Записи о ликовном животу престонице

Пише Дејан Ђорић

Установa културе Палилула

Две куће Оливере Милуновић

Живећи уз налазиште Винче, најважније неолитске културе, средишта старе Европе, сликарка Оливера Милуновић спонтано је кренула на духовно и историјско путовање Дунавом. „Пут између моје две куће“, како слови изложба слика на свили у београдској Установи културе Палилула, приказује њене нове радове надахнуте древним животом Дунава. Свесна јединствености балканских култура, ликовно се бави Лепенским виром и Винчом, прастарим животом на обалама реке. У том смислу занимљив јој је и Фетислам (Новиград) утврђење на обали подигнуто 1524. године. Иде трагом цивилизацијске линије која се кроз време простире од Београда и Винче до Кладова, истражујући тајну места, простора и локалитета. Њени нови радови изражавају метафорику путовања, летења и пливања, која није страна сликарству. Занима је где се крију летачи па црта и слика птице, реалне или бајковите. Облост птичјег тела и кљун као рационални моменат, омогућују слободу и разиграност потеза, као и сагласје са линијама и витицама биљног света. Птичји лет, муња и људски покрет могу да се схвате и као линија. Цртеж овој уметници служи као припрема за слике на свили већег формата, састављених из више целина. Треба их вредновати и као самостална дела чија апстрактна сведеност допушта стварно, могу се препознати одређене врсте попут детлића.

Поједностављеност цртежа, довођење ликовног универзума на линију и тачку, без наглашавања моделације, одговара истицању пастелних боја у виду мрља, којима Драган Лубарда, цртач и професор, придаје мистичан смисао. У радовима ове сликарке има много од искустава раног и високог модернизма али и оријентализма или наше народне уметности. Постоји ли садржајнија апстракција од шаре на пиротском ћилиму? На таквим сазнањима поникао је опус Оливере Милуновић која ликовном слободом изражава природне законитости. Зато је њена линија лагана и тече као вода, природна колико може бити траг руке. Њене свиле одишу отменошћу неког ко уме да ослушне природу и има разумевања за говор цвећа и лептирова. Тачке, линије и флеке акварелски нежних боја постају нека врста створења која зује, брује и облећу по свиленој површини – сама подлога је део природе. Вештачки раздвојено реално и измаштано, конкретно и апстрактно, овде су сједињени, јер се ни у природи не могу одвојити. Постоји митска или мистична димензија сваког створа, предмет је пажње у народној култури, на коју су сада уметници заборавили мада су позвани да буду њени чувари. Тако за биље ове сликарке не знамо да ли је виђено у природи или у сну, како га у другом контексту промишља Иван Гол као што Паул Целан говори о маку и сећању.

Детаљи на овим радовима су вишезначни – могу истовремено бити латице или лептири, форма није строго одређена, лист је и плод, уметница поштује посматрача и пушта да сам, својим доживљајем, доврши слику. Поједине композиције наликују далекоисточним, јер пре или касније цртачи и акварелисти дођу до сличних решења. Биљке на њеним остварењима освајају небо и реку а форме облака налик су вировима или спиралама из зеленог царства. Није важно да одредимо и анализирамо, већ да осетимо и доживимо свет Оливере Милуновић. Реч је о ликовности као изразу енергетских токова који се најбоље осете у природи, уз реку, сличан дух прожима васељену као и цртеж. Поједини радови су симетрични као у најбољој традицији српске средњовековне орнаментике и црквене скулптуре, али за разлику од њих птице и дрво живота, мотив драг старом и савременом уметнику, обасјава моћно сунце радости. Није ли то позив да се окренемо бољем у себи и око себе?

[restrictedarea]

Галерија САНУ

Нова дела и старе недоумице

У Галерији Српске академије наука и уметности приређена је изложба нових дела из фонда Галерије. Бројношћу изложених слика пажњу привлаче двојица нових чланова Академије наука – Тодор Стевановић и Душан Оташевић, чија је ретроспектива недавно завршена у београдској Кући легата. Многи су се упитали да ли је њихов избор у чланство Академије оправдан? Очигледно је да се публика пред Оташевићевим објектима кратко и нерадо задржава, хрлећи даље да види старије мајсторе. Члан САНУ био је и Радомир Рељић, кажу највише због свог антикомунистичког става јер је као уметник недорастао за чланство у таквој институцији. Он, Оташевић и Драгош Калајић чинили су језгро српске нове фигурације, уметничког правца који је поникао на искуствима „Медиале“ али и америчког поп арта и француског новог реализма.

Не улазећи у стваралачке посебности, треба приметити да је Оташевић за разлику од Рељића одржао уметнички ниво; Рељићев ликовни квалитет непрекидно је после шездесетих година прошлог века опадао па су његове последње слике биле лишене колорита а цртачки налик дечјим радовима. Тодор Стевановић је за разлику од Рељића добар цртач и сликар, међутим, отварање Академије ка Оташевићевој авангарди, асамблажима и објектној уметности, наводи познаваоце да се упитају где је крај поништењу слике и скулптуре? Уколико се овај тренд у САНУ настави, многи предвиђају да ће академици постати Милета Продановић и Мрђан Бајић, што ће бити крај ликовног одељења те цењене установе.

Како то да много бољи уметници од ова два академика нису примљени, могу да објасне само они који су гласали за Оташевића и Стевановића. Зашто чланови САНУ нису славни Милош Шобајић или Ратко Лалић, јавност се и не пита више. Публици у овом тешком времену остаје само да се нада капиталним изложбама на које нас је ова врхунска Галерија навикла.

Галерија Богић

Фотографије Жељка Радовића

У београдској Галерији „Богић“ од 1. до 20. марта одржава се изложба фотографија Жељка Радовића. Реч је о ствараоцу познатом у београдским и српским уметничким круговима, цењеном фотографу документаристи који све више наступа као уметнички фотограф. Близак највиђенијим нашим уметницима Радовић је дошао на добру идеју да систематски снима ликовне уметнике у њиховим атељеима, у тренуцима када стварају. Пре више деценија том идејом се бавио прослављени фото-мајстор др Миодраг Ђорђевић а и други фотографи имају сличне амбиције. Разлика је у томе што су портрети уметника код осталих фотографа само део њихове портретске делатности, док је Радовић први покренуо вишегодишњи, потенцијално незавршив пројекат снимања уметника. За разлику од других фотографа бави се класичном црнобелом али и колор фотографијом по чему је особен у нашој портретистици. Његове фотографије имају ликовну а не само документарну вредност и једног дана ће бити оригиналан документ о београдском ликовном животу.

[/restrictedarea]