Зашто смо нападнути

Поводом годишњице Нато агресије на Југославију

Пише Радован Радиновић

Главној аргументацији у разматрању разлога због којих нас је Запад напао, ипак се мора додати и да се ту делом радило о злочину из страсти. Односно, о некој врсти одмазде Запада према Србима којима се као историјска кривица приписује готово све што су чинили у прошлости

Ево протиче и петнаеста годишњица агресије НАТО-а на нашу земљу а ми још увек немамо општеприхваћене одговоре на питање зашто је до тога дошло. Да би прикрила праву суштину тог злочина, западна пропаганда и њоме фасцинирани домаћи политичари и медији исковали су цео арсенал еуфемизама који служе за циљано наметање назива тога догађаја. Наводно, за западну пропаганду и домаће властодршце то није био рат Запада, односно његове ударне песнице НАТО, против Србије и српског народа, већ хуманитарна интервенција за заштиту људских права косметских Албанаца која им је наводно угрожавала њихова држава Србија и то зато што им није дозвољавала сецесију и на српској територији успостављање друге албанске државе на Балкану. Тај злочин оружане агресије се може и сме називати кампањом, а може и бомбардовањем, али само не онако како је то у суштини било. То се не сме звати оружана агресија на једну суверену и међународно признату државу. Ово зато што је тај напад изведен без сагласности Савета безбедности УН и као такав би се морао оквалификовати као злочин против мира. Прихватајући те еуфемизме, наши медији, стручна јавност и државни властодршци у ствари амнестирају унапред злочинце и имплиците прихватају кривицу Србије за двоипомесечно разарање њених материјалних и нематеријалних добара и за неконтролисано и неселективно убијање њених недужних грађана.

 

КО ЈЕ БИО АГРЕСОР У јавности се, не без разлога, сматра да је оружану агресију извршио НАТО. Тиме се додатно замагљује права суштина овога злочина. Као да је НАТО некаква самоникла творевина и да државе које у њему партиципирају немају готово никакве одговорности за његова дела и недела. Не, права адреса за оружану агресију као злочин против мира је Запад. Ово зато што се ради о војном савезу држава које припадају западнохришћанској цивилизацији, без обзира на то што су неке старе чланице, као што су Грчка и Турска, изван тог цивилизацијског круга а већина нових чланица, као што су Пољска, Чешка, Словачка, Хрватска, Словенија, Мађарска, свим силама теже да их сматрају западнохришћанским државама. Оне то по религијским и по колективноидентитетским обележјима у суштини и јесу. За Бугарску и Румунију као нове чланице НАТО-а и за Црну Гору која не може да дочека да је то светло НАТО интеграција обасја, сасвим је друга прича. Оне су или натеране или привољене да се учлане из чисто геополитичких разлога и на тај начин се повинују свим диктатима западних сила, односно Америке.

Дакле, без сумње је агресор био Запад, а на његовом челу САД као најмоћнија сила и предводница тог дела света, уз сваковрсну партиципацију некада великих европских сила као што су Велика Британија, Немачка, Француска, Италија и др. Овде не треба заборавити ни страствено укључивање у агресију на Србију свих нама суседних земаља и то тако што су понудиле и уступиле свој копнени, ваздушни и поморски простор за маневар, базирање и оперативни ослонац снага НАТО-а у нападу на Србију, што је равно директној умешаности у агресију.

Иако се тиме не може у потпуности објаснити зашто нас је Запад напао, ипак се главној аргументацији мора додати и да се ту делом радило о злочину из страсти. Односно, о некој врсти одмазде Запада према Србима којима се као историјска кривица приписује готово све што су чинили у прошлости током ослобађања од ропства под Отоманском империјом и тирјанства Запада оличеног најпре у Аустро-Угарској од времена Анексије Босне и Херцеговине до краја Првог светског рата, а потом Немачке у Првом, а посебно у Другом светском рату.

[restrictedarea]

Ако је посве неспорно да је агресију на Србију марта 1999. године извршио Запад, те да су углавном европски сателити Америке у том нападу биле и данас су чланице Европске уније, и то њене главне чланице без којих Уније не би ни било, како да се разуме наше безалтернативно, беспоговорно и страствено јуришање наших елита моћи, такозване интелигенције и препарираних медија, да се што пре дочепају те обећане земље зване Европска унија? Никако другачије се то не може објаснити осим као нечувени национални мазохизам који се сликовито може изразити синтагмом „волети свога непријатеља“.

Заједно са западним заговорницима нашег прикључења коалицији зла (Европска унија) домаћи трабанти још од времена петооктобарског пуча којим су доведени на власт знају да је народно памћење дугог трајања и да се мора доста дуго и стрпљиво радити на промени свести нације како би се у забораву историје, традиције и националне свести из темеља променио систем вредности и национална идентитетска парадигма и тако ми Срби очас постали западњаци. У помоћ се призива Вебер и његова „Протестантска етика и дух капитализма“. Но слаба је вајда од пуних уста Вебера. Промена историјског, националног и цивилизацијског идентитета народа не иде тако лако и брзо како то мисле наши приучени полуинтелигенти и владари. Једино што је при томе извесно јесу националне фрустрације и нове дубоке поделе од којих се не може очекивати ништа добро. Џаба вам, дакле, Вебер, Достојевски нам је ипак дражи и ближи, иако се то не би могло закључити на основу географских координата.

 

СРБИЈА КАО ПОРАЖЕНА ЗЕМЉА САД су цео свет прогласиле могућим подручјем својих националних интереса, уосталом како и приличи империјалној сили која је себи приграбила право да буде неприкосновени светски владалац. И свугде где су процениле да би њихови национални интереси могли да буду угрожени, САД су себи дале за право да могу војно интервенисати. Тако су САД дошле до своје доктрине интервенционизма по мери својих стратешких интереса. Управо је Србија послужила као полигон за тестирање те доктрине, тзв. новог или глобалног интервенционизма. Био је то својеврсни експеримент in vivo.

Агресија на Србију је била централни догађај у свеобухватној прослави јубилеја 50- годишњице од постајања НАТО-а. Брзом и блиставом војном победом над нејаком Србијом требало је утерати страх у кости свим будућим, потенцијалним реметиоцима америчког стратешког мира и доказати и показати свету да у војном погледу НАТО нема равног противника. Истовремено, то је требало да означи и коначну војну победу Запада над светом. Али, био је то рачун без крчмара. Уместо брзе и лаке војне победе, односно капитулације српске војске и државе, НАТО је добио неочекивано снажан отпор јединственог фронта народа и његове војске и тај отпор је несмањеном жестином трајао 78 дана. Агресор је био принуђен да уђе у преговоре ради прекида оружане агресије. Резултат преговора била је Резолуција 1244 Савета безбедности УН која је Србији гарантовала суверенитет над КиМ, а у замену за ту резолуцију Србија је пристала да са КиМ повуче војне и безбедносне снаге и да своју јужну покрајину препусти протекторату УН.

Тако је оружана агресија Запада на Србију прекинута. Но, агресија није тиме стала. Она је настављена другим средствима и тим другим средствима траје све до данашњих дана. Изводи се свим облицима, методима и средствима из арсенала тзв. посредне стратегије доминације. Ту спадају политички притисци, претње, застрашивања, уцене, прогон и убијање дела нашег народа који је остао на КиМ, лажна обећања и дозирано припуштање у тзв. евроинтеграције, али уз бројне уступке који значе даљњу ерозију државног суверенитета Србије. Све то је кулминирало високоумним и исто толико лицемерним мишљењем Међународног суда правде да сецесија није била нелегална.

 

Аутор је војни генерал у пензији

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Gebels propaganda je sve uradila.Malo dete je znalo daće doći do prekrajanja granica u Evropi sa padom Berlinskog zida i sa jačanjem Nemačke.Pogledajte koje su se zemlje prvo odvojile iz Istočnog bloka.Takođe pogledajte koje su prve krenule sa rasturanjem Jugoslavije.Ali realno gledano Srbija nikad nije imala viziju za Srbiju i za srpski narod.Hoću da kažem da su srpski političari uništili Srbiju jer nisu znali šta hoću a nisu poštovali srpski život ni zere.Ovim prostorima su vladali i sada vladaju drugi a mi mislimo da biramo vladu a nijedna do sada nije ispunila svoja izborna obećanja.Strašno je što sad ja kao glasač nemam izbora i da budem iskren da mogu 90% političara bi poslao na goli otok.Znači ja sada moram da biram između dva zla i lično se nada daći izabrati manje.Vučiću i kompaniji neću dati glas jer on je najviše ,skroz pogazio predizborna obećanja i nemora više dase bori za moju porodicu ni on ni Nikolić a isto važi i za ovog kameleona Dačića…..Samo će se oni iznenaditi….

  2. Na zalost Srbi jos uvek najvece poraze trpimo od KUKAVICIJIH JAJA-J A N I C A R A koji nose srpska imena i prezimena,a rade za neprijatelja vise negi sto bi radio bilo koji neprijatelj.
    Osim Kostunice ni jedan visoki politicar od 2000.te godine nije zasluzio da se zove srpskim politicarem i da brani interese Srbije.

  3. Odgovor na ova i slična pitanja dobija se u gledanju DVD-ija
    koji se dobija sa kupovinom Pečata br.307 od 21 02 2014god.
    od Borisa Malagurski,imena “Težina lanaca”,sve je sažeto i
    jasno.Za ovaj potez poklanjanja DVD-ija mnogo se zahvaljujem
    Pečatu i Miloradu Vučeliću.i Vučela da zna sa ovim poklonom
    kod mene su mu svi gresi oprošteni.
    Borisu Malagurski,imam 73 god prošao sito i rešeto i bio
    sam u strahu za svoj narod,mislio sam da je sve uzalud,da je sve propalo zašto sam ratovao,ali mi vi povratiste nadu da sam bio
    u zabludi.Hvala vam na tome,hvala što još ima mladih odanih Srbiji.—–milan

  4. Ima Boga. Ako se danas malo promatra zapad, izgleda prevrcu se u ropcu.
    Znaci, neko im to vraca. Racionalisti ce reci: sam sebi kopas jamu. I to je istina. Pohlepa nema granica.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *