Zapisi o likovnom životu prestonice

Piše Dejan Đorić

Ustanova kulture Palilula

Dve kuće Olivere Milunović

Živeći uz nalazište Vinče, najvažnije neolitske kulture, središta stare Evrope, slikarka Olivera Milunović spontano je krenula na duhovno i istorijsko putovanje Dunavom. „Put između moje dve kuće“, kako slovi izložba slika na svili u beogradskoj Ustanovi kulture Palilula, prikazuje njene nove radove nadahnute drevnim životom Dunava. Svesna jedinstvenosti balkanskih kultura, likovno se bavi Lepenskim virom i Vinčom, prastarim životom na obalama reke. U tom smislu zanimljiv joj je i Fetislam (Novigrad) utvrđenje na obali podignuto 1524. godine. Ide tragom civilizacijske linije koja se kroz vreme prostire od Beograda i Vinče do Kladova, istražujući tajnu mesta, prostora i lokaliteta. Njeni novi radovi izražavaju metaforiku putovanja, letenja i plivanja, koja nije strana slikarstvu. Zanima je gde se kriju letači pa crta i slika ptice, realne ili bajkovite. Oblost ptičjeg tela i kljun kao racionalni momenat, omogućuju slobodu i razigranost poteza, kao i saglasje sa linijama i viticama biljnog sveta. Ptičji let, munja i ljudski pokret mogu da se shvate i kao linija. Crtež ovoj umetnici služi kao priprema za slike na svili većeg formata, sastavljenih iz više celina. Treba ih vrednovati i kao samostalna dela čija apstraktna svedenost dopušta stvarno, mogu se prepoznati određene vrste poput detlića.

Pojednostavljenost crteža, dovođenje likovnog univerzuma na liniju i tačku, bez naglašavanja modelacije, odgovara isticanju pastelnih boja u vidu mrlja, kojima Dragan Lubarda, crtač i profesor, pridaje mističan smisao. U radovima ove slikarke ima mnogo od iskustava ranog i visokog modernizma ali i orijentalizma ili naše narodne umetnosti. Postoji li sadržajnija apstrakcija od šare na pirotskom ćilimu? Na takvim saznanjima ponikao je opus Olivere Milunović koja likovnom slobodom izražava prirodne zakonitosti. Zato je njena linija lagana i teče kao voda, prirodna koliko može biti trag ruke. Njene svile odišu otmenošću nekog ko ume da oslušne prirodu i ima razumevanja za govor cveća i leptirova. Tačke, linije i fleke akvarelski nežnih boja postaju neka vrsta stvorenja koja zuje, bruje i obleću po svilenoj površini – sama podloga je deo prirode. Veštački razdvojeno realno i izmaštano, konkretno i apstraktno, ovde su sjedinjeni, jer se ni u prirodi ne mogu odvojiti. Postoji mitska ili mistična dimenzija svakog stvora, predmet je pažnje u narodnoj kulturi, na koju su sada umetnici zaboravili mada su pozvani da budu njeni čuvari. Tako za bilje ove slikarke ne znamo da li je viđeno u prirodi ili u snu, kako ga u drugom kontekstu promišlja Ivan Gol kao što Paul Celan govori o maku i sećanju.

Detalji na ovim radovima su višeznačni – mogu istovremeno biti latice ili leptiri, forma nije strogo određena, list je i plod, umetnica poštuje posmatrača i pušta da sam, svojim doživljajem, dovrši sliku. Pojedine kompozicije nalikuju dalekoistočnim, jer pre ili kasnije crtači i akvarelisti dođu do sličnih rešenja. Biljke na njenim ostvarenjima osvajaju nebo i reku a forme oblaka nalik su virovima ili spiralama iz zelenog carstva. Nije važno da odredimo i analiziramo, već da osetimo i doživimo svet Olivere Milunović. Reč je o likovnosti kao izrazu energetskih tokova koji se najbolje osete u prirodi, uz reku, sličan duh prožima vaseljenu kao i crtež. Pojedini radovi su simetrični kao u najboljoj tradiciji srpske srednjovekovne ornamentike i crkvene skulpture, ali za razliku od njih ptice i drvo života, motiv drag starom i savremenom umetniku, obasjava moćno sunce radosti. Nije li to poziv da se okrenemo boljem u sebi i oko sebe?

[restrictedarea]

Galerija SANU

Nova dela i stare nedoumice

U Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti priređena je izložba novih dela iz fonda Galerije. Brojnošću izloženih slika pažnju privlače dvojica novih članova Akademije nauka – Todor Stevanović i Dušan Otašević, čija je retrospektiva nedavno završena u beogradskoj Kući legata. Mnogi su se upitali da li je njihov izbor u članstvo Akademije opravdan? Očigledno je da se publika pred Otaševićevim objektima kratko i nerado zadržava, hrleći dalje da vidi starije majstore. Član SANU bio je i Radomir Reljić, kažu najviše zbog svog antikomunističkog stava jer je kao umetnik nedorastao za članstvo u takvoj instituciji. On, Otašević i Dragoš Kalajić činili su jezgro srpske nove figuracije, umetničkog pravca koji je ponikao na iskustvima „Mediale“ ali i američkog pop arta i francuskog novog realizma.

Ne ulazeći u stvaralačke posebnosti, treba primetiti da je Otašević za razliku od Reljića održao umetnički nivo; Reljićev likovni kvalitet neprekidno je posle šezdesetih godina prošlog veka opadao pa su njegove poslednje slike bile lišene kolorita a crtački nalik dečjim radovima. Todor Stevanović je za razliku od Reljića dobar crtač i slikar, međutim, otvaranje Akademije ka Otaševićevoj avangardi, asamblažima i objektnoj umetnosti, navodi poznavaoce da se upitaju gde je kraj poništenju slike i skulpture? Ukoliko se ovaj trend u SANU nastavi, mnogi predviđaju da će akademici postati Mileta Prodanović i Mrđan Bajić, što će biti kraj likovnog odeljenja te cenjene ustanove.

Kako to da mnogo bolji umetnici od ova dva akademika nisu primljeni, mogu da objasne samo oni koji su glasali za Otaševića i Stevanovića. Zašto članovi SANU nisu slavni Miloš Šobajić ili Ratko Lalić, javnost se i ne pita više. Publici u ovom teškom vremenu ostaje samo da se nada kapitalnim izložbama na koje nas je ova vrhunska Galerija navikla.

Galerija Bogić

Fotografije Željka Radovića

U beogradskoj Galeriji „Bogić“ od 1. do 20. marta održava se izložba fotografija Željka Radovića. Reč je o stvaraocu poznatom u beogradskim i srpskim umetničkim krugovima, cenjenom fotografu dokumentaristi koji sve više nastupa kao umetnički fotograf. Blizak najviđenijim našim umetnicima Radović je došao na dobru ideju da sistematski snima likovne umetnike u njihovim ateljeima, u trenucima kada stvaraju. Pre više decenija tom idejom se bavio proslavljeni foto-majstor dr Miodrag Đorđević a i drugi fotografi imaju slične ambicije. Razlika je u tome što su portreti umetnika kod ostalih fotografa samo deo njihove portretske delatnosti, dok je Radović prvi pokrenuo višegodišnji, potencijalno nezavršiv projekat snimanja umetnika. Za razliku od drugih fotografa bavi se klasičnom crnobelom ali i kolor fotografijom po čemu je osoben u našoj portretistici. Njegove fotografije imaju likovnu a ne samo dokumentarnu vrednost i jednog dana će biti originalan dokument o beogradskom likovnom životu.

[/restrictedarea]