Роми – највећи непријатељ Француске

Пише Филип Родић

У свега неколико недеља, јула 2010, одлука француске владе да депортује више стотина румунских Рома изазвала је до тада невиђену међународну осуду – реаговали су Комитет УН за борбу против расне дискриминације, папа Бенедикт XVI, међународна штампа, Европски парламент, па чак и Фидел Кастро. Упркос жестокој реакцији, с овом политиком се наставило и она је сада још интензивнија

След догађаја који је довео до најопсежније акције француских власти усмерене против једне засебне етничке групе још од хапшења хиљада Јевреја 40-их година прошлог века започет је врло чудним инцидентом што на известан начин подсећа на паљење Рајхстага. У ноћи између 16. и 17. јула 2010. француски Ром, Луиђи Дикене, стар 22 године одбио је да аутомобил заустави на контролном пункту који је била поставила жандармерија у близини градића Сен Ењан, у централној Француској. У потери што је уследила жандарми су га убили. Уследила је одмазда, педесетак Рома напало је полицијску станицу и у градић је одмах послато три стотине војника и два хеликоптера. Четири дана касније, 21. јула, председник Француске Никола Саркози саопштио је да ће бити организован специјални министарски састанак како би се разговарало о Ромима, јер су „догађаји указали на проблем који представља понашање неких међу њима“. „На састанку ћемо проучити ситуацију у свим департманима и донети одлуку о затварању свих нелегалних кампова“, додао је Саркози. Неколико дана касније, Саркози је посетио Гренобл и ту је од новоименованог префекта затражио да „поново успостави ауторитет државе и заузме чврст став“. Поновио је да је „држава у рату против дилера дроге и криминалаца“. „Морамо признати да трпимо последице 50 година недовољно контролисане имиграције. Зато је опште правило врло јасно – илегални имигранти морају бити враћени у своје земље и зато од вас тражим да окончате неконтролисано стварање ромских кампова. То су зоне безакоња које не могу бити толерисане у Француској.“

После овога, уследила је акција која је изазвала згражавање већег дела света. У неколико дана, по доношењу ове одлуке, широм Француске затворен је 51 камп и више од 1.200 Рома депортовано је у Румунију и Бугарску а до краја 2010. затворене су две трећине од 600-700 оваквих кампова, колико се верује да их је било, и протерано је укупно око 9.000 Рома.

Мора се признати да је тадашњи председник Француске говорио истину. Илегални ромски кампови јесу места над којима држава нема контролу и у којима се одвијају бројне криминалне радње. Чињеница је, такође, да се Роми што у Француској бораве илегално углавном баве просјачењем и ситним крађама. Неспорно је и да је имиграција у Француској била неконтролисана и да је епицентар криминала у овој земљи баш тамо где је концентрисан највећи број имиграната. Занимљиво је, међутим, да је исте ноћи када је полиција убила младог француског Рома и када су избили нереди које су изазвали његови сународници, у Греноблу полиција убила још једну особу, овога пута Карима Будуду, учесника у пљачки казина у градићу Иријаж-Ле-Бан, недалеко од границе са Швајцарском. И у овом случају убиство је изазвало окупљање педесетак „младих људи“ који су чак отворили ватру на полицију, па је, поново, послата војска и хеликоптери. Разлика је што Будуда није био Ром, него пореклом из Северне Африке, што они који су отворили ватру на полицију због његовог убиства нису били Роми из Румуније, Бугарске или неке друге источноевропске земље, него Африканци и што Саркози није после овог инцидента организовао министарски састанак на којем би се разговарало о депортацији илегалних имиграната из афричких земаља.

[restrictedarea]

Приоритет је прогон Рома Иако се француска влада упињала у тврђењу да њене акције не погађају посебно ниједну етничку или националну групу, у циркуларном писму министарства унутрашњих послова од 5. августа 2010. послатом префектима захтева се да раде на „затварању илегалних кампова“ и да „приоритет буде затварање ромских кампова и спречавање стварања нових илегалних ромских кампова“. У писму се додаје да су „операције против илегалних ромских кампова спроведене од 28. јула за резултат имале само мали број депортација“. Ово доказује не само да је једна посебна група странаца (Роми) представљала приоритетни циљ операције него и да министарство унутрашњих послова од префеката захтева да знатно повећају број депортација Рома у Румунију и Бугарску.

Овакву политику наставио је и чак интензивирао Саркозијев наследник у Јелисејској палати, социјалиста Франсоа Оланд. За његове владавине број Рома депортованих из Француске у земље Источне Европе повећао се, према подацима Лиге за заштиту људских права и Европског центра за права Рома, са 9.000 у 2010. на више од 21.000 у 2013. Ове две организације су оцениле да је присилно депортовање Рома под социјалистичком влашћу достигло „неоправдан и непотребан“ ниво и да су „израз политике одбацивања Рома“. Да француска левица није ништа благонаклонија према Ромима од деснице, најбоље показује пример Ломбарде Дибрани и њене породице, својеврсни скандал у Француској. Ломбардин отац протеран је на Косово, у Косовску Митровицу, 8. октобра 2013, док је остатак породице – мајка и петоро деце – ухапшен и депортован сутрадан у Центар за прихват азиланата у Левијеу, где су се налазили од 22. августа исте године. Скандал је избио због тога што је шесто дете, петнаестогодишња Ломбарда, ухапшена током школске екскурзије пред школским друговима, што је у супротности са законом који забрањује хапшење деце илегалних имиграната у школи.

 Роми – дежурни кривци Док се оштрица мача сасвим оправдане борбе француске државе против илегалне имиграције и криминала који из ње произлази свом силином обрушила само на ромску популацију, илегални имигранти из афричких држава отворено демонстрирају по француским градовима, уз нескривену подршку левице, тражећи да им се доделе папири и омогући наставак живота у Француској. До тачног броја Рома који живе у Француској тешко је доћи, као што је то случај са овом етничком групом и у свим осталим земљама у којима живе. Њихов број се, према подацима Савета Европе, креће између 15 и 20 хиљада, док организација Лекари света процењује да у Француској у последњих двадесетак година живи око 15.000 Рома. Овај број је константан упркос протеривањима, јер се највећи број Рома враћа и јер их стално замењују други. У поређењу са осталим европским земљама, број Рома који живе у Француској занемарљив је. Према подацима Савета Европе, на континенту има око десет милиона Рома, од чега половина живи у Европској унији – око 1.850.000 у Румунији, по 750.000 у Бугарској и Мађарској, 150.000 у Италији… Са друге стране, Француска је једна од европских држава са највећим бројем имиграната. УН су 2010. процениле да у Француској живи око 7,2 милиона имиграната (11,1 одсто становништва) од чега је 5,1 милион рођен ван Европе. Директних потомака имиграната у Француској има око 6,7 милиона. Процењује се да је у Француској између 2005. и 2007. било између 200 и 400 хиљада илегалних имиграната. Само у 2013. њих 46.000 је регулисало статус и добило дозволу да се настани у овој земљи.

Према доступним подацима, у Француској је у 2010. регистровано више од четири милиона случајева крађе, 820.000 случајева физичког и сексуалног насиља, док се укупан број злочина, укључујући и шверц наркотика и оружане пљачке, годишње процењује на 12 милиона. Многи стручњаци пораст криминала повезују са имиграцијом и то не само због чињенице да је ниво криминала највиши управо у местима где живи и највећи проценат имиграната. То је најјасније учинио новинар и криминолог Лорен Обертон, аутор једне од најсвеобухватнијих књига о криминалу у Француској, „Француска паклена поморанџа“. Он оцењује да је „хетерогеност једне нације не само појачивач криминалитета него и фактор који доводи до повећане несигурности и урушавања ‚друштвеног капитала‘. То је чињеница: хетерогене државе су насилније од хомогених“.

С обзиром да Роми представљају заиста занемарљив део имигрантског становништва у Француској и да они, због малобројности, не могу бити одговорни за озбиљан ниво криминала у овој земљи, јасно је да оправдање што је власт дала за свеобухватну и, рекло би се, непотребно сурову акцију протеривања Рома из Француске не стоји. Питање на које немамо одговор јесте: Зашто баш Роми?

[/restrictedarea]