Други крај батине

Пише Дарко Танасковић

Док су крајеве батине држале две подједнако јаке руке, било је намрштено, напето и затегнуто, али и неупоредиво мирније и стабилније но откад је поремећена делотворна равнотежа снаге и страха, а батину приграбила само једна рука и кренула да њоме произвољно и искључиво у своме интересу намеће шта се мора, а шта не сме

Постоје две врсте морања. Једно је оно на које човека, и народ, обавезују савест и етика. На такво, свесно и достојанствено морање односи се она  чувена девиза Бановића Страхиње из истоимене незаборавне Михизове драматизације: „Што морам, то и хоћу“. Свако друго морање последица је некакве спољне принуде и доживљава се као насиље. И на такво је морање човек, а и народ, неретко натеран, али никада до краја и заувек помирен с његовом неминовношћу, а поготово растерећен притиска и мучнине сећања на понижење којем је био изложен. Ако је човек и ако је народ… Погрешно схватање речи „морал“ код необразованих људи, на које се шаљиво упућује исказом „није морално“ (у смислу „не мора да се уради“) као да и није баш сасвим промашено, јер заиста, што није морално и не би се морало, штавише не би се смело учинити. Али, шалу на страну. Није морално шалити се с наметнутим морањем. Оно је родно место многог будућег зла и освете, али и правде.

 

КРСТ ДУГО ПАМТИ  Запажа се да је глагол морати преплавио савремени политички говор, како на унутрашњополитичком тако и на спољнополитичком плану. О којем је то морању од наведених двају реч? Претежно о оном другом, наметнутом  и нежељеном. Стално нас уверавају да нешто, из ових или оних, а обично правно и морално неприхватљивих разлога мора да се догоди или учини. Ушло се у праву спиралу разноразних морања, а да је тешко објаснити и, нарочито, прихватљивим аргументима образложити зашто се нешто мора. Они којима је прешло у навику да другима намећу бреме морања више се готово и не труде да своје беспризивне судове и налоге образложе и поткрепе ваљаним разлозима. Једноставно, мора и мора! А шта би, заправо, у међународним односима и у политици уопште требало да се мора? Прихвате ли се претпоставке демократије и међународног права, у које се сви, а најревносније они који их најгрубље крше, свечано заклињу и на које упорно позивају, морало би се чинити и спроводити само оно што је израз слободно и демократски изражене народне воље и што се не коси с основним нормама међународног права и људске правде. Све остало, без обзира на уверљивост убеђивања у супротно, крајње је сумњиво. Али, зато је ту аргумент силе, логика батине. Не говори се често да је сила права замењена правом силе. А сила Бога не моли, каже се у народу. Изнедрио је народ, међутим, и једну другу једноставну, али мудру мисао, која се често заборавља, да батина има два краја. Нарочито је лако сметну с ума они којима је привремено, па и на дужи рок, стицајем разних околности дато да самовољно витлају батином и њоме по свету у морање утерују народе и државе. А батина је већ подуже у истој руци. Док су крајеве батине држале две подједнако јаке руке, било је намрштено, напето и затегнуто, али и неупоредиво мирније и стабилније но откад је поремећена делотворна равнотежа снаге и страха, а батину приграбила само једна рука и кренула да њоме произвољно и искључиво у своме интересу намеће шта се мора, а шта не сме. Па се онда ланчано из једног наметнутог морања кренуло у све нова и нова, до тога да је свет почео да личи на крваву циркуску арену у којој свемоћни кротитељ дресира не само дивље већ и мирне и кротке домаће животиње. Судбина Косова и Метохије, српске покрајине за коју је у једном тренутку рука с батином одлучила да мора постати албанска и одвојити се од Србије, савршена је парадигма једне такве незадрживе спирале наметнутог, самопроглашеног морања, од агресије на Југославију до погрома над косовскометохијским Србима и њиховим светињама 17. марта 2004. године, до оног вишеструко метафоричког призора рвања младог Албанца с гвозденим крстом на куполи Храма Светог апостола Андреја у Подујеву. Крст је одолевао, одолевао, али је тада, као и 1389, морао пасти, јер батина је била само у једној, Српству ненаклоњеној руци. Неки верују да ће у њој заувек и остати… Крст, међутим, дуго памти… Разне небеске знаке и земаљске прилике.

[restrictedarea]

„МОРАЊЕ“ КАО СУДБИНА Пажњи наше јавности као да је промакао један значајан интервју, онај који је коментатору „Политике“, Бошку Јакшићу дао искусни и превејани Амр Муса (р. 1936) представљен као „икона египатске политике и дипломатије“. Овај бивши министар иностраних послова и генерални секретар Арапске лиге, а сада први саветник маршала Ал-Сисија, вође војног пуча којим је свргнут, а онда и ухапшен, демократски изабрани председник Египта, исламиста Мухамед Мурси, у чију ће фотељу као цивил по свој прилици засести, несумњиво се одлично разуме у логику батине, али и њеног вештог избегавања, што га је тако дуго и одржало на нимало безазленој политичкој сцени најмногољудније арапске земље. Познат као „бестидни политички опортуниста“, својевремено прилично близак зову „умереног исламизма“ одскора забрањене Муслиманске браће, министар који се за време рата у БиХ истакао као жестоки критичар УН и заговорник наоружавања босанских муслимана, данас у својству председника педесеточланог Комитета за промену Устава, праведнички грми против исламиста и најављује демократску „Трећу египатску републику“. И, наравно, велича улогу маршала Ал-Сисија који је „био на страни народа и спасао Египат од диктатуре (исламиста) која је настајала“. Јакшић се узалуд трудио да Мусу увуче у противречност између залагања за демократију и обарања легално изабраног председника војним пучем, уз масовна хапшења припадника Муслиманске браће, проглашавање ове најстарије исламистичке организације у арапском свету, која је победила на првим слободним изборима, терористичком, и суђења новинарима. Муса је на све одговарао одсечно и кратко, без ширег аргументовања својих (садашњих) ставова, да би на последње питање: „Значи, приближавање Русији није резултат критика са Запада, где многи на Сисија гледају као на извођача војног удара“, одбрусио: „То се нас не тиче. Нека говоре да је то удар. Мурси је морао да оде”. Дипломатски, нема шта! Дакле, морао је да оде. То је то фамозно морање које није засновано ни на демократски исказаној народној вољи (која је, уосталом, Мурсија довела на власт) ни на некој законитој процедури. Тешко је поверовати да ће Муслиманска браћа на логику таквог морања лако и трајно пристати.

 

МАЊЕ ИЛУЗИЈА Није тешко запазити да се од одређеног тренутка, а заправо још од обарања Садама Хусеина, читаво „арапско пролеће“ одвијало у знаку наметања те исте неупитне логике (наводног) морања. Прво је Бен Али у Тунису, како изгледа, стварно морао да се повуче пред свеопштим гневом народа озлојеђеног његовом непотистичком и корумпираном чврсторукашком владавином. Исламисти су и ту дошли на власт, али процес транзиције ипак релативно мирно тече, вероватно (и) зато што је историјско морање дошло изнутра и спонтано, а не под батином неког великог страног васпитача. Затим се моћно заљуљао Египат, милионски прокључао Трг Тахрир и све што је он симболизовао, војска је стала уз народ и Мубарак је морао да оде. Без обзира на сву драматичност збивања и провалу насиља, још једно истинско, демократски оправдано морање. Мубаракова власт је била потрошена, а ауторитет неповратно нарушен. Сад, међутим, иста војска у односу на народ примењује оно друго, уобичајеније, насилно морање… Е, после Египта, глава руке с великом батином проценила је да би, кад су већ отерана ова двојица сразмерно подношљивих аутократа, „у истом пакету“ морали да оду још неки, прво непредвидљиви и јогунасти Гадафи. Знамо како је то морање срамно спроведено и у каквом се стању Либија данас налази. Потом је гласно обзнањено да и Башар ал-Асад мора да оде, с чиме се већина Сиријаца очигледно није сложила, а и неке друге јаке руке успеле су да стегну батину с друге стране. Упркос свим настојањима да се промени власт у Дамаску, уз успутно бездушно уништавање једне од најстаријих култура и најуређенијих земаља Блиског истока и невиђено страдање и патње њеног становништва, показало се да Асад не мора да оде, а да батина ипак има два краја. Далекосежни и неслућено важни наговештај чији смисао рука с батином, као што то обично бива, није на време схватила. Или је можда и разумела, па баш зато пожурила, док још има времена и влада обојена инерција произвољног и неупитног морања. Дигла се добро увежбана и оркестрирана хорска граја : Јанукович мора да оде. И учињено је све да још један демократски и легално изабрани председник буде смењен, опробаним комбиновањем екстремног насиља, манипулације делом оправданог незадовољства грађана и пропагандног рата. И Јанукович је отишао, али не баш далеко, а с њим је морао да оде и Крим. Једно наметнуто морање изазвало је друго, одавно прижељкивано, а пре више деценија потиснуто морање већине грађана овог лепог полуострва. Батина опет има два краја. Ако је већ батина, како изгледа, омиљена и незаменљива алатка у међународним односима, онда мора да је боље да тако, бар дворучно, буде и остане. Биће мање илузија, али и мање батина.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.