Krim se vratio u Rusiju

za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Da li je Zapad na pravi način razumeo suze koje su se u utorak slivale niz lica probuđenih vođa ruskog naroda u Kremlju, da li je dobro pogledao u njihove oči?

Dan za istoriju – utorak, 18. mart 2014. godine. Velika vrata svečane carske Georgijevske sale Kremlja se otvaraju i ulazi predsednik Rusije Vladimir Vladimirovič Putin. Aplauzima ga dočekuju svi poslanici Državne dume, senatori Saveta Federacije, savezni ministri. U prvom redu sede trojica lidera iz Krima – predsednik skupštine Vladimir Konstantinov, predsednik vlade Sergej Aksjonov i gradonačelnik Sevastopolja Aleksej Čalij. I njima, stojeći, aplaudira ceo državni vrh Rusije za iskazanu hrabrost i odlučnost u pripremama i sprovođenju referenduma o državnom statusu Krima, održanom dva dana ranije, 16. marta. Rezultat je bio izuzetan – 96 odsto, od izašle četiri petine ukupnog broja birača, izjasnilo se za pristupanje Ruskoj Federaciji.

RUSIJA SE VRAĆA SEBI Znalo se unapred šta će Putin reći: zatražio je od oba doma ruskog parlamenta – Saveta Federacije i Državne dume – da po najbržem postupku u sastav RF unesu još dva subjekta Federacije, Republiku Krim i grad Sevastopolj kao posebnu jedinicu. Ponovo aplauzi, ovog puta još burniji, u sali se vijore zastave Krima i Sevastopolja. Mnogi plaču, suze same teku. Jer, posle gotovo 100 godina Rusija se vraća sebi. To što se Krim, nakon punih šest decenija, vraća Rusiji – simbol je nove snage i državnog jedinstva. Mnogi na Zapadu nisu na vreme, ili nisu uopšte, razumeli poruke koje je Moskva slala svih ovih godina. Kada je upozoravala da njenom strpljenju ima kraja, na Zapadu je to tumačeno kao prazna pretnja. Retko ko je razumeo da uopšte nije bilo reči o pretnji – već o upozorenju šta će da se dogodi ukoliko opkoljavanje i gušenje Rusije bude nastavljeno.

Govoreći o rezultatima krimskog referenduma, Putin je rekao: „Da bismo razumeli zašto je načinjen upravo takav izbor, dovoljno je poznavati istoriju Krima, znati šta je značila i znači Rusija za Krim i Krim za Rusiju“. Ruski predsednik je podsetio da Krim predstavlja izvorište ruske duhovnosti, jer je knez Vladimir upravo tu primio hrišćanstvo 988. godine, što se smatra polaznom tačkom nastanka Rusije. Osim toga, Sevastopolj je postojbina Crnomorske flote, rekao je Putin i podsetio da je 1954. godine poluostrvo predato Sovjetskoj Ukrajini, a da Krimljane niko ništa nije ni pitao.

[restrictedarea]

„Tada je došla 1991. godina. Ono što je izgledalo neverovatno, nažalost, postalo je realnost. SSSR se raspao. Kada se Krim iznenada našao u drugoj državi, tada je Rusija osetila da su je ne prosto pokrali već opljačkali. Sada, nakon mnogo godina, ja sam čuo Krimljane, sasvim nedavno, kako kažu da su ih 1991. godine predali iz jednih u druge ruke, kao vreću sa krompirom. Teško je s tim ne složiti se. A ruska država, šta je s njom bilo? Šta je bilo s Rusijom? Spustila je glavu i pomirila se s tim, progutala uvredu. Naša zemlja nalazila se tada u tako teškom stanju da jednostavno nije mogla realno da zaštiti svoje interese. Ali ljudi nisu mogli da se pomire sa otvorenom istorijskom nepravdom“, poručio je Putin u govoru pred predstavnicima državne elite.

 

KRIM NIKADA – BANDEROVSKI Posle ovih reči, članovi delegacije Krima počeli su da plaču. Međutim, nastavio je Putin, uprkos tome što se Rusija trudila da živi u miru sa svojim susedima, situacija je postajala sve gora i gora. Svaka ukrajinska vlast samo je muzla državu, tukli su se međusobno za funkcije, imovinu i finansijske tokove. Zato on, rekao je, razume demonstrante koji su izašli na ulice Kijeva na mirne proteste. „Ali, državni udar u Ukrajini nisu izveli mirni demonstranti. Kao rezultat, na vlast su došli nacionalisti. I ruski jezik su pokušali da učine gotovo neprijateljskim. Prvi je na udaru bio Krim, ruskojezični Krim“, istakao je Putin i objasnio da su se žitelji Krima i Sevastopolja obratili Rusiji za pomoć.

„Hoću da me dobro čujete, dragi prijatelji. Ne verujte onima koji vas plaše Rusijom, viču da će posle Krima da dođu na red drugi regioni. Mi ne želimo podelu Ukrajine, nama to ne treba. Što se tiče Krima, on je bio i ostaće i ruski, i ukrajinski, i krimsko-tatarski. Ali, on nikada neće biti banderovski! Kao što nikada na Krimu neće biti vojske NATO-a, o čijem mogućem razmeštanju smo toliko puta čuli od ukrajinskih vlasti. Mi smo protiv toga da vojna organizacija gazduje pored naše ograde, pokraj naše kuće ili na našim istorijskim teritorijama. Prosto ne mogu da zamislim da idemo u goste u Sevastopolj kod natovskih mornara“, poručio je ruski lider.

ZAPANJUJUĆI CINIZAM Osim toga, on je ukazao na dvostruke standarde Zapada. „Ovo je Pismeni memorandum SAD-a, od 17. aprila 2009, predstavljen Međunarodnom sudu pravde u Hagu, u slučaju Kosova. Citiraću: `Deklaracije o nezavisnosti mogu, i često se tako dešava, da krše domaće zakonodavstvo. Međutim, to ne znači da se dogodilo kršenje međunarodnog prava`. Kraj citata. Sami su to napisali, rastrubili celom svetu, naterali sve, a sad su se uvredili. Od istih tih SAD i Evrope mi čujemo da je, kao, Kosovo izuzetan slučaj. A u čemu je, po mišljenju naših kolega, ta izuzetnost? Ispada da je u tome što je tokom sukoba na Kosovu bilo mnogo ljudskih žrtava. Da li je to neki pravni argument? U odluci MSP-a se o tome uopšte ništa ne govori. I znate, to čak nisu ni dvostruki standardi. To je neki zapanjujući i pravolinijski cinizam“, rekao je Putin.

Tako se dolazi do ključnog mesta njegovog govora. „Osnovano smatramo da se famozna politika obuzdavanja Rusije, vođena u 18, 19. i 20. veku, nastavlja i danas. Nas stalno pokušavaju da sateraju u neki ćošak zbog toga što imamo nezavisnu poziciju, zato što je branimo, zato što stvari nazivamo svojim imenom i ne bavimo se licemerjem. Ali, sve ima svoje granice. I u slučaju sa Ukrajinom, zapadni partneri su prešli crtu, ponašali se grubo, neodgovorno i neprofesionalno. Neki zapadni političari zastrašuju nas ne samo sankcijama već i zaoštravanjem unutrašnje situacije. Da nam je znati šta oni imaju u vidu: delovanje neke `pete kolone` – različitih `nacional-izdajnika` – ili računaju da mogu da pogoršaju socijalno-ekonomski položaj Rusije i tako isprovociraju nezadovoljstvo ljudi. Smatramo takve izjave neodgovornim i otvoreno agresivnim i na odgovarajući način ćemo na to da reagujemo“, poručio je predsednik Rusije i pozvao SAD da „prekinu histeriju i odustanu od hladnoratovske retorike“.

Naravno, oni ga, po svemu sudeći, neće poslušati. Kao što će teško naići na pozitivan odgovor predlog Moskve, koji je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov u Londonu predao svom američkom kolegi Džonu Keriju – da ostatak Ukrajine treba da bude federalna država, gde će istok i zapad imati jednaka prava a ruski jezik biti ravnopravan sa ukrajinskim. Nesumnjivo da je ovaj predlog praktično jedini način izlaska iz ukrajinske krize mirnim putem. Ali, ako je dosadašnje iskustvo pokazalo da su „zapadni partneri“ učinili mnogo toga da osujete sva kompromisna rešenja – zašto onda očekivati da će sada postupiti drugačije? Jer, bazični cilj Vašingtona, kao što je „Pečat“, između ostalog, pisao još početkom decembra (br. 298) i jeste da se na tlu Ukrajine raspiri što veći požar kako bi bili spaljeni svi mostovi saradnje između Evrope i Rusije. Nije to, naravno, bila nikakva tajna ni za koga, imajući u vidu da smo na predstojeću „kosovizaciju Krima“ na ovim stranicama ukazivali još pre šest godina („Pečat“ br. 21).

 

„BUĐENJE RUSIJE BIĆE ZASTRAŠUJUĆE” Šta se može dalje očekivati? Osnovno je pitanje: da li će Evropa smoći snage da se odupre opasnom i spolja nametnutom scenariju? Jer, vara se svako ko misli da u Evropi ne postoje zdrave snage svesne istorijske odgovornosti. Međutim, one su poslednjih decenija potisnute gotovo u ilegalu. Dominiraju sile kojima upravlja kapital a njegova egoistična unutrašnja logika upravo je i proizvela globalnu ekonomsku i bezbednosnu krizu, čiji smo sada svedoci. Da li će ove sile pristati da same sebe neutrališu? Ili će, kao i do sada, nastojati da eliminišu sve koji im stoje na putu?

Sa druge strane, u Rusiji, koja im se ponovo našla na putu, posle dugo vremena na scenu je stupila potpuno nova politička i državnička filozofija – ona u prvi plan ističe ne materijalne, već duhovne vrednosti. Tu bi se valjalo ponovo prisetiti reči jednog ruskog carskog oficira, štampanih pre skoro jednog veka u dalekom izbeglištvu, u Parizu, kada je već bilo jasno da otadžbinu nikada više neće videti: „Padom prestola, smrću cara, Rusija je sve izgubila. Veličinu i slavu, svetinje i bogatstva. Sve. Sve. Čak i svoje ime. Sve je izgubila, i sama je odletela, kao san. I tamo, na dalekom severu, gde u bezimenom, neopevanom grobu počiva prah njenog poslednjeg suverena, tamo je legla i skrila se i Rusija. I ležaće tamo sve dok ne klekne na kolena pred tim grobom ceo ruski narod i ne orosi ga živom vodom svog pokajanja. I ustaće tada Rusija, i zastrašujuće će biti njeno buđenje.“ Da li je Zapad na pravi način razumeo suze koje su se u utorak slivale niz lica probuđenih vođa ruskog naroda u Kremlju, da li je dobro pogledao u njihove oči?

[/restrictedarea]