Reagovanje – Ko se služi neistinama?

Odgovor na tekst „Nove neistine”, objavljen u „Pečatu” br. 308, od 28. februara 2014. godine

Piše Kosta Čavoški

Najveća nevolja Sime Avramovića, koji je u prošlom broju „Pečata“ pokušao da mi odgovori, jeste u tome što je on, pored opšte pravne istorije, i profesor retorike. A kako mu je uža specijalnost helensko sudsko besedništvo, s pravom se očekivalo da će profesor, koji druge uči da se rečima brane na sudu ili u javnosti, biti u stanju da se sam odbrani, te da na reči, koje je smatram uvredljivim, odgovori rečima. Na to su ga morali navesti najslavniji antički uzori.
Tako je Ciceron napisao pohvalu Katonu i dao joj ime „Katon“. Time je naneta uvreda Juliju Cezaru, „jer je spis napisan u pohvalu čoveka za čiju je smrt on bio kriv, smatrao za optužbu protiv sebe samoga“. Cezar, koji je bio kadar da se nadmeće sa najvećim besednicima svoga vremena, odgovorio je, međutim, na isti način: sastavio je spis protiv Katona, u kojem je izneo mnoge žalbe protiv njega, i dao mu ime „Antikaton“.
Bitno drugačiji primer bio je Marko Antonije. Pošto je procenio da je Antonije pretvorio u prah poslednje ostatke države i da se služi podrivačkim ološem, Ciceron ga je u Drugoj Filipici izazvao sledećim rečima: Kako ćeš mi uzvratiti, ti silo govornička? Pošto to nije mogao da učini rečima, Antonije mu je odgovorio ubistvom. Nažalost, ni Sima Avramović nije bio kadar da mi na moje reči odgovori rečima, pa mi je uzvratio tužbom sudu. To me navodi da čitaocima „Pečata“ postavim retoričko pitanje: „Kako Sima Avramović uopšte može predavati retoriku i druge poučavati da rečima napadaju suparnike ili se brane u javnosti, ako nije u stanju da se vlastitim rečima sam odbrani od javne kritike?“
U svom odgovoru Sima Avramović tvrdi da sam proglasio izdajničkom jednu veoma korisnu knjigu. Pa da vidimo koliko je ta knjiga navodno korisna za srpski narod i državu, a koliko pogubna i štetna za kosmetske Arbanase i njihovu samozvanu državu! Umesto da srpske svetinje na Kosovu i Metohiji, koje su pretekle posle razaranja, spaljivanja i sravnjivanja sa zemljom, štiti onih 2000 vojnika i policajaca, na koje imamo pravo shodno Rezoluciji Saveta bezbednosti UN br. 1244 i da se to čini po srpskim zakonima, on čak šest puta pominje Zakon o specijalnim zaštićenim zonama, koji je doneo Parlament samozvanog Kosmeta, što znači da će naše svetinje štititi zakon i policija samozvane kosmetske države. Zanimljivo je da se u tome bitno ne razlikuje od Bakija Svirce, sa kojim je koordinirao i izradu ovog međunarodnog projekta.
Sve nas to navodi da postavimo još jedno retoričko pitanje: „Ako Sima Avramović i Baki Svirca, visoki zvaničnik samozvane kosmetske države, zastupaju manje-više iste stavove, kako takvi stavovi mogu u isti mah biti u interesu i Republike Srbije i samozvane države kosmetskih Arbanasa?“ Mene su takvi stavovi naveli da upotrebim reč izdaja i izdajnik, dok Baki Svrica nije imao baš nikakvih neugodnosti među svojim sunarodnicima, koji su, pored ostalog, poznati i po tome što ubijaju svoje izdajnike.
Sima Avramović je ipak pokazao nešto od svoje retoričke veštine: istrgnuo je moje reči iz konteksta i skratio jednu rečenicu ne bi li mi pripisao izvrgavanje istine. Tako on „otkriva“ suprotnost između dveju mojih tvrdnji: 1) da je oružanu agresiju Atlantskog pakta na SR Jugoslaviju 24. marta 1999. godine izbegao da tako kvalifikuje u očekivanju novca iz inostranstva i 2) da uopšte ne zna šta je agresija, a da je i ono što je o njoj nekada znao naprasno zaboravio. Ispred ovog drugog iskaza nalaze se reči „sasvim je mogućno“, što je pogodbeni a ne indikativan iskaz, dok je prva rečenica moj konačan i rezolutan sud. Uz to, reči „naprasno zaboravio“ ukazuju na to da sam se poslužio ironijom, koja je u besedništvu ne samo dopuštena nego i poželjna.
Kao moju novu neistinu Sima Avramović navodi moje propuštanje da se na njegov ponovljeni predlog izvinim za nanetu „uvredu“. Njemu je, nažalost, promakla najava Uredništva iznad teksta moje žalbe u kojoj se veli da se objavljuje samo njen manji deo. U četvrtom, izostavljenom delu svoje žalbe upravo to ističem u sledećoj zamerci sudiji Snežani Đokanović: „Konačno, ona mi kao otežavajuću okolnost uzima činjenicu što sam odbio da se izvinim privatnom tužiocu. Kako sam to mogao da učinim kad sam uveren da nisam kriv?“
Naposletku Sima Avramović kaže da ga u Komisiju za pomilovanje nije uveo Nikola Selaković, nego ga je imenovao predsednik Republike. Ja bih ga samo podsetio, što i studenti druge godine prava znaju, da predsednik Republike po pravilu donosi odluke na predlog resornog ministra ili Vlade, sem ukoliko Sima Avramović ne misli da predsednik Republike raspolaže drevnim kraljevskim prerogativima, te da postupa po vlastitoj milosti ili ličnom nahođenju. Za sve one, koji iole znaju načela ustavne države, kao nadležni resorni ministar Nikola Selaković je svakako morao podneti predlog članova Komisije za pomilovanje, a da je Tomislav Nikolić, na osnovu tog predloga imenovao Simu Avramovića, a da možda nije ni znao ko je i šta je on.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *