Зашто је Србији потребан Коштуница?

Пише Бранко Радун

Непримерено је заговарати одбрану Устава а заборавити да је Коштуница донео Устав и да га на најбољи начин брани. Као што је непристојно бранити „Јужни ток“ и заборавити да га је Коштуница омогућио. Или, бити против НАТО и сметнути с ума да је Коштуница донео Србији војну неутралност 

На патриотској политичкој сцени имамо једну парламентарну и две ванпарламентарне странке. Оне нису успеле да постигну споразум о заједничком наступу на изборима. То јесте лоше, али је и очекивано. После неуспеха око формирања политичког патриотског блока неки су пожурили да одговорност пребаце на ДСС и лидера Војислава Коштуницу. Он је у обраћању јавности објаснио да „не може да иде са онима са којима нема сличан програм”. Постоји јединство око става да треба зауставити евроинтеграције, али мимо тога имамо, рекао је он, значајне разлике о питању спољне и унутрашње политике. (Овде је пре свега реч о политици доследне неутралности коју је креирала влада на чијем је челу био Војислав Коштуница).

 

ГЕОПОЛИТИЧКИ ЗАОКРЕТ Други политички кругови на патриотској сцени сматрају да је претходно речено недовољно и да програмски треба правити потпуни геополитички заокрет, који подразумева улазак у Евроазијску унију што формира Москва. Осим тога, и о другим питањима (нарочито на интернету) јача радикализам патриотских кругова, што у „сталоженом“ ДСС сматрају за неодговорни волунтаризам и за нереално разумевање ситуације у којој се Србија налази. Иако би за патриотски оријентисану Србију било боље и целисходније да се формирао један политички блок, питање је колико би био озбиљан и одржив, а колико за неке тек „пролазна станица” ка скупштини.

На патриотском делу политичког спектра зацарило је претеривање и радикализам. Он неретко тражи од политичких актера радикалне ставове и нецелисходну и тврдоглаву политику која се у пракси показује контрапродуктивном. Националне и социјалне фрустрације рађају огорчење и нереална очекивања да је могуће у два-три скока и преко ноћи променити изузетно лошу геополитичку позицију протектората, у којој се налази Србија. То је разумљиво код младих, али  радикализам и једностраност у вођењу земље може бити опасан.  Притом се мора приметити да је заиста непримерено заговарати одбрану Устава а заборавити да је Коштуница донео Устав и да га на најбољи начин брани. Као што је непристојно бранити „Јужни ток“ и заборавити да га је Коштуница омогућио. Или, бити против НАТО и сметнути с ума да је Коштуница донео Србији војну неутралност. Коме служи на част овај заборав?

[restrictedarea]

ЖЕЉЕ И (РЕАЛНЕ) МОГУЋНОСТИ Ко је у праву око геополитичких разлика на патриотској сцени? Иако млађој и радикалнијој популацији, као и онима што мисле више у сфери жеља но реалних могућности делује лако да се каже НЕ Западу и да се потпуно окренемо Русији, то за сада из више разлога није реално. Прво што бисмо „ура“ политиком добили јесте ново агресивно непријатељство Запада а са друге стране, ни Русија то не би подржала активно. Да је тако, потврђује заједничка изјава потпредседника Скупштине Србије и ДСС Ненада Поповића и Константина Косачова из врха владајуће партије Русије да „Србија треба да одустане од пута у ЕУ и да прогласи политичку неутралност јер је то најбољи пут за очување изванредних политичких и економских односа са Русијом“. Даље је Косачов истакао да ће „Јединствена Русија“ и даље подржавати политику неутралности за коју се залаже ДСС. Овде је све јасно – Русија не тражи од Србије да се учлањује у Евроазијску унију, која још и није формирана, која још има магловите обрисе, већ да на конкретним питањима сарађују. Као што је, на пример, пројекат „Јужног тока“, од стратешког значаја за Балкан и Србију. Варају се они што мисле да бисмо могли од Русије добити озбиљну политичку подршку за авантуру где би се ЕУ заменила ЕАУ, са мотом „Евроазијске интеграције немају алтернативу“. Ко олако може да се игра са судбином народа, или је неодговоран или пак није свестан последица које такве одлуке носе.

Стога је политика стратешке и политичке неутралности заправо једина реална и дугорочно одржива. Избалансиран однос са великим силама које имају позиције на Балкану  једини је излаз за Србију. Претерано нагињање на једну, другу или трећу страну може опасно да потопи малу српску барку на немирном геополитичком мору. Наравно да је потребно развијати добре економске односе са Русијом, али и са другима што желе да инвестирају и утичу на стабилизацију и развој српске економије. Политичка неутралност ће заправо и бити реалност када се покаже да је ЕУ дефинитивно уморна од проширивања а да други спољнополитички вектори постају атрактивнији.

Војислав Коштуница и његова политика потребни су Србији као глас савести и коректив претерано проевропској оријентацији наше политичке и интелектуалне елите. Он је на време упозоравао на последице проевропске оријентације и не могу га олако оптужити да је екстрем или шовиниста. Стога је он трн у оку највећим еврофанатицима, али и онима што желе да се представе као „највећи Срби“ и којима је реална политика „слаба и млитава“, те их заправо политика реалне неутралности више нервира од проевропске оријентације. Многи би желели да виде нестанак Коштунице са политичке сцене, јер онда нема никог ко би патриотску идеју артикулисао на реалан и одржив начин. Зато је Коштуница потребан Србији.

[/restrictedarea]