Парче правде на побуњеној земљи

Пише Мара Кнежевић Керн

Да ли прослава двадесетогодишњице устанка мексичких сељака из области Чијапас указује на један од могућих расплета „транзиционе“ драме?

Активисти из Европске грађанске иницијативе – у склопу акције „Искоренити екоцидну политику Европе“ (Eradicate Ecocide Europe  – EEE) упутили су петицију Европској комисији са захтевом да се пред Европски парламент изнесе предлог закона за спречавање „легализованог“ уништавања природе. За разлику од житеља ЕУ, наш народ пасивно посматра како влада „европске Србије“ штанцује „хармонизујуће“ законе и стратегије за следећу декаду, позивајући се на бриселске услове.

НИКО НИЈЕ НАДЛЕЖАН Летимичан поглед на Нацрт закона о изменама и допунама Закона о заштити животне средине, као и на Стратегију пољопривреде и руралног развоја Републике Србије (2014-2024) сведочи о намерама да се наша земља уведе у европски атар без озбиљне заштите државе. Посебно забрињава намера да се из корпуса „заштите“ животне средине избаци право грађанина да, суочен са очигледном еколошком опасношћу, алармира надлежне и добије повратну иформацију у најкраћем могућем року. Драстичан пример представљају чл.18, 19 и 20 Нацрта Закона о изменама и допунама Закона о заштити животне средине, на које нам скреће пажњу председник Еколошког покрета Србије, правник Остоја Дражић, указујући на правни nonsens којим се Министарству даје могућност да (према чл. 80) одбије информацију о еколошкој опасности уколико је „неразумна и нејасна“ а притом чак није у обавези да повратну информацију достави у конкретном року. Ово би се могло дефинисати као саучесништво у терористичком акту, што се и показало у случају писма др Милице Томашевић, биолога и еколога из Института за физику (објављенo у Печату бр. 262) на које нико од надлежних није реаговао. Др Томашевић се обратила бројним министарствима са питањем о садржају видљивих хемијских трагова изa авиона над Србијом. Одговор је био унисон: „Нико није надлежан да се тиме бави“.

Што се тиче Стратегије пољопривреде за наредну деценију, очигледно је да није рађена на анти ГМО концепцији, иако је преко 100 градова у Србији усвојило Декларацију против ГМО. Стратегија нема озбиљну намеру ни да афирмише задругарство (Стратегија развоја земљорадничког задругарства у РС из 2012. не налази се ни у списку литературе) нити се може назрети намера о реституцији систематски пљачкане задружне имовине, што указује да је подређена интересима транзиционих кулака и тајкуна, уместо да буде усмерена према породичним пољопривредним газдинствима. Према студији др Шеварлића, у периоду 2002–2012 у Србији је дошло  до ликвидације 150.000 малих домаћинстава.

 

ПОБУЊЕНИЦИ НА СОПСТВЕНОЈ ЗЕМЉИ Прослава двадесетогодишњице устанка побуњених мексичких сељака из области Чијапас указује на један од могућих расплета „транзиционе“ драме, с обзиром да људи доведени у ситуацију када више немају шта да изгубе постају моћан противник геноцидним владарима из сенке. Ступање на снагу Северноамеричког споразума о слободној трговини (НАФТА) резултирало је додатним осиромашењем најсиромашнијих, што је довело до кулминације незадовољства. „Тада смо рекли ДОСТА и преузели ствар у своје руке“, каже командант Запатистичке армије националног ослобођења, износећи хронологију формирања герилског покрета ЕЗЛН, инспирисаног револуционарним легатом Емилијана Запате, уз мешавину староседелачке визије космичких закона са елементима марксистичке филозофије. Све је започело у новогодишњој ноћи 1993. када су запатисти преузели контролу над градом Сан Кристо де лас Касас и неколико градова на висији Чијапас да би – захваљујући већем степену организације – избегли судбину гериљероса из Гватемале, Никарагве и Ел Салвадора. Устанак је трајао 12 дана а власт се уздржала од екстремних потеза, заплашена масовном подршком стотина хиљада људи из Мексико Ситија.

Побуњеници су успели да задрже освојену територију, формирају независну власт и низом заштитних мера сачувају независност од десничарске владе. Овај покрет је специфичан по томе што није формиран на националном програму, већ заступа класне интересе мултиетничке заједнице колонизованих народа, изложених 500 година дугој окупацији шпанских конквистадора.

Еколог Питер Росет, председник организације „Food first“ (Храна на првом месту) боравио је у Мексику 1992. до 1993. да би се на лицу места упознао са проблемима ове заједнице. „Иако је Чијапас богат флором и фауном, водом и минералима, становништво је одувек живело у беди“, пише Росет  у уводнику књиге Џорџа Колијеа  „Баста“ износећи детаље  везане за устанак: „Они наглашавају да нису желели власт, већ државну структуру формирану на бази њихових потреба.“

[restrictedarea]

СТРАНКЕ „ДОБРЕ ВЛАДАВИНЕ“ Чекајући да држава промени геноцидну политику према пољопривредним произвођачима, запатисти већ 20 година контролишу трећину територије државе Чијапас, организујући живот заједнице по сопственим правилима. Формирали су пет аутономних региона са главним градовима као седиштима административне управе, под називом каракол , што на шпанском значи „пуж“. Они наглашавају да не желе модел „убрзаног раста и прогреса“ по рецепту неолибералног капитализма, већ се залажу за лаган и осмишљен развој, у складу са природним законима и сопственим снагама. Каракол би могао да буде темељ једног алтернативног друштва са колективном, ротирајућом самоуправом а након двадесет година искуства може се рећи да су победили.

У потрази за коначним решењем проблема непослушне области Чијапас, десничарски председник Енрике Нијето лансирао је 2013. слоган „Борба против глади“ не би ли прогурао неолиберални концепт „хране за 21. век“, понудивши запатистичкој заједници Лас Маргаритас донације за набавку хемијског ђубрива, семена и хербицида, као и грађевинског материјала за изградњу кућа, што би их убудуће учинило трајно зависним од владе. Дошло је до поделе на оне који су насели и оне одлучне да сачувају тешко стечену  независност (били су у већини). Запатисти већ две деценије, организовани у центре „добре владавине“, успешно одржавају своје клинике, школе, локалне банке и независне медије, трансформишући се у друштво ослобођено од владавине новца. Заједница је организована на принципу четири каракола. На  састанцима „добре владе“ у караколима учествују 24 представника народа, изабрана на скупштини локалне заједнице. Ротирају се сваке три године, уз равноправну заступљеност мушкараца и жена. На микронивоу се организују групе задужене за функционисање правног система, здравствене заштите  и агроекологије. У сваком насељу се, према потребама, организује колективни добровољни рад (моба). Кредо ове заједнице могао би да послужи као програм неке „странке добре владавине“.

 

СЛУЖИТИ, А НЕ БИТИ СЛУЖЕН Они поштују неколико основних принципа, захваљујући којима опстају у непријатељском окружењу пуном изазова: служити, а не бити служен, градити, а не рушити, предложити, а не наређивати, убедити, не наметати, прихватити решења која долазе одоздо, а не са врха. Притом, ниједан представник власти не прима плату зато што се сматра чашћу учествовати у раду „добре владе“. Ови органи власти не уживају никакве привилегије, једино што добијају храну од локалне заједнице (кукуруз, пасуљ) током учествовања у раду каракола. Сваки каракол има болницу или дом здравља, породилиште и апотеку са биљним препаратима. За сада имају десетак радио-станица, а Ла Гаруша има сопствени медија центар, у којем се образују будући сниматељи и радио-извештачи. У њима су центри за образовање занатлија (обућари, кројачи) као и кооперативе за транспорт и организацију продајне мреже, уз оснивање аутономних кредитних унија. Приоритет имају кеш зајмови са ниским каматама као и зајмови за економске пројекте. Првенство се даје женама вољним да започну неки самосталан посао. Росет подсећа на државну политику контроле популације, када се својевремено спроводила стерилизација жена без њиховог знања и сагласности.  Мексичка влада је годинама финансирала паравојне формације, чији су одреди смрти харали слободном запатистичком територијом, палећи села и убијајући становништво. Постоје бројни докази о умешаности владе у један од најсуровијих злочина, који је почињен1997. над женама и децом племена Кодзил, за време богослужења у цркви у Актеалу.

На прослави двадесетогодишњице покрета, командант Маркос је рекао: „Ово није борба за опстанак, већ нас је покренуо осећај дужности, свест о неопходности да се нешто учини поводом миленијумске неправде. Огорчење које осећамо је најнадмоћнија особина човечанства“.

[/restrictedarea]