Кремљ не разматра директни оружани сукоб као реалну могућност (осим ако његове трупе на Криму буду нападнуте) а осим тога испало је да Украјина и нема озбиљну војску (званично: од 41.000 пешадинаца, за борбу је спремно само 6.000). Такође, према Уставу, мобилизацију армије може да распише само председник (а не вршилац дужности) после чега парламент треба да то одобри. Да би заобишла закон, влада је створила посебну „Националну гарду“ од Унутрашње војске и „добровољаца“.

Јадно стање Министарства одбране је постало још очигледније кад је почело сакупљање новца за ту „гарду“ преко СМС-ова (једна порука кошта 50 динара). О њеном квалитету и ванредној безбедносној ситуацији у земљи говори следећи догађај.

[restrictedarea]

У петак, 14. марта, десетак припадника нацистичког „Десног сектора“, под маскама и са аутоматским пушкама, покушало је да одузме подрум једног дома у самом центру Кијева; током његовог освајања, жестоко су претукли три станара, али ускоро је на место злочина стигла јединица специјалне полиције; екстремисти су одбили да предају оружје и сачекали су начелника Администрације председника Сергеја Пашинског, који им је рекао да ће њихова вештина бити корисна за „Националну гарду“; кад је заједно са њима одлазио (нису предали оружје) на питање новинара о даљој судбини паравојника укратко је одговорио: „Они ће да бране отаџбину“.

Да ли је имао у виду странку „Отаџбина“, чији је посланик, или Украјину, није прецизирао, али познат је као личност магловите и нечисте биографије. На пример, пре трагичних сукоба у центру Кијева, Пашински је спречио преглед снајперске пушке пронађене у аутомобилу једног активисте „Евромајдана“, одмах ју је затворио у гепек и упркос захтевима грађана напустио место истим колима, са непознатим људима у униформи. Према личним подацима аутора, државна истрага дошла је до озбиљних сумњи у његову повезаност са организацијом каснијих снајперских убистава, али је после преврата поступак обустављен.

 

КРАЈ „ЈЕДНОПОЛАРНОСТИ“ Суштина украјинске трагедије је у томе што је њена територија због разумљивих геостратешких разлога постала терен геополитичког сукоба великих сила, пре свега – САД и Руске Федерације. Америка је, заједно са европским савезницима, постигла спровођење државног преврата и на власт (незаконито) довела за њу погодне политичаре, чиме је успостављена невидљива политичка окупација. Русија је, са своје стране, једноставно израчунала све унутрашње и спољне околности да би, кршећи суверенитет Украјине, преко војне окупације (али без иједне жртве) освојила Крим, накнадно придобивши преко референдума огромну подршку локалног становништва – тако да се на крају он њој и припојио.

У тој глобалној игри, званични Кијев, који сада чине веома прозападни политичари, нема ни снаге, нити паметне тактике и стратегије (иначе одбијајући све паметне препоруке домаћих стручњака) па је изабрао конфронтацију са Москвом, надајући се да ће им Вашингтон постати ослонац и бранитељ. У ту сврху, „премијер“ Арсениј Јацењук је тајно(!) током своје посете САД потписао документе о предаји (без тендера и расправе, против закона) Гасо Транспортне системе Украјине у закуп (аренду) америчкој компанији „Шеврон“, мада ММФ чак захтева потпуну продају! Ово, ипак, никако не гарантује победу, јер очигледно је да украјинска криза и начин решавања „кримског проблема“ –  судбински „тренутак истине“ у међународним односима – сведоче о завршетку „епохе једнополарности“, односно свемоћности и глобалне доминације Америке.

 

НОВИ „ХЛАДНИ РАТ“? Али, глобална прерасподела снага која је на помолу, има тенденцију да се претвори у нови „хладни рат“, у којем ће велику улогу да одигра Кина. Битно је приметити да је за њу питање Крима – само одблесак болесног тајванског проблема, тако да је позиција Пекинга у вези са украјинском кризом много препреденија него што се чини. Већ сада се Кина активно спрема за повратак Тајвана, а истовремено јој је у интересу да САД буду заглављене у источноевропским проблемима како не би ометале остваривање старог сна.

Према продорним проценама руских аналитичара, озбиљне грешке које су направили европски званичници на „украјинском фронту“ довешће до нових великих криза и потреса на тлу централне и источне Европе, као и до деградације НАТО-а, јер алијанса је широм света (Африка, Азија, Европа) показала своју неефикасност и интерес за чланство у њој све више пада. То Русији ствара слободни простор за прављење новог, алтернативног војно-политичког блока, као и пола века раније. У таквим околностима грандиозних геополитичких трансформација, Украјина, ако хоће да сачува своје јединство, нема права на грешке. У супротном, проћи ће исто као и Југославија деведесетих, а и само њено име ће се спомињати са префиксом „екс“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *