Најновије неистине

Пише др Сима Аврамовић

За крај сваке даље дискусије овим поводом, не могу оставити без демантија две нове неистине које је Чавошки изнео у својој реплици у претходном броју „Печата“

Ваљда је сада свима јасно зашто не вреди са проф. Чавошким преко медија водити унедоглед расправу коју он призива као да у њој ужива. Не вреди, јер он по правилу агон води аргументима ad hominem, тек узгредно аргументима ad rem, али и тада често неистинитим или нетачним, уз обиље ирелевантних опсервација које ваљда треба да укажу на ученост писца. Такве људе једино правила судске процедуре колико-толико уобруче.

Ипак, за крај сваке даље дискусије овим поводом, не могу оставити без демантија две нове неистине које је Чавошки изнео у својој реплици у претходном броју „Печата“.

Прво, апсолутна је неистина да заступам „мање-више исте ставове“ са Бакијем Свирцом, који је по избору организатора пројекта заштите светих места у њему учествовао као тадашњи директор косовског Завода за заштиту споменика по принципу Аudiatur et altera pars. Лако је утврдити не само да су његови и моји ставови дијаметрално супротни него су наше расправе биле толико жестоке да су организатори скупова често морали да их смирују. Сведоци тога су и двоје коаутора ове књиге, др Мирјана Менковић и Бранко Јокић, директор Музеја у Приштини. Уосталом, ко год макар летимично погледа нашу књигу о страдању српских светиња на КиМ, коју оптужује Чавошки, само би могао маштати и пожелети да било који „косовски званичник“ заступа „мање-више исте ставове“ које смо ми у њој заступали. Свима који хоће да се сами увере у то да ли је у питању „издајничка“ или национално корисна књига, препоручујем да је у целости погледају на веб адреси http://www.ius.bg.ac.rs/prof/Materijali/avrsim/The%20Predicament%20of%20Serbian%20Orthodox%20Holy%20Places.pdf. Од свега је тачно само то да се у њој помиње да су косовске власти донеле Закон о специјалним заштићеним зонама око једног броја манастира и других места, уз напомену да се чак ни таква заштита не примењује, због чега те зоне у поднаслову иронично називамо „виртуелним“ (тач. 4.2.5.).

Друго, невероватно је да професор права и дописни члан САНУ не зна да, на основу чл. 112 Устава, као и чл. 24 и 29 Закона о Председнику Републике (Сл. гласник РС, бр. 111/07) Председник даје помиловања у оквиру своје искључиве надлежности и да једино он, по свом избору, именује и чланове Комисије за помиловање као своје помоћно тело. Председник Републике не „располаже древним краљевским прерогативама“, како карикира Чавошки, али према Уставу највећи број овлашћења врши самостално, а не на предлог Владе, понајмање појединих министара. Дакле, Чавошки је тај који не зна „оно што и студенти права друге године знају“! Да ли из зле намере или из незнања, он износи нову ноторну неистину да је надлежни ресорни министар Никола Селаковић свакако морао поднети Председнику предлог чланова Комисије за помиловање и да је Председник на основу тог предлога именовао Симу Аврамовића а да можда није ни знао ко је и шта је он. Брука.

Будући да и први и други напис проф. Чавошког у „Печату“ одликује иста особина, коју би Римљани квалификовали као Еloquentiae unda, sapientiae gutta (или, парафразирано, „Много збориш, мало кажеш“) у даљу полемику са таквим писцем се више нећу упуштати.