Печат недеље

Европски пут Србије

Сазнали смо да је „Печат“ био у праву када је упозоравао да ћемо зарад ЕУропског пута Србије морати да раскинемо споразум о бесцаринском извозу у Русију и да уђемо у НАТО.
Тања Мишчевић, шефица преговарачког тима Србије у преговорима са ЕУ, навела је тако да ће „билатерална сарадња Србије са Руском Федерацијом и другим државама морати да буде модификована у складу са спољном политиком Европске уније“, што не може да значи ништа друго до наметање обавезе Србији да раскине споразум са Русијом. Какве ће то последице оставити по српску привреду – то јест, оно што је од ње остало после досадашњег тока наших европских интеграција – Мишчевићеву не занима.
Она је, истовремено, (не)увијено, с лакоћом окупационог намесника, најавила и даљи прилазак Србије НАТО -у: „То“ – ЕУ интеграције – „ће веома брзо створити обавезу промене спољне и безбедносне политике Србије. Ту нема знака питања, већ се мора пратити оно што се сматра стандардом.“ О каквом је стандарду реч, па, то је поприлично јасно ако се има у виду да је цитиране речи шефица Мишчевић изговорила на међународној конференцији о проблемима српске спољне политике и политике безбедности и одбране у процесу евроинтеграција, седећи поред Јелене Милић, директорке Центра за евроатлантске студије и отворене НАТО лобисткиње и плаћенице (погледати сајт ЦЕАС-а, Програми/Заговарање евроатлантских интеграција Србије).

Протест против опасне лакрдије

Последњих дана фебруара, тачније од 20. па до 28. овог месеца, испред Палате правде у Београду протестовале су породице које већ више од четири године не могу да се изборе са нанетом им неправдом. Реч је о родитељима младића осуђених, практично без иједног ваљаног доказа, да су октобра 2009. у тучи у центру Београда убили француског навијача Бриса Татона.
„Разлог нашег протеста је то што се поступак намерно развлачи како би нас ваљда све исцрпели“, каже Жарко Пузигаћа, отац једног од осуђених. „Доносе се све чудније и чудније одлуке, којима се свесно избегавају истина и правда. Лакрдији изгледа нема краја, породице окривљених су потпуно урушене и скрхане а све ово у сенку ставља чак и саму трагичну и беспотребну погибију Бриса Татона.“

Неуставни бриселски договор

Изгледа да је Уставни суд Србије почео да се бави својим послом, иако ће од тога – сва је прилика – бити мало вајде.
УСС је, наиме, утврдио да „Уредба о посебном начину обраде података садржаних у Катастру земљишта за АП КиМ“ – проистекла из Бриселског споразума о предаји тих књига Хашиму Тачију, коју је Демократска странка Србије оспорила пред УСС-ом – „није у складу са Уставом и законом“.
Оваква одлука УСС-а представља још једну озбиљну победу ДСС-а – после оспоравања Статута Војводине и Закона о преносу надлежности – у борби за одбрану Устава Србије а могла би да буде и најава рушења осталих, такође неуставних споразума које су у Бриселу постизале претходна и актуелна власт.
Победа би, међутим, исто тако могла да се покаже и као јалова. У наставку своје одлуке, наиме, УСС наводи да је истовремено „одбацио захтев за обуставу извршења појединачних аката и радњи предузетих на основу наведене Уредбе“ а уз то је „одложио објављивање ове Одлуке у Службеном гласнику Републике Србије‘“ – чиме она и постаје правоснажна – „за шест месеци од дана њеног доношења“, чиме је практично омогућио даљу, иако неуставну, предају катастарских књига косовским властима до истека тог шестомесечног рока.

Дух који разоружава

Свечаност затварања Олимпијских игара у Сочију била је таман таква да су западни новинари могли комотно да умру од муке: не само да је била беспрекорна и без иједне једине грешке већ су домаћини успели да онај пропуст са отварања окрену у своју корист. Наиме, на свечаном отварању је један од пет олимпијских кругова остао неоотворен, што су злонамерни западни медији очекивано искористили да би се ругали Русији и Путину. Зато су се Руси нашалили на сопствени рачун на затварању Игара, када је, у једној тачки слета, исти тај круг намерно остао неотворен неко време, да би се на крају ипак придружио осталима. Тиме су Руси показали не само колико их не дотичу злураде придике и закерања острашћених Американаца и њихових савезника већ и да су у погледу разигране духовитости на сопствени рачун далеко испред надменог Запада.
Да не помињемо што је сама свечаност била величанствена ода раскошној култури Русије, каквом ниједна друга нација не може да се похвали.