Romi – najveći neprijatelj Francuske

Piše Filip Rodić

U svega nekoliko nedelja, jula 2010, odluka francuske vlade da deportuje više stotina rumunskih Roma izazvala je do tada neviđenu međunarodnu osudu – reagovali su Komitet UN za borbu protiv rasne diskriminacije, papa Benedikt XVI, međunarodna štampa, Evropski parlament, pa čak i Fidel Kastro. Uprkos žestokoj reakciji, s ovom politikom se nastavilo i ona je sada još intenzivnija

Sled događaja koji je doveo do najopsežnije akcije francuskih vlasti usmerene protiv jedne zasebne etničke grupe još od hapšenja hiljada Jevreja 40-ih godina prošlog veka započet je vrlo čudnim incidentom što na izvestan način podseća na paljenje Rajhstaga. U noći između 16. i 17. jula 2010. francuski Rom, Luiđi Dikene, star 22 godine odbio je da automobil zaustavi na kontrolnom punktu koji je bila postavila žandarmerija u blizini gradića Sen Enjan, u centralnoj Francuskoj. U poteri što je usledila žandarmi su ga ubili. Usledila je odmazda, pedesetak Roma napalo je policijsku stanicu i u gradić je odmah poslato tri stotine vojnika i dva helikoptera. Četiri dana kasnije, 21. jula, predsednik Francuske Nikola Sarkozi saopštio je da će biti organizovan specijalni ministarski sastanak kako bi se razgovaralo o Romima, jer su „događaji ukazali na problem koji predstavlja ponašanje nekih među njima“. „Na sastanku ćemo proučiti situaciju u svim departmanima i doneti odluku o zatvaranju svih nelegalnih kampova“, dodao je Sarkozi. Nekoliko dana kasnije, Sarkozi je posetio Grenobl i tu je od novoimenovanog prefekta zatražio da „ponovo uspostavi autoritet države i zauzme čvrst stav“. Ponovio je da je „država u ratu protiv dilera droge i kriminalaca“. „Moramo priznati da trpimo posledice 50 godina nedovoljno kontrolisane imigracije. Zato je opšte pravilo vrlo jasno – ilegalni imigranti moraju biti vraćeni u svoje zemlje i zato od vas tražim da okončate nekontrolisano stvaranje romskih kampova. To su zone bezakonja koje ne mogu biti tolerisane u Francuskoj.“

Posle ovoga, usledila je akcija koja je izazvala zgražavanje većeg dela sveta. U nekoliko dana, po donošenju ove odluke, širom Francuske zatvoren je 51 kamp i više od 1.200 Roma deportovano je u Rumuniju i Bugarsku a do kraja 2010. zatvorene su dve trećine od 600-700 ovakvih kampova, koliko se veruje da ih je bilo, i proterano je ukupno oko 9.000 Roma.

Mora se priznati da je tadašnji predsednik Francuske govorio istinu. Ilegalni romski kampovi jesu mesta nad kojima država nema kontrolu i u kojima se odvijaju brojne kriminalne radnje. Činjenica je, takođe, da se Romi što u Francuskoj borave ilegalno uglavnom bave prosjačenjem i sitnim krađama. Nesporno je i da je imigracija u Francuskoj bila nekontrolisana i da je epicentar kriminala u ovoj zemlji baš tamo gde je koncentrisan najveći broj imigranata. Zanimljivo je, međutim, da je iste noći kada je policija ubila mladog francuskog Roma i kada su izbili neredi koje su izazvali njegovi sunarodnici, u Grenoblu policija ubila još jednu osobu, ovoga puta Karima Bududu, učesnika u pljački kazina u gradiću Irijaž-Le-Ban, nedaleko od granice sa Švajcarskom. I u ovom slučaju ubistvo je izazvalo okupljanje pedesetak „mladih ljudi“ koji su čak otvorili vatru na policiju, pa je, ponovo, poslata vojska i helikopteri. Razlika je što Bududa nije bio Rom, nego poreklom iz Severne Afrike, što oni koji su otvorili vatru na policiju zbog njegovog ubistva nisu bili Romi iz Rumunije, Bugarske ili neke druge istočnoevropske zemlje, nego Afrikanci i što Sarkozi nije posle ovog incidenta organizovao ministarski sastanak na kojem bi se razgovaralo o deportaciji ilegalnih imigranata iz afričkih zemalja.

[restrictedarea]

Prioritet je progon Roma Iako se francuska vlada upinjala u tvrđenju da njene akcije ne pogađaju posebno nijednu etničku ili nacionalnu grupu, u cirkularnom pismu ministarstva unutrašnjih poslova od 5. avgusta 2010. poslatom prefektima zahteva se da rade na „zatvaranju ilegalnih kampova“ i da „prioritet bude zatvaranje romskih kampova i sprečavanje stvaranja novih ilegalnih romskih kampova“. U pismu se dodaje da su „operacije protiv ilegalnih romskih kampova sprovedene od 28. jula za rezultat imale samo mali broj deportacija“. Ovo dokazuje ne samo da je jedna posebna grupa stranaca (Romi) predstavljala prioritetni cilj operacije nego i da ministarstvo unutrašnjih poslova od prefekata zahteva da znatno povećaju broj deportacija Roma u Rumuniju i Bugarsku.

Ovakvu politiku nastavio je i čak intenzivirao Sarkozijev naslednik u Jelisejskoj palati, socijalista Fransoa Oland. Za njegove vladavine broj Roma deportovanih iz Francuske u zemlje Istočne Evrope povećao se, prema podacima Lige za zaštitu ljudskih prava i Evropskog centra za prava Roma, sa 9.000 u 2010. na više od 21.000 u 2013. Ove dve organizacije su ocenile da je prisilno deportovanje Roma pod socijalističkom vlašću dostiglo „neopravdan i nepotreban“ nivo i da su „izraz politike odbacivanja Roma“. Da francuska levica nije ništa blagonaklonija prema Romima od desnice, najbolje pokazuje primer Lombarde Dibrani i njene porodice, svojevrsni skandal u Francuskoj. Lombardin otac proteran je na Kosovo, u Kosovsku Mitrovicu, 8. oktobra 2013, dok je ostatak porodice – majka i petoro dece – uhapšen i deportovan sutradan u Centar za prihvat azilanata u Levijeu, gde su se nalazili od 22. avgusta iste godine. Skandal je izbio zbog toga što je šesto dete, petnaestogodišnja Lombarda, uhapšena tokom školske ekskurzije pred školskim drugovima, što je u suprotnosti sa zakonom koji zabranjuje hapšenje dece ilegalnih imigranata u školi.

 Romi – dežurni krivci Dok se oštrica mača sasvim opravdane borbe francuske države protiv ilegalne imigracije i kriminala koji iz nje proizlazi svom silinom obrušila samo na romsku populaciju, ilegalni imigranti iz afričkih država otvoreno demonstriraju po francuskim gradovima, uz neskrivenu podršku levice, tražeći da im se dodele papiri i omogući nastavak života u Francuskoj. Do tačnog broja Roma koji žive u Francuskoj teško je doći, kao što je to slučaj sa ovom etničkom grupom i u svim ostalim zemljama u kojima žive. Njihov broj se, prema podacima Saveta Evrope, kreće između 15 i 20 hiljada, dok organizacija Lekari sveta procenjuje da u Francuskoj u poslednjih dvadesetak godina živi oko 15.000 Roma. Ovaj broj je konstantan uprkos proterivanjima, jer se najveći broj Roma vraća i jer ih stalno zamenjuju drugi. U poređenju sa ostalim evropskim zemljama, broj Roma koji žive u Francuskoj zanemarljiv je. Prema podacima Saveta Evrope, na kontinentu ima oko deset miliona Roma, od čega polovina živi u Evropskoj uniji – oko 1.850.000 u Rumuniji, po 750.000 u Bugarskoj i Mađarskoj, 150.000 u Italiji… Sa druge strane, Francuska je jedna od evropskih država sa najvećim brojem imigranata. UN su 2010. procenile da u Francuskoj živi oko 7,2 miliona imigranata (11,1 odsto stanovništva) od čega je 5,1 milion rođen van Evrope. Direktnih potomaka imigranata u Francuskoj ima oko 6,7 miliona. Procenjuje se da je u Francuskoj između 2005. i 2007. bilo između 200 i 400 hiljada ilegalnih imigranata. Samo u 2013. njih 46.000 je regulisalo status i dobilo dozvolu da se nastani u ovoj zemlji.

Prema dostupnim podacima, u Francuskoj je u 2010. registrovano više od četiri miliona slučajeva krađe, 820.000 slučajeva fizičkog i seksualnog nasilja, dok se ukupan broj zločina, uključujući i šverc narkotika i oružane pljačke, godišnje procenjuje na 12 miliona. Mnogi stručnjaci porast kriminala povezuju sa imigracijom i to ne samo zbog činjenice da je nivo kriminala najviši upravo u mestima gde živi i najveći procenat imigranata. To je najjasnije učinio novinar i kriminolog Loren Oberton, autor jedne od najsveobuhvatnijih knjiga o kriminalu u Francuskoj, „Francuska paklena pomorandža“. On ocenjuje da je „heterogenost jedne nacije ne samo pojačivač kriminaliteta nego i faktor koji dovodi do povećane nesigurnosti i urušavanja ‚društvenog kapitala‘. To je činjenica: heterogene države su nasilnije od homogenih“.

S obzirom da Romi predstavljaju zaista zanemarljiv deo imigrantskog stanovništva u Francuskoj i da oni, zbog malobrojnosti, ne mogu biti odgovorni za ozbiljan nivo kriminala u ovoj zemlji, jasno je da opravdanje što je vlast dala za sveobuhvatnu i, reklo bi se, nepotrebno surovu akciju proterivanja Roma iz Francuske ne stoji. Pitanje na koje nemamo odgovor jeste: Zašto baš Romi?

[/restrictedarea]