Сећање на пријатеља

Пише Рашко В. Јовановић

Премијера драме о Арчибалду Рајсу у Народном позоришту у Београду

Горка, али тачна порука упућена Србима, а која их упозорава да се чувају себе самих, није ни данас изгубила актуелност

Након објаве рата и упада аустроугарских трупа у Србију 1914. године, дошло је до њиховог продора у Мачву и Подриње, где су агресори, демонстрирајући страховиту силу, починили велика злочинства према цивилном становништву, као и разарања и пљачке. Зато је српска влада позвала др Арчибалда Рајса, угледног швајцарског полицијскога стручњака, да се о томе осведочи и да извести светску јавност. Он је написао више од шест стотина чланака и извештаја којима је обавестио Европу и свет о нечувеним злоделима моћног нападача. Рајс, одушевљен борбеним еланом српских јединица, био је згрожен због злочина што су починили аустроугарски војници под командом генерала Оскара Поћорека… Упознавши се са особинама нашег народа, Рајс је одлучио да као добровољац остане у Србији. По завршетку рата, он се прихватио задатка да организује и усаврши нашу техничку полицију, те се стално настанио у Београду, где је 1929. године и преминуо. Разочаран тадашњом политичком и општом друштвеном ситуацијом у нашој земљи, пре свега махинацијама и богаћењем политичара, корупцијом, преварама и криминалом, годину дана пре смрти написао је и објавио књигу намењену Србима у којој је поручио: „Зато морам да вам кажем, чувајте се себе Срби.“

Љубивоје Тадић представио је др Арчибалда Рајса у последњој етапи живота, дакле, када се разочарао јер је видео да се један храбар народ, што се јуначки борио и победио бранећи слободу, није умео да одбрани у ситуацији где су били господари различити ратни забушанти и преваранти свих врста у садејству са политичарима који су водили рачуна само о својим интересима у настојању да приграбе што више и да се на различите начине што пре обогате. У већини сцена драме разговара се о ратним страдањима и победама, али и о неславним послератним годинама испуњеним политикантством, преварама, корупционашким аферама и лоповлуцима. Управо те разговорне сцене, иначе написане вешто и духовито, чине срж и основна су врлина читаве драме.

Љубивоје Тадић у својству редитеља добро се снашао при сценском постављању драме, спретно искористивши оно што је постигао као писац – успео је да оствари сва три драмска јединства – радње, места и времена. Глумачко искуство свакако му је помогло да мизансцен организује потпуно у складу са значењима текста и логично. Конверзација није била класично салонска и статична, већ динамична. Извођење је имало добро одабран темпо, мада нам драматуршки није сасвим јасна функција сцена интермеца, које су се два-три пута продужавале и „подвлачиле“ под говор глумаца, тако да се тада нису могли потпуно разумети.

Улогу Арчибалда Рајса нијансовано је тумачио Љубивоје Тадић, са дискретном дистанцом према свему што говори – о негативним појавама у друштвеном животу Србије после победе у Великом рату – успева да их саопшти на више различитих начина: отворено и непосредно, каткад иронично, готово шалећи се, затим ангажовано, понекад и са извесном љутњом, да би указао на парадоксе, а некад равнодушно да би у закључку акцентовао апсурде или пак саопштио савете или упутства како би се одређено друштвено зло отклонило и онемогућило. Тадић је успео да ову у потпуности наративну улогу лиши класичних говорничких манира, статичности и ораторијумског начина казивања, те да свој израз често начини тако да изгледа као да управо тога тренутка размишља о ономе што говори. Била је то једна глумачка креација остварена спонтано и доследна у тежњи да се личност Арчибалда Рајса оживи без много спољних ефеката и у једној смиреној, рекли бисмо увек академској интонацији. Добро је што се Тадић није упуштао – а могао је! – у дочаравање специфичне говорне фактуре са примесама францускога или немачкога, па и латинскога језика. Најзад, а могли смо овим и почети, Љубивоје Тадић успео је да на сцени оживи личност др Арчибалда Рајса, првенствено као борца за истину и правду, који се уверио у ратничке врлине Срба, али и у њихове мане у условима мира где је требало реализовати тековине победа у рату.