Пси рата “Беле Ал-Каиде”: Сирија, Украјина, затим свуда

Ана ФИЛИМОНОВА

Југославија је била уништена услед комплексног деловања спољашњег фактора: са унутарполитичког апспекта, путем култивисања националистичких прозападних снага, које су без много размишљања започеле крвави грађански рат. Са спољњег аспекта предузет је систем мера, од санкција до оружане агресије, са циљем слабљења српског националног корпуса и његовог свођења на протекторат са високим степеном зависности. Резултати “послератног регулисања” очигледно показују да су локални ратови на југу Балкана били усмерени искључиво против српског фактора. Тренутно се одвија из визуре Запада “недовршени посао” у Републици Српској и Републици Србији путем отварања фронта “уличних револуција” (РС БиХ) и моћног економског и политичког притиска (Србија) са циљем беспоговорног потчињавања вољи наднационалних центара моћи. Друге земље постјугословенског пространства су чланови (или су кандидати за чланство у НАТО) и на међународној позорници исказују отворену антируску позицију.

Поред добровољно-принудног привођења у НАТО блок, југ Балкана се претвара и у полигон култивисања вехабијског диверзантско-терористичког подземља. Његове ћелије које су по завршетку локалних ратова са краја ХХ века имале спорадичан карактер, почетком ХХIвека добијају системски изражен карактер. Формирање мреже екстремистичких исламиста одиграва се форсираним темпом и пред групације “Алахових војника” постављена је конкретна примена борбених задатака.

У редовима противника Башара Асада са простора Балкана, највећи број регрутован је са територије Федерације Босне и Херцеговине. Крајем децембра 2013. године званично је потврђено учешће у борбама у Сирији 800 џихадлија из Босне и Херцеговине. Главни припремни центри налазе се у Сарајеву, Зеници и тешко проходним планинским рејонима. Пребацивање на Блиски Исток и друге правце остварује се преко Турске и “у томе се огледа главна тешкоћа пошто је немогуће сазнати да ли је неко отпутовао у Турску да би ратовао на Блиском Истоку или је отпутовао на годишињи одмор”.[1] Вехабијска “гнезда” у БиХ расту попут квасца. У лето 2012. године појавила се нова вехабијска “комуна” у селу Горња Дубница (околина Калесије). Средства за формирање базе обезбедио је Високи саудијски комитет са центром у Бечу. Ради по следећој схеми: локални вехабијски активисти долазе на “место” где за готовину купују српске куће. Познате су чињенице када су читава српска села купљена за суму реда 30 хиљада еура. Затим се формира локална вехабијска инфраструктура, међутим са разгранатим међународним везама које обухватају и земље попут Ирака, Јемена, Сомалије, Уједињених Арапских Емирата, Саудијске Арабије. Европски канали и центри везе налазе се у Швајцарској, Немачкој, Аустрији, на Балкану – у Македонији, Косову и Метохији (Србија) и Рашкој области (Србија – такозвани “Санџак”).

И више се нико не сећа да је село Горња Дубница пре рата било српско, нико се не пита зашто су га Срби напустили, ко је тамо спровео етничко чишћење тако да чак ни после скоро 20 година од завршетка рата Срби и не помишљају о повратку у та места. Да подсетимо да је грађански рат променио етничку структуру територије: у Федерацији БиХ недостаје пола милиона Срба који су у њој живели, у овом тренутку у Сарајеву живи свега 5% немуслиманског становништва. Но, нико се не спрема да “спава на ловорикама”, догађа се даља куповина српских земаља и некретнина. То се обавља углавном преко представника богатих шеика из Кувајта, Уједињених Арапских Емирата, који економски истискују остатке српског становништва према Илиџи у Источно Сарајево. Враћајући се Горњој Дубници, да приметимо да је сада поред Горњег Маоча (околина Брчког) ово српско село постало база екстремиста у којој се спроводи комплексна диверзантско-терористичка обука.[2] Балканским џихадистима који су прошли истинско ватрено крштење у Сирији, у суштини је предвиђена основна функција у другим местима, нису случајно њима због потпуно словенске спољашњости дали назив “Бела Ал-Каида”. Што се тиче Ф БиХ спроводи се усмерени рад на формирању мреже затворених шеријатских мини-држава.[3]

Вехабијске мреже из Ф БиХ шире се према српским територијама – Републици Српској и Републици Србији. Погранични рејони, села на граници Ф БиХ са Републиком Српском постају објекти пажљивог разматрања од стране арапског капитала и екстремистичких исламиста. Овде је у протеклих 5 година такође долазило до куповине српске земље и некретнина. Примери – села Бочина (околина Маглаја), Витовља (на Влашићу), Мањача (код Теслића), раније су била насељена Србима, а сада су претворена у “комуне” вехабија.[4] Упориште вехабијског покрета у Републици Српској постаје село Сасе (општина Сребреница), које се налази на граници са Србијом. Овде је у близини православног манастира купљено 20 кућа и створена вехабијска база. МУП Републике Српске фиксирао је жаришта вехабијског покрета у 14 општина у Републици Српској.[5]

Неколико стотина екстремних исламиста регистровано је и у Црној Гори. Они су подељени у неколико група, од којих  су најкрупнији “Тејфировци” и “Нусретовци”. Њихова делатност усмерена је на слање невеликог броја бојевика у Сирију, али углавном су вехабије из Црне Горе у овом тренутку окренуте на пропаганду међу муслиманским становништвом, на формирање локалне мреже и развоја веза са арапским земљама. У Црној Гори још није примећено стварање логора за борбену обуку, међутим, интензивирају се догађаји у оквиру “Исламских консултација” у току којих долази до размена информација и идеолошког материјала.[6] Ступањем у НАТО пакт Црна Гора треба да прође етапу систематског формирања екстремистичког исламистичког покрета са његовим претварањем у фактор политичке силе у земљи.

На Космету је после ликвидације свих безбедносних структура и свих органа државне власти Републике Србије (услед потписивања Бриселског споразума), развој исламског екстремизма отргнут испод било какве контроле Републике Србије. Кога и како припремају НАТО инструктори у косовским базама, када и куда ће се пребацивати припремљени “пси рата”, моћи ће се сазнати тек из њиховог непосредног “рада” на новим фронтовима грађанских ратова које ће отварати западни фактор. Њихова системска офанзива одвија се према Републици Србији. Зашто: историјски, Албанци се најнепријатељскије односе према Русији. Тамо где је укорењен албански фактор уз заједничке интересе и тесну узајамну повезаност НАТО пакта и екстремистичких исламских покрета, немогућ је повратак Русије. Та чињеница добро је позната западним геостратезима и ради се на стварању јединствене “исламске зоне” која повезује Босну и Косово, на чијем простору ће бити бесмислено говорити о присуству Русије. Поред тога, зона победничког шеријата ће постати извозник џихад-ратника не само на простор Украјине него и Русије.

Свесно циљане мере на стварању јединственог балканског система исламског терористичког подземља у бившој Југославији, биле су предузете на самом почетку грађанских ратова. Тако је Екрем Авдија, исламски теолог из Косовске Митровице у јуну 1992. године прошао двонедељну припрему у Авганистану (база “Хост”, командир – познати саудијски терориста Абу Угба). Потом је Авдија постао командант муџахединске јединице “Ел муџахедин” у Зеници, непрекидно одржавајући везу са албанским борбеним јединицама на Косову. У пролеће 1998. године Авдија на Косову и Метохији у селу Доње Преказе (општина Србица) формира камп за обуку муџахедина “Абу Бекир Седик” која је постала центар окупљања и обуке исламских терориста са Блиског Истока. Потом су на основу спроведене обуке у том логору биле формиране две борбене јединице: Дренички одред који је “деловао” на територији Дренице, чији је командант био сам Екрем Авдија и Смонички одред који је деловао у пограничним са Албанијом рејонима и предводио га је Даут Исљами (Абдула) из Ђаковице. Те две јединице су током 1998-1999. године починиле најгнусније злочине против српских безбедносних снага и неалбанског становништва на Космету. Командир дреничке групе одржавао је стални контакт са Хашимом Тачијем (данас “премијером Републике Косово”). Командир Смоничке групе одржавао је контакт са Наимом Маљокуом (данас члан председништва “косовског парламента”). По завршетку рата јединице муџахедина су биле расформиране али на “чудесан начин” њихова кадровска база се преселила у БиХ и Рашку област у Србији. По речима пензионисаног српског генерала Момира Стојановића, они су постали ослонац свих видова организованог криминала по линији Сарајево (БиХ) – Нови Пазар (Србија) – Косово и Метохија (Србија) – Македонија – Турска.[7] У Новом Пазару (Србија) 9. марта су ухапшена два навијача, припадника вехабијскох покрета, који су оптужени због врбовања бојевика за фронт у Сирији. Како истичу српски медији, обојица припадају организацији “Фуркан” која је повезана са вехабијском колонијом Горња Моача (БиХ). У принципу, од почетка интервенције у Сирији, приметна је оштра активизација вехабија у Србији (Рашка област) који су приступили отвореном врбовању “Алахових војника” за јединице Ал-Каиде, који ратују против законитог председника Башара Асада.[8]

Тако су по окончању грађанског рата на просторима бивше Југославије, формиране државе које се увлаче у НАТО, а такође постају и објекти у које се уводе екстремистичке терористичке групације, са перспективама њиховог коришћења не само у другим земљама, него и претварања у несумњив геополитички фактор. Криминални злочинац Дмитриј Јарош позвао је да се укину антимајдански протести у југо-источним рејонима Украјине. “Укинути протесте” претпоставља се уз помоћ снага најамничких бојевика. Дакле, после рата са Србима, рат се распирује против украјинског и руског народа. У том рату по балканском образцу примењиваће се најбруталнија и најпрљавија средства и провокације. Постоји велика вероватноћа да ће се међу иностраним најамницима у Украјини наћи и бојевици балканског вехабијског подземља вични у казненим операцијама против цивилног становништва, бојевици “Беле Ал-Каиде”.